Тим Ферис (Tim Ferriss)
7,229,096 views • 13:21

Ова моја весела фотографија усликана је 1999. године. Био сам апсолвент на факултету и усликана је одмах након часа плеса. Био сам истински срећан. Сећам се тачно где сам се налазио недељу и по дана након тога. Седео сам на задњем седишту свог половног комбија на паркингу студентског дома када сам одлучио да извршим самоубиство. Брзо сам прешао пут од одлуке до потпуно разрађеног плана. Био сам на корак од амбиса, најближе што сам икада дошао. Једини разлог зашто сам скинуо прст са обарача био је срећан сплет околности. Након те чињенице, то је оно што ме је највише плашило, елеменaт случајности.

Стога сам постао веома методичан при тестирању различитих начина за управљање својим успонима и падовима, што се показало као добра инвестиција. (Смех) Многи нормални људи ће имати, рецимо, 6 до 10 већих депресивних епизода у својим животима. Имам биполарну депресију. Укорењена је у мојој породици. Имао сам више од 50 епизода до тог момента и доста сам научио. Имао сам много прилика, много рунди у рингу испуњеним мраком, и добро сам их забележио. Стога сам помислио да је боље од давања било какве врсте рецепта за успех или светлих момената да поделим свој рецепт за избегавање самодеструкције и поготово самопаралисања.

Средство који сам утврдио као најпоузданију заштиту за емоционални слободни пад је заправо исто средство које ми је помогло да остварим најбоље пословне одлуке, али је то мање важно, а то је... стоицизам. Звучи досадно.

(Смех)

Може се десити да помислите на Спока, или може призвати слику попут ове -

(Смех)

краве која стоји на киши. Није тужна. Није ни посебно срећна. То је само равнодушно биће које узима све што му живот поставља на пут.

Можда нећете помислити на врхунског такмичара, рецимо, Била Беличика, тренера Њу Ингланд Патриотса, који држи рекорд НФЛ-а свих времена за титуле Супербоула. Стоицизам се раширио попут пламена на врху ранг листe НФЛ-а као метода тренинга менталне јачине последњих неколико година. Можда нећете помислити на Очеве осниваче - Томаса Џеферсона, Џона Адамса, Џорџа Вашингтона, да набројим бар три ученика стоицизма. Џорџ Вашингтон је заправо створио представу о стоику по имену „Трагедија Катон“, која је изведена за његове трупе у долини Форџ да би одржали мотивацију.

Па, зашто би се људи од акције фокусирали на античку филозофију? Делује веома академски. Позивам вас да стоицизам сагледате мало другачије, као оперативни систем за развој у веома стресним окружењима, за доношење бољих одлука. Све је почело одавде, рецимо, на трему.

Тако, око 300. године п.н.е. у Атини, неко по имену Зенон из Китијума одржао је многа предавања, ходајући око обојеног трема, „стое“. То је касније постало „стоицизам“. У грчко-римском свету, људи су користили стоицизам као свеобухватни систем да би радили многе ствари. Али, за наше сврхе, главна међу њима је обучавање себе да одвојите оно што можете од онога што не можете контролисати, а затим да радите вежбе да се само усредсређујете на ово последње. Ово смањује емотивну реактивност, што може бити супермоћ.

Супротно томе, рецимо, квотербек сте. Нисте ухватили лопту. Бесни сте на себе. То вас је могло коштати да изгубите утакмицу. Ако сте директор и напрасно вас наљути веома добар радник због мале грешке, то вас може коштати запосленог. Ако сте студент на факултету који је, рецимо, у минус фази и осећате се беспомоћно, безнадежно, неупотребљиво, то вас може коштати живота. Дакле, улог је веома висок.

Постоји много начина на располагању да бисте стигли дотле. Усредсредићу се на један који је мој живот потпуно променио 2004. године. Нашао је пут до мене тада због две ствари - веома близак пријатељ, млад, мојих година, неочекивано је умро од рака панкреаса, а затим ме је девојка, за коју сам мислио да ћу се њоме оженити, напустила. Било јој је доста свега и није ми оставила опроштајно писмо, али ми је дала ово, плакету за довиђења.

(Смех)

Не измишљам ово. Сачувао сам је. „Радно време се завршава у пет.“ Дала ми је ово да ставим на радни сто због личног здравља, јер сам у то време радио на свом првом правом бизнису. Нисам имао појма шта радим. Радио сам свакодневно преко 14 сати седам дана у недељи. Користио сам стимуланте да наставим са радом. Користио сам депресанте да се умирим и успавам. Била је то катастрофа. Осећао сам се потпуно заробљено. Купио сам књигу о једноставности да покушам да нађем одговоре.

Заиста сам и нашао цитат који је умногоме променио мој живот, а који гласи: „Много чешће патимо у машти него у стварности“, цитат Сенеке Млађег, који је био познати стоички писац. То ме је одвело до његових писама, а писма до вежбе, „premeditatio malorum“, што значи предвиђање зла. Једноставно речено, ово је визуализација најгорег сценарија, детаљно, сценарија којег се бојите, што вас спречава да предузмете нешто, да бисте могли да предузмете нешто и превазиђете ту паралисаност. Мој проблем је био незаустављив мозак, прегласан, који стално ради. Једноставно решавање проблема размишљањем не функционише. Морао сам да ставим своје мисли на папир, па сам направио писану вежбу коју зовем „одређивање страхова“, као одређивање циљева, за себе. Састоји се од три стране. Невероватно је једноставно.

Прва страна је овде. „Шта ако ја...“ Ово је све чега се бојите, све што вас чини нервознима, све што одлажете. Може бити позивање некога на састанак, завршетак везе, захтев да вас унапреде, давање отказа, покретање компаније. Може бити било шта. За мене је то био одлазак на први одмор у четири године и удаљавање од мог посла на месец дана ради одласка у Лондон, где сам могао да одседнем у пријатељевој соби бесплатно, да бих или уклонио себе као блокаду у послу или га угасио.

У првој колони, „Дефиниши“, записујете све најгоре ствари које замишљате да се ће се десити ако предузмете тај корак. Желите да их имате од 10 до 20. Нећу вам прочитати све ствари, али ћу вам дати два примера. Један је био - отићи ћу у Лондон, падаће киша, пашћу у депресију, цела ствар ће бити огромно протраћено време. Број два - пропустићу писмо Пореске управе, мораћу да прођем кроз ревизију, или претрес, или ће ме затворити, или нешто слично.

Затим идете на колону „Спречи“. У тој колони записујете одговор на: „Шта могу да урадим да спречим да се свака од ових тачака деси или, на крају крајева, да умањим вероватноћу макар мало?“ Тако, за депресивност у Лондону могао сам да понесем покретно плаво светло и да га користим 15 минута ујутру. Знао сам да то спречава депресивне епизоде. За део везан за Пореску, могао сам да променим адресу у евиденцији, па би документација ишла на адресу мог рачуновође уместо на моју адресу. Просто к'о пасуљ.

Затим идемо на „Поправи“. Ако се деси најгори сценарио, шта можете да урадите да поправите штету макар мало или кога можете да замолите за помоћ? Тако, у првом случају, код Лондона, знао сам да могу да узмем нешто новца, одлетим за Шпанију, уграбим мало сунца и поправим штету, ако будем лоше расположен. У случају да пропустим писмо из Пореске, могао бих да позовем пријатеља који је адвокат или да питам, рецимо, професора права шта препоручују, са ким треба да причам, како су људи ово решавали у прошлости. Значи, питање које треба да имате на уму док радите на првој страни је да ли је ико други некада, неко мање интелигентан и мотивисан, прокљувио ово. Велика је вероватноћа да је одговор потврдан.

(Смех)

Друга страна је једноставна - каква је корист од покушаја или делимичног успеха? Видите да надмудрујемо страхове и посматрамо позитивну страну из конзервативног становишта. Па, ако сте покушали шта год да разматрате, да ли можете да изградите самопоуздање, развијете вештине, емоционално, финансијски или некако другачије? Шта би могла бити корист од, рецимо, покушаја? Проведите 10 до 15 минута на овоме.

Трећа страна. Ово је можда најважнија страна, па је немојте прескочити - „Цена непредузимања акције“. Људи су веома добри у разматрању ствари које могу поћи по злу, ако покушамо нешто ново као, рецимо, захтев за повећањем плате. Оно што често не узимамо у обзир је страшна цена статуса кво - када ништа не мењамо. Дакле, треба да се запитате: „Ако избегнем ову радњу или одлуку и радње и одлуке сличне њима, како ће ми можда живот изгледати за, рецимо, 6, 12 месеци или три године?“ Све даље од тога делује неухватљиво. Будите стварно детаљни - поново, емоционално, финансијски, физички, како год.

Када сам ја ово радио, била је то застрашујућа слика. Узимао сам лекове, моја фирма је могла да се уруши сваког тренутка, у било које време, да се нисам одмакао. Моји односи са људима су нестајали или нису успевали. Схватио сам да непредузимање акције више није могућност за мене.

Ово су три странице. То је то, одређивање страхова. Након овога сам схватио да на скали од један до десет, при чему је један минимални утицај, а десет максимални, ако пођем на пут, ризикујем да доживим привремену, пролазну бол јачине од један до три, а добијам позитивни резултат на скали од 8 до 10 који ће ми променити живот, а који би могао бити трајан донекле. Тако сам пошао на пут. Ниједна од катастрофа се није десила. Било је пар трзавица, наравно. Успео сам да се удаљим од посла. Завршило се тако што сам продужио пут на годину и по путовања по свету, а то је постала основа моје прве књиге, која ме је данас довела овде.

Могу да направим ретроспективу свих својих највећих победа и свих предупређених катастрофа која креће од одређивања страхова бар једном у три месеца. То није решење за све проблеме. Открићете да су неки од ваших страхова веома оправдани.

(Смех)

Али, не треба да то закључите пре него што их ставите под лупу. То, такође, не чини тешка времена и тешке изборе лаким, али их прилично олакшава.

Желео бих да завршим са ликом једног од мојих омиљених данашњих стоика. Ово је Џерзи Грегорек. Он је четвороструки светски шампион у олимпијском дизању тегова, политички бегунац, песник који је објавио дела, стар 62 године. Још увек може да ме растури у тучи, а вероватно и многе у овој просторији. Импресиван је лик.

Провео сам много времена на његовој стои, трему, тражећи савете о животу и обуци. Био је део „Солидарности“ у Пољској, што је ненасилни покрет за друштвене промене, а који је власт насилно угушила. Изгубио је посао ватрогасца. Онда је његов ментор, свештеник, киднапован, мучен, убијен и бачен у реку. Онда су и њему претили. Он и његова жена су морали да побегну из Пољске, лутају од земље до земље, док нису стигли у Америку без скоро ичега, где су спавали на поду.

Он сада живи у Вудсајду у Калифорнији, у веома лепом месту, а међу више од 10 000 људи које сам упознао у животу, ставио бих га међу првих десет најуспешнијих и најсрећнијих. Следи поента, па обратите пажњу. Послао сам му поруку пре неколико недеља и питао да ли је икада читао стоичку филозофију. Одговорио је на две странице. Ово уопште не личи на њега; веома је шкрт на речима.

(Смех)

Не само да му је стоицизам познат, већ је истакао да је за све најважније одлуке, његове прекретнице, када је стао у одбрану својих принципа и етике, користио стоицизам и нешто налик одређивању страхова, што ме је запрепастило.

Закључио је уз две ствари. Прва је да не може да замисли живот који је лепши од живота стоика. Последња ствар је његова мантра, коју примењује на све, а и ви је можете применити на све:

„Лаки избори, тежак живот. Тешки избори, лак живот.“

Тешки избори - оно што се највише бојимо да урадимо, затражимо, кажемо - често су управо оно што највише треба да урадимо. А највећи изазови и проблеми са којима се суочавамо никада се неће решити пријатним разговорима, било да се дешавају у нашој глави или са људима.

Зато вас охрабрујем да се запитате у ком подручју свог живота тренутно дефинисање страхова може бити важније од дефинисања циљева. Све време имајте на уму Сенекине речи: „Много чешће патимо у машти него у стварности.“

Хвала вам пуно.

(Аплауз)