Tajtus Kafar (Titus Kaphar)
1,444,574 views • 12:52

Obožavam muzeje. Jeste li ikada bili u Prirodnjačkom muzeju? U Njujorku?

(Aplauz)

Jedna od stvari koje radim je da vodim svoju decu u muzej. Nedavno sam ih odveo u Prirodnjački muzej. Sa mnom su bila moja dva sina, Sabijan i Dabit. Ušli smo na prednji ulaz muzeja i tu je bila neverovatna skulptura Tedija Ruzvelta. Znate na koju mislim. Tedi Ruzvelt sedi sa jednom rukom na konju, hrabar, snažan, zavrnutih rukava. Ne znam da li je golih grudi, ali stiče se takav utisak.

(Smeh)

Sa njegove leve strane hoda Indijanac. A sa njegove desne strane hoda Afroamerikanac. Kako idemo uz stepenice i približavamo se skulpturi, moj najstariji sin koji ima devet godina, kaže: „Tata, kako to da on jaše, a oni moraju da hodaju?“

To me je ukopalo. Ukopalo me je u mestu. Toliko je istorije kroz koju bismo morali da prođemo da bih pokušao da to objasnim, a to je svakako nešto što nastojim da radim sa njima. To je pitanje koje verovatno nikada ne bih stvarno postavio. U suštini, on je govorio: „To ne izgleda pravično. Tata, to ne deluje pravedno. Zašto ova stvar koja je toliko nepravedna stoji ispred tako neverovatne ustanove?“ Ovo pitanje me je navelo na razmišljanje o tome da li postoji način da popravimo naše javne skulpture, naše nacionalne spomenike? Ne da ih obrišemo, već da li postoji način da ih popravimo?

Ja nisam odrastao uz obilaske muzeja. Moja prošlost nije takva. Moja majka je imala 15 godina kada sam se rodio. Ona je neverovatna. Moj otac se mučio oko svojih ličnih stvari većim delom mog života. Ako hoćete baš da znate istinu, jedini razlog što sam krenuo putem umetnosti je zbog jedne žene. Bila je to neverovatna, fantastična, prelepa, pametna žena, četiri godine starija od mene, a ja sam hteo da izađem sa njom. Ali rekla mi je: „Previše si mlad i ne razmišljaš o svojoj budućnosti.“ Zato sam otrčao do više škole, prijavio se na neke kurseve, dotrčao nazad, i u suštini sam rekao: „Sad razmišljam o svojoj budućnosti.“

(Smeh)

„Možemo li da izađemo?“

Da se zna, bila je još neverovatnija. Oženio sam se njome.

(Aplauz)

Tako da, kada sam otrčao nasumično do više škole i prijavio se za časove, nisam baš obraćao pažnju za šta se prijavljujem.

(Smeh)

Tako sam završio na predavanjima istorije umetnosti, a nisam znao baš ništa o istoriji umetnosti. Međutim, nešto neverovatno se dogodilo kada sam počeo da pohađam ta predavanja. Prvi put u mojoj akademskoj karijeri od mene se tražila vizuelna inteligencija. Prvi put. Profesor bi postavio sliku, odvažne poteze plave i žute boje, i upitao bi: „Ko je to?“ A ja bih rekao: „To je Van Gog. Očigledno je da je to Van Gog. Sve mi je jasno.“

(Smeh)

Imao sam devetku na tom predmetu. Za mene je to bilo neverovatno. U srednjoj školi - može se reći da nisam bio sjajan učenik. Okej? U srednjoj školi je moj prosek bio 0,65.

(Smeh)

Prvo nula, zarez šest i pet. Stoga je to što sam dobio devet za mene bilo velika stvar, apsolutno velika. A usled činjenice da sam shvatio da umem da učim vizuelno ono što nisam mogao da saznam na drugi način, ovo je postala moja strategija, moja taktika da razumem sve ostalo. Hteo sam da ostanem u ovoj vezi. Stvari su se dobro odvijale.

Rešio sam da nastavim da pohađam ova predavanja istorije umetnosti. Jedno od poslednjih predavanja istorije umetnosti neću nikada zaboraviti. Bilo je to jedno od onih opštih predavanja. Da li je neko od vas nekada išao na neko od tih opštih predavanja, kada pokušaju da vas nauče celokupnoj istoriji umetnosti za samo jedan semestar? Govorim o pećinskom slikarstvu i Džeksonu Poloku strpanim zajedno u istom - To baš i ne funkcioniše, ali svakako pokušavaju. Pa, na početku semestra, pogledao sam knjigu i u toj knjizi od 400 strana bila je oblast od oko 14 strana koja je bila o crncima u slikarstvu. To je bilo nabijeno u poglavlju koje je sadržalo prikaze crnaca na slikama i crnaca koji su slikali. Bilo je loše organizovano, hajde da tako kažemo.

(Smeh)

Ipak sam bio veoma uzbuđen zbog toga, jer na ostalim predavanjima koja sam pohađao nismo čak ni razgovarali o tome. Uopšte nismo pričali o tome. Zato zamislite moje iznenađenje kada sam stigao na predavanje i onog dana kada je trebalo da pređemo baš to poglavlje, moja profesorka je objavila: „Preskočićemo ovo poglavlje danas jer nemamo vremena da ga pređemo.“

„Čekajte, izvinjavam se, pričekajte, profesorka, profesorka. Izvinite. Ovo je za mene zaista bitno poglavlje. Hoćemo li ga preći u nekom trenutku?“

„Tajtuse, nemamo vremena za ovo.“

„Izvinite, izvinite, izvinite, izvinite, molim vas, zaista moram da razumem. Očigledno da autor smatra da je ovo značajno. Zašto preskačemo ovo?“

„Tajtuse, nemam vremena za to.“

„U redu, poslednje pitanje, stvarno se izvinjavam. Kada možemo da razgovaramo? Jer moramo da razgovaramo.“

(Smeh)

Otišao sam kod nje na konsultacije. Na kraju sam izbačen iz njene kancelarije. Otišao sam kod dekana. Dekan mi je na kraju rekao: „Ja ne mogu da je nateram da nešto predaje.“ Tog trenutka sam znao da, ako hoću da razumem ovu istoriju, ako hoću da razumem ulogu onih ljudi koji su morali da hodaju, verovatno ću to morati sam da otkrijem. I tako... Ovde iznad vas na slajdu je slika Fransa Halsa. To je jedna od slika koja je bila u tom poglavlju. Sam sam sebe naučio da slikam odlazeći u muzeje i posmatrajući ovakve slike.

Želim da vam nešto pokažem.

Ovo sam ja napravio. Ja -

(Aplauz)

Uneo sam neke izmene. Videćete da postoje male razlike na slici. Celokupna ta istorija umetnosti koju sam upijao pomogla mi je da uvidim da je slika jezik. Postoji razlog zbog čega je on najviši na kompoziciji. Postoji razlog zašto nam slikar prikazuje ovu zlatnu ogrlicu ovde. Pokušava da nam kaže nešto o ekonomskom statusu ovih ljudi na slici. Slikarstvo je vizuelni jezik, pri čemu je sve na slici smisleno i značajno. Šifrovano je. Ali ponekad, zbog strukture kompozicije, zbog hijerarhije kompozicije, teško je videti druge stvari. Ta svila takođe treba da nam kaže da imaju poprilično novca. Više je zapisano o psima u istoriji umetnosti nego o ovom liku ovde. Istorijski rečeno, pri istraživanju ovakvih slika, mogu saznati više o čipki koju nosi žena na ovoj slici - o proizvođaču čipke - nego o ovom liku ovde, o njegovim snovima, o njegovim nadama, o tome šta je želeo u životu.

Hteo bih da vam pokažem nešto. Ne bih da pomislite da se ovde radi o eliminaciji. Ne radi se o tome. Ulje koje ste videli da stavljam na boju je laneno ulje. Vremenom postaje providno, pa će na kraju ova lica postepeno pojavljivati. Ono što pokušavam da uradim, što pokušavam da vam pokažem, jeste kako da samo malčice pomerite svoj pogled, samo na trenutak, samo na trenutak, kako biste se zapitali zašto neki moraju da hodaju. Kakav je uticaj ovakvih skulptura u muzejima? Kakav je uticaj ovakvih slika na neke od naših najugroženijih u društvu, stalnog gledanja ovakvih njihovih prikaza? Ne kažem da ih izbrišete. Ne možemo obrisati ovu istoriju. Ona je stvarna. Moramo je znati. Razmišljam o njoj na isti način na koji mislimo o -

Da se vratim unazad na sekundu. Sećate se starih kamera, kod kojih ste, kada ste slikali, morali da fokusirate, je l' tako? Podigli biste kameru, i ako bih hteo fokus na vama, pomerio bih objektiv malo ulevo i vi biste došli napred. Mogao bih da pomerim objektiv malo udesno i vi biste otišli unazad, a ljudi u pozadini napred. Samo pokušavam da to uradim ovde. Pokušavam da vam dam tu priliku. Pokušavam da odgovorim na to pitanje koje je moj sin postavio. Želim da slikam slike, da pravim skulpture koje su iskrene, koje vode borbu sa bitkama naše prošlosti, ali se pozivaju na raznolikost i napretke naše sadašnjosti. A to ne možemo tako što uzmemo gumicu i otarasimo se nekih stvari. To tako neće ići. Mislim da to treba da uradimo na isti način na koji funkcioniše američki ustav. Kada imamo situaciju u kojoj želimo da promenimo zakon u američkom ustavu, ne brišemo onaj drugi. Pored toga je amandman, nešto što kaže: „Ovde smo bili, a ovde smo sada.“ Mislim da, ako to možemo da uradimo, to će nam onda pomoći da razumemo kuda smo se zaputili.

Hvala.

(Aplauz)