Eli Pariser
5,626,445 views • 9:04

Mark Cukerberg, novinar mu je postavio pitanje u vezi news feed-a (na facebooku). I novinar ga je pitao, "zašto je ovo tako bitno?" A Cukerberg je odgovorio, "Veverica koja umire na vašem travnjaku može biti relevantnija za vas u ovom trenutku nego ljudi koji umiru u Africi." Želeo bih da govorim o tome kako bi izgledao internet zasnovan na toj ideji o relevantnosti.

Tokom mog odrastanja u stvarno ruralnoj sredini u Mejnu, Internet je meni značio nešto sasvim drugačije. Značio je vezu sa svetom. Predstavljao je nešto što bi nas sve povezalo. I bio sam siguran da će to biti sjajno za demokratiju i za društvo. Ali tu postoji taj preokret u načinu na koji informacija putuje online, koji je nevidljiv. I ako ne obratimo pažnju na njega, može postati realan problem. Prvi put sam ovo primetio na mestu na kom provodim dosta vremena — moja Facebook stranica. Moja politička shvatanja su progresivna — kakvo iznenađenje — ali sam se uvek trudio da upoznam konzervativce. Volim da čujem o čemu razmišljaju; Volim da vidim koje linkove postavljaju; Volim da naučim par stvari. Tako da sam bio iznenađen kad sam jednog dana primetio da su konzervativci nestali iz mog Facebook feeda. A ono što se ispostavilo je da je Facebook pratio koje linkove sam kliknuo, i primećivao je da sam, u stvari, više kliktao na linkove mojih liberalnih prijatelja nego na linkove mojih konzervativnih prijatelja. I bez konsultacije sa mnom, izbacio ih je. Oni su nestali.

Ali Facebook nije jedino mesto koje radi ovo nevidljivo, algoritamsko menjanje Weba. I Google to radi. Kad ja tražim neki pojam, i vi tražite neki pojam, čak i sada, u isto vreme, možemo dobiti različite rezultate pretrage. Čak i ako niste ulogovani, jedan inženjer mi je rekao, postoji 57 signala koje Google prati — sve od toga na kakvom ste kompjuteru do toga koji pretraživač koristite i toga gde se nalazite — koje koristi da bi vam lično skrojio rezultate pretrage. Razmislite o tome na momenat: više ne postoji standardni Google. Znate, zanimljivo u vezi toga je da je to vrlo teško primetiti. Vi ne možete videti koliko se vaši rezultati pretrage razlikuju od bilo čijih drugih.

Ali pre par nedelja pitao sam grupu prijatelja da guglaju "Egipat" i da mi pošalju snimak ekrana šta su dobili. Evo snimka ekrana mog prijatelja Skota. A evo snimka ekrana mog prijatelja Danijela. Kad ih stavite jedan pored drugog, ne morate čak ni da čitate linkove da biste videli koliko se razlikuju. Ali kad pročitate linkove, stvarno je vrlo upadljivo. Danijel nije dobio ništa u vezi protesta u Egiptu na svojoj prvoj stranici Google rezultata. Skotovi rezultati su bili puni protesta. A to je bila najvažnija vest dana u tom trenutku. Toliko ti rezultati postaju različiti.

To nisu čak ni samo Google i Facebook. To je nešto što se širi mrežom. Postoji mnoštvo kompanija koje rade ovakvu vrstu personalizacije. Yahoo News, najveći news sajt na Internetu, je sada personalizovan — različiti ljudi dobijaju različite stvari. Huffington Post, Vašington Post, New York Times — svi flertuju sa personalizacijom na različite načine. I to nas vrlo brzo vodi ka svetu u kome nam Internet prikazuje stvari koje misli da želimo da vidimo, ali ne nužno i stvari koje bi trebalo da vidimo. Kao što je Erik Šmit rekao, "Biće vrlo teško ljudima da gledaju ili konzumiraju nešto što nije na neki način skrojeno baš za njih."

Tako da stvarno smatram da je to problem. I mislim da, ako skupite sve te filtere, uzmete sve te algoritme, dobijete ono što zovem filter mehurić. Vaš filter mehurić je vaš lični jedinstveni univerzum informacija u kome živite online. A šta se nalazi u vašem filter mehiruću zavisi od toga ko ste, i zavisi od toga čime se bavite. Ali stvar je u tome da vi ne odlučujete šta ulazi unutra. I još važnije, ne možete da vidite šta vam je uklonjeno. Tako da je jedan od problema sa filter mehurićem pronađen od strane nekih istraživača iz Netflixa. Posmatrali su Netflix redoslede, i primetili nešto zanimljivo što su mnogi od nas verovatno primetili, a to je da postoje neki filmovi koji na neki način iskoče pravo u naše domove. Uđu u redosled, i odmah iskoče. Tako "Iron Man" odmah iskoči, a "Waiting for Superman" može da čeka prilično dugo vremena.

Ono što su otkrili je da se u Netflix redosledu dešava epska bitka između našeg budućeg sebe kojem težimo i našeg sadašnjeg, impulsivnijeg sebe. Znate, svi bismo želeli da budemo neko ko je gledao "Rašomona", ali trenutno želimo da gledamo "Ejs Venturu" po četvrti put. (Smeh) Tako da nam najbolje uređivanje daje pomalo od oboje. Daje nam pomalo Džastin Bibera i pomalo Avganistana. Daje nam neke biljke informacija, i daje nam neke dezerte informacija. Nedostatak ove vrste algoritamskih filtera, ovih personalizovanih filtera, je u tome što, pošto pretežno prate na šta prvo klikćete, mogu da poremete tu ravnotežu. Umesto balansirane informacijske dijete, možete završiti okruženi informacijskom lošom hranom.

Ovo u stvari ukazuje na to da smo možda promašili celu priču sa Internetom. U društvu širokopojasnog emitovanja — ovako glasi osnivačka mitologija — u društvu širokopojasnog emitovanja, postojali su ti vratari, urednici, koji su kontrolisali protok informacija. I onda se pojavio Internet koji ih je oduvao sa puta, i omogućio svima nama da se međusobno povežemo, što je bilo fenomenalno. Ali to u stvari nije ono što se upravo dešava. Ono što sada posmatramo je više prelazak štafete od ljudskih vratara ka algoritamskim. A stvar je u tome da algoritmi još uvek nemaju ugrađenu etiku koju su imali urednici. Ako će algoritmi da nam budu tutori o svetu, ako će da odlučuju šta možemo a šta ne možemo da vidimo, onda moramo da se pobrinemo da nisu naštimovani samo na relevantnost. Moramo da obezbedimo da nam prikazuju i stvari koje su neprijatne ili teške ili bitne — to je ono što TED radi — druge tačke gledišta.

Stvar je u tome da smo već bili na ovom mestu kao društvo. 1915. godine, novine se nisu mnogo brinule o svojoj odgovornosti prema građanima. Onda su ljudi primetili da one rade nešto vrlo značajno. Da, u stvari, ne možete imati funkcionalnu demokratiju ako građani nemaju dobar priliv informacija. Da su novine kritične, jer su funkcionisale kao filter, i onda se razvila novinarska etika. Nije bila savršena, ali nam je poslužila kroz prošli vek. I tako smo danas, u neku ruku ponovo u 1915. na mreži. I potrebni su nam novi vratari da utkaju tu vrstu odgovornosti u kod koji ispisuju.

Znam da ima dosta ljudi ovde iz Facebooka ili Googla — Lari i Sergej — ljudi koji su pomogli u izgradnji Weba kakav je danas, i ja sam im zahvalan zbog toga. Ali stvarno želimo da obezbedite da ti algoritmi imaju ugrađen u sebi osećaj javnog života, osećaj građanske odgovornosti. Želimo da obezbedite da su dovoljno transparentni da možemo da vidimo koja su pravila koja određuju šta će proći kroz naše filtere. I želimo da nam date neku kontrolu, da možemo da odlučimo šta će proći a šta neće. Jer smatram da nam je stvarno potrebno da Internet bude to što smo svi sanjali da će biti. Potreban nam je da nas sve poveže. Potreban nam je da nas upozna sa novim idejama i novim ljudima i različitim perspektivama. A to neće uraditi ako nas sve ostavi izolovane u pojedinačnim mrežama.

Hvala Vam.

(Aplauz)