1,850,017 views • 27:25

Dobro jutro svima. Prvo, bilo je fantastično boraviti ovde tokom prošlih nekoliko dana. Drugo, osećam da je velika čast to, što ja zatvaram ovo izvanredno okupljanje ljudi, ove izuzetne govore koje smo čuli. Na mnogo načina sam se uklopila u neke stvari o kojima sam čula. Došla sam direktno iz dubokih tropskih prašuma Ekvadora, gde sam bila — gde možete stići samo avionom — sa domorocima koji boje svoja lica i nose, kao ukras na glavi, pera papagaja. Tamo se ljudi bore da zadrže naftne kompanije i puteve van svojih šuma. Oni se bore da razviju svoj način života unutar ovih šuma, u svetu koji je čist, u svetu koji nije zagađen. Ono što mi je bilo neverovatno i ono što se uklapa u govore ovde na TED-u, je da su tamo, usred prašume, bili solarni paneli — prvi u tom delu Ekvadora — koji su doveli vodu gore pomoću pumpe, tako da žene ne moraju da silaze. Vodu su prečistili, a zbog dovoljno baterija mogli su da sačuvaju mnogo struje. Svaka kuća — mislim da je bilo osam u ovoj maloj zajednici — mogla je da ima osvetljenje tokom pola sata svake večeri. Tu je i poglavica u kraljevskoj raskoši sa laptopom. (Smeh) Ovaj čovek, koji je jedno vreme napustio zajednicu, ali se vratio, rekao je: "Znate, mi smo iznenada uskočili u potpuno novu eru, pre 50 godina nismo ni znali da postoji beli čovek, a sad evo nas sa laptopom i želimo da saznamo neke stvari iz modernog sveta. Želimo da znamo o zaštiti zdravlja. Želimo da znamo, interesuje nas, šta drugi rade. Želimo da učimo jezike. Želimo da znamo engleski, francuski, možda i kineski, jezici nam dobro idu." Evo ga sa malim laptopom boreći se protiv pritisaka — zbog stranog duga Ekvadora — bori se protiv pritisaka Svetske banke, MMF-a i protiv ljudi koji žele da eksploatišu šume i vade naftu. Dolazim direktno odande. Moje polje stručnosti leži u drugačijoj vrsti civilizacije — zapravo, ne mogu je nazvati civilizacijom. To je drugačiji način života, drugačije bitisanje. Govorili smo ranije — ovaj divan govor Vejda Dejvisa o različitim ljudskim kulturama u svetu — ali svet se ne sastoji samo od ljudskih bića, postoje i druga životinjska bića. Nudim ovoj TED konferenciji, kao što to uvek činim, glas životinjskog carstva. Često vidimo samo nekoliko slajdova ili deo filma, ali ova bića imaju glas koji nešto znači. Želim da vas pozdravim kao šimpanza iz šuma Tanzanije — Ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh, ooh! (Aplauz) Od 1960. proučavam šimpanze u Tanzaniji. Za to vreme moderna tehnologija je zaista promenila način rada biologa na terenu. Na primer, prvi put smo mogli, pre nekoliko godina, jednostavnim sakupljanjem fekalnih ostataka da uradimo analize — da se uradi DNK profilisanje — i tako smo po prvi put mogli tačno da odredimo koji su mužjaci šimpanze očevi mladunaca. Šimpanze imaju vrlo promiskuitetno društvo. Ovo nam otvara nove puteve istraživanja. Koristimo GSI — geografski, šta god da je, GSI — da odredimo kretanje šimpanzi. I koristimo — vidite da nisam baš vešta sa ovim stvarima — koristimo satelitske snimke za prikazivanje uništavanja šuma na tom području. Naravno, razvija se i infracrvena, pa možete posmatrati životinje noću, a oprema za snimanje videa i zvuka postaje lakša i bolja. Danas možemo da uradimo na mnogo načina one stvari koje nismo mogli, kada sam ja počela 1960. Naročito kada se šimpanze i druge životinje sa velikim mozgom proučavaju zatočene, moderna tehnologija pomaže da se istraže viši saznajni nivoi kod ovih ne-ljudskih životinja. Danas znamo da su one sposobne za performanse za koje se mislilo da su nemoguće tada, kada sam ja počela. Šimpanza koja je u zatočeništvu, najveštija u umnim performansama je Ai, u Japanu — njeno ime znači ljubav — ona ima divnog, osećajnog partnera koji radi sa njom. Ona voli svoj kompjuter — napustiće svoju veliku grupu, svoju tekuću vodu, drveće i sve ostalo. Ući će da bi sela za ovaj kompjuter — ovo je kao video igrica za dete; upecala se. Ona ima 28 godina i može da radi na ekranu i touch pad-u brže od bilo kog čoveka. Radi složene zadatke, ne mogu sad da ulazim u to, ali ono što je neverovanto, ova ženka ne voli da greši. Kad joj loše ide i ima loš rezultat, doći će i udaraće po staklu — jer ne vidi osobu koja vrši eksperiment — i to je molba za još jednu priliku. A njena koncentracija — a već se više od 20 minuta napreže i želi sve da ponovi zbog zadovoljstva da je uradila bolje. Hrana nije važna — dobija malu nagradu za tačan odgovor, jednu grožđicu — ali uradiće i bez toga, ako joj se kaže unapred. Evo, šimpanza koja koristi komjuter. Šimpanze, gorile, orangutani takođe uče znakovni jezik. Poenta je, kada sam prvi put bila u Gombeu 1960. — dobro se sećam, jasno, kao da je bilo juče, kada sam gazila po rastinju, šimpanze su još uvek bežale od mene iako su se neke već privikle — videla sam ovu tamnu figuru, nagnutu nad humkom termita i virila sam kroz dvogled. Bio je to jedan odrasli mužjak kojeg sam nazvala Dejvid Sivobradi, a u nauci, tada, nije trebabalo davati imena šimpanzama nego brojeve, to je bilo više u skladu sa naukom. Videla sam Dejvida Sivobradog kako kida travčice da bi njima upecao termite iz njihovog podzemnog gnezda. I ne samo to — nekad bi uzeo grančicu sa lišćem i pokidao lišće — preoblikujući predmet da bi ga napravio pogodnijim za posebnu namenu — to je početak pravljenja alata. Ovo je bilo veoma uzbudljivo, istovremeno i veliki napredak tada, jer se mislilo da samo čovek isključivo čovek, koristi i pravi alate. Kada sam bila u školi, bili smo definisani kao ljudi, tvorci alata. Kada je Luis Liki, moj mentor, čuo za ove novosti rekao je: "Sada moramo ponovo definisati šta je čovek, šta je alat ili da prihvatimo šimpanze kao ljudska bića." (Smeh) Sada znamo da, samo u Gombeu, postoji devet različitih načina na koji šimpanze koriste razne predmete za razne namene. Štaviše, znamo da u različitim delovima Afrike, gde god smo proučavali šimpanze, postoje potpuno različiti načini korišćenja alata. Ovi obrasci su preneseni sa generacije na generaciju posmatranjem, oponašanjem i vežbanjem — to je definicija kulture čovečanstva. Tokom ovih 40 godina, koliko smo proučavali šimpanze i druge majmune i sisare, koji imaju složen mozak i društveni sistem, otkrili smo da ne postoji oštra linija koja razdvaja čoveka od ostatka životinjskog carstva. To je veoma nejasna linija. Kako otkrivamo da životinje rade ono što smo mislili da samo čovek radi, ova linija postaje još bleđa. Šimpanze — sada nemamo vremena da raspravljamo o njihovom fascinantnom životu — imaju dugačko detinjstvo, pet godina sisaju majku i spavaju s njom i još tri, četiri ili pet godina su emotivno zavisni od nje, čak i ako se rodi drugo mladunče. Važno je učiti tada, kada je ponašanje fleksibilno — a ima strašno mnogo da se uči u svetu šimpanzi. Ove dugotrajne, nežne veze koje pružaju podršku, razvijaju se potpuno tokom dugog detinjstva među braćom i sestrama i majkom, i mogu trajati ceo život, čak 60 godina. Zatočene, mogu da žive i duže od 60 godina, a mi ih istražujemo tek 40 godina u divljini. Otkrili smo da šimpanze mogu biti saosećajne i nesebične. Otkrili smo da je njihova neverbalna komunikacija veoma bogata, imaju mnogo glasova koje koriste u raznim okolnostima, a koriste i dodir, pokrete, imaju stav i šta rade? Ljube se, grle se, drže se za ruke. Maze jedan drugog po leđima, šepure se, rukuju se, prete pesnicama — čine stvari koje i mi činimo i to u istom kontekstu. Imaju veoma uzvišenu saradnju. Kada love — ne baš često, ali kada love, sarađuju i dele plen. Pokazuju osećanja slična — ponekad čak ista — onima, koja opisujemo kao sreću, tugu, strah, očaj. Poznata im je duševna i fizička patnja. Nemam sad vremena da dokazujem ove stvari, ali ima mnogo sjajnih studenata na najboljim univerzitetima koji proučavaju životinje i njihove ličnosti. Znamo da šimpanze i druga stvorenja mogu da prepoznaju sebe u ogledalu — "sebe" naspram "drugog". Imaju osećaj za humor i ovo su stvari za koje se smatra da su privilegije čoveka. Ovo nas uči drugačijem poštovanju — novom poštovanju ne samo prema šimpanzama, nego i prema drugim čudesnim životinjama sa kojima delimo našu planetu. Kada smo spremni da priznamo, da nismo jedina bića koja imaju ličnost, um i iznad svega osećanja i kada počinjemo da razmišljamo o tome kako iskorišćavamo i zloupotrebljavamo mnoga pametna, živa stvorenja na zemlji, imamo razloga da se stidimo, ja bar imam. Žalosno je da ove šimpanze — koje su nas, više nego druga stvorenja, naučile bar malo smernosti — su u divljini i veoma brzo nestaju. Nestaju iz razloga koji su svima vama ovde dobro poznati. Razlozi su uništavanje šuma, porast ljudske populacije, potreba za zemljištem. One nestaju jer neke drvne kompanije dolaze sa jasnim ciljevima. One nestaju u srcu svog boravišta u Africi, jer su došle velike multinacionalne drvne kompanije i napravile puteve — kao što to žele u Ekvadoru i drugim mestima gde su šume ostale netaknute — da bi vadile naftu i nosile drvo. Ovo je dovelo u slivu Konga i drugim delovima sveta do nečega, što se zove "trgovina mesom iz žbunja" . Ovo znači da, iako su stotinama, možda hiljadama godina ljudi živeli u tim šumama ili kakvom god boravištu, u skladu sa svojim svetom, ubijajući samo životinje potrebne njima ili njihovim porodicama — sada, zbog puteva, lovci mogu dolaziti iz gradova. Oni pucaju na sve što se kreće, a veće je od malenog pacova i suše ih ili nadime. Sada imaju i prevoz, natovare to na kamione sa balvanima ili na kamione za prevoz ruda, nose u grad i prodaju. Ljudi plaćaju više za takozvano "meso iz žbunja" nego za domaće meso — kulturološki je poželjnije. Ovo nije održivo, kampovi drvoseča zahtevaju meso, zato Pigmeji lovci u slivu Konga, koji su živeli tamo svojim divnim načinom života stotinama godina, sada su podmićeni. Daje im se oružje, pa love za kampove i dobijaju novac. uništava im se kultura, kao i životinje od kojih zavise. Zato, kada se kampovi odsele, ništa ne ostaje. Već smo pričali o gubitku kulturne raznolikosti, a videla sam i svojim očima da se to dešava. Sumorna slika Afrike — volim Afriku, šta vidimo u Africi? Vidimo uništavanje šuma, vidimo kako se širi pustinja, vidimo masovnu glad, bolesti i porast stanovništva u onim područjima gde više ljudi živi na određenom parčetu zemlje nego što zemlja može da izdrži, a oni su previše siromašni da bi kupovali hranu negde drugde. Da li su ljudi, o kojima smo juče slušali, na Uskršnjim ostrvima, koji su posekli poslednje drvo — jesu li bili glupi? Zar nisu znali šta se dešava? Naravno da jesu, ali kada vidite pogubno siromaštvo u ovim delovima sveta, onda se ne pita: "Hajde da ostavimo drvo za sutra.", nego: "Kako ću prehraniti porodicu danas? Možda ću dobiti nekoliko dolara za poslednje drvo koji će nas održati još malo, a onda ćemo se moliti da se nešto desi i da nas spase neminovnog kraja." Ovo je prilično sumorna slika. Jedna stvar koju imamo i po čemu se razlikujemo od šimpanzi i ostalih živih bića je prefinjeni govorni jezik — jezik, pomoću kojeg možemo pričati deci o stvarima kojih ovde nema. Možemo govoriti o dalekoj prošlosti, o planu za daleku budućnost, možemo međusobno diskutovati o idejama, tako da se ideje mogu uvećavati iz nagomilane mudrosti grupe. Ovo možemo činiti razgovarajući jedan s drugim, možemo preko videa ili uz pomoć pisane reči. Zloupotrebljavamo ovu veliku moć da mudro rukovodimo i uništavamo svet. U razvijenom svetu je još gore, jer nam je dostupno znanje o glupostima koje činimo. Rađaju se bebe i na mnogim područjima truju se vodom. Štetan je i vazduh i hrana koja se uzgaja na zagađenom tlu i to ih truje. To se ne dešava samo u dalekim razvijenim zemljama, svuda je tako. Znate li da u telu imamo oko 50 vrsta hemikalija koje pre 50 godina nismo imali? Mnoge bolesti, kao što je astma i određene vrste kancera, su u porastu blizu mesta gde se baca naš prljav otpad? Činimo zlo sebi u celom svetu, a i životinjama kao i samoj prirodi — majci prirodi, koja nas je stvorila, majci prirodi, gde treba da provodimo vreme, gde se nalazi drveće i cveće i ptice potrebne za naš dobar psihološki razvoj. Pa ipak, na stotine dece u razvijenom svetu nikad nije videlo prirodu, jer odrastaju na betonu i poznaju samo virtuelnu stvarnost, bez mogućnosti da se izležavaju na suncu, ili da budu u šumi gde se mestimično probijaju sunčevi zraci. Zbog putovanja po svetu morala sam da napustim mesto gde volim da budem - šumu. Morala sam da napustim ove fascinantne šimpanze da ih moji studenti i terenske kolege dalje proučavaju jer se njihov broj smanjio sa dva miliona pre 100 godina na sadašnjih 150 000. Znala sam da moram da napustim šumu da bih podigla svest o ovome širom sveta. Što sam više govorila o stradanju šimpanzi sve sam više shvatala da je sve međusobno povezano i da problemi zemalja u razvoju često potiču od pohlepe razvijenog sveta i sve se udružilo i postalo bezumno — a nada leži u razumu — sve se pretvorilo u besmislicu. Kako možemo ovako postupati? To je neko juče rekao. Na proputovanjima stalno sam sretala mlade ljude koji su izgubili nadu. Osećali su očaj: "Nije bitno šta radimo, da li jedemo, pijemo ili smo veseli, ionako ćemo sutra umreti. Sve je beznadežno — to nam stalno poručuju mediji." Zatim sam srela neke ljude koji su bili gnevni, a gnev se može pretvoriti u nasilje što nam je vrlo poznato. Imam troje unučadi i kada mi neko od mojih studenata na fakultetu kaže: "Mi smo gnevni", ili: "Ispunjava nas očaj jer osećamo da ste nam ugrozili budućnost i tu nema pomoći." Onda pogledam u oči mojih unučadi i pomislim koliko smo oštetili ovu planetu od vremena kad sam bila njihovih godina. Osećam veliku sramotu i zato sam u Tanzaniji, 1991. godine pokrenula program Koreni i izdanci. Imate ovde brošure o tome i ako imate bilo kakve veze sa decom i brinete za njihovu budućnost, molim vas uzmite brošuru. Koreni i izdanci su program nade. Koreni su čvrsta osnova. Izdanci izgledaju tanano, ali stižu do sunca, mogu se probiti i kroz debele zidove. Posmatrajte zidove kao probleme koje smo zadali ovoj planeti. Znate, ovo je poruka nade. Stotine i hiljade mladih ljudi širom sveta mogu da sruše ove zidove i da stvore bolji svet. Najvažnija poruka programa Koreni i izdanci je da je svaki pojedinac važan. Svako ima svoju ulogu. Svako od nas utiče na svet svakog dana i naučnici znaju to da čak iako ostanete u krevetu ceo dan, vi dišete i oslobađate CO2, a idete i u toalet, i takve stvari — i utičete na svet. Program Koreni i izdanci uključuje omladinu u tri vrste projekata. Pomoću ovih projekata oni će poboljšati svet. Jedan od projekata pokazuje brigu za ljudsku zajednicu. Jedan pokazuje brigu za životinje, uključujući i domaće — i moram da kažem, naučila sam sve o ponašanju životinja, čak i pre nego što sam stigla u Gombe i do šimpanzi, od mog psa Rastija, koji je bio moj pratilac u detinjstvu. A treća vrsta projekata je nešto za lokalno okruženje. Šta će deca raditi, to zavisi od njihovog uzrasta — a krećemo od predškolskog perioda pa do fakulteta. Projekat zavisi i od toga da li su u gradskoj sredini ili ruralnoj. Zavisi i od toga da li su bogati ili osiromašeni. Zavisi i od toga u kom se delu Amerike nalaze. Obišli smo sve države i problemi na Floridi su drugačiji od problema u Njujorku. Zavisiće i od toga u kojoj su državi — već nas ima u 60 - sa oko 5 000 aktivnih grupa — postoje i mnoge grupe o kojima ranije nisam čula jer se deca uključuju u program i sama ga šire. Zašto? Zato što to sami zahtevaju i oni odlučuju šta će činiti. Ne govore im to ni roditelji ni učitelji. Ovo je efikasno i ako sami odluče: "Želimo da očistimo ovu reku i da vratimo ribe. Želimo da očistimo ovo zagađeno tlo sa ovog područja i da stvorimo organsku baštu. Želimo da provedemo neko vreme sa starima, da čujemo njihove priče i zabeležimo njihova usmena predanja. Želimo da napravimo sklonište za psa. Želimo da učimo o životinjama. Želimo ..." Ovako to ide i ovo mi uliva nadu. Na putovanju sam 300 dana godišnje i svuda nailazim na grupe Koreni i izdanci. Svuda ima dece koja ushićeno govore: "Pogledajte šta smo promenili." Sad se umešala i tehnologija jer pomoću elektronske komunikacije ova deca održavaju vezu po celom svetu. Ako je neko zainteresovan da nam pomogne, imamo mnogo ideja ali nam je potrebna pomoć — da izgradimo ispravan sistem koji će pomoći ovim mladim ljudima da izraze svoju ushićenost. Ili — ovo je zaista važno — da izraze svoj očaj "Pokušali smo, ali ne ide, šta da radimo?" Postoji i drugačija grupa, koja pruža odgovore ovoj deci i mogu biti u Americi ili Izraelu, i mogu reći: "Da, malo ste pogrešili. Trebalo bi ovako da radite." Ova filozofija je veoma jednostavna. Ne verujemo u nasilje. Bez nasilja, bez bombi, bez oružja. To nije način za rešavanje problema. Nasilje vodi nasilju, bar po mom viđenju stvari. Šta je onda rešenje? Oruđa za rešavanje problema su znanje i razumevanje. Treba poznavati činjenice, ali i videti kako se uklapaju u celu sliku. Marljiv rad i upornost — nema predavanja — ljubav i saosećajnost vode poštovanju svega živog. Koliko još imam vremena? Minut, dva? Kris Anderson: Jedan, možda dva. Džejn Gudal: Zadržaću se još dva minuta. (Smeh) Sklonićete me odavde? (Smeh) Svejedno, Koreni i izdanci počinju da menjaju živote mladih. Tome posvećujem svoju energiju. Mislim da jedna ovakva grupa može imati veliki uticaj, ne samo zbog deljenja tehnologije sa nama, nego zbog toga što mnogi od vas imaju decu. Ako uzmete ovaj program i date ga svojoj deci ona će imati šansu da čine dobra dela, jer imaju roditelje kao što ste vi. A jasno je koliko svi vi brinete i pokušavate da učinite ovaj svet boljim. Ovo je veoma ohrabrujuće. Ali me deca pitaju — još samo dva minuta, obećavam, deca kažu: "Doktorko Džejn, vi zaista imate nadu za budućnost? Vi putujete, vidite sve ove užasne stvari koje se dešavaju." Prvenstveno, ljudski mozak — ne moram ništa više da govorim o tome. Sada, kada su nam poznati problemi koji postoje širom sveta, ljudska pamet, kao vaša, može pomoći u rešavanju problema. Mnogo smo govorili o tome. Drugo, otpornost prirode. Možemo uništiti reku, a možemo je i vratiti u život. Vidimo mnoga pusta područja i možemo učiniti da ponovo dožive procvat, vremenom uz malo pomoći. I treće, o tome je govorio i prethodni govornik — govorio je o nesavladivom ljudskom duhu. Okruženi smo najsjajnijim ljudima koji čine skoro nemoguće stvari. Nelson Mandela — uzeću malo krečnjaka iz zatvora Roben Ajlend, gde je on radio 27 godina i izašao je sa tako malo gorčine da je mogao da vodi svoj narod iz užasa aparthejda, bez krvoprolića. Čak i posle 11. septembra — nalazila sam se u Njujorku i osetila strah — bilo je mnogo ljudske hrabrosti mnogo ljubavi i saosećajnosti. Zatim sam putovala po zemlji i osetila strah — strah zbog koga su ljudi osećali da ne mogu više da brinu za okruženje, u slučaju kad su izgledali da nisu patriote — uvek sam pokušavala da ih ohrabrujem i neko se pojavio sa citatom Mahatme Gandija: "Ako se osvrnete na ljudsku istoriju, vidite da svaki zli režim biva nadvladan dobrim." Posle sam dobila ovo malo zvonce od jedne žene i želim da završim ovim zapažanjem. Ona je rekla: "Ako govorite o nadi i miru, zazvonite ovim zvoncem." Ono je napravljeno od deaktivirane nagazne mine sa polja smrti Pola Pota — jednog od najgorih režima u ljudskoj istoriji — gde se ljudi tek sad vraćaju u život posle pada režima. Da, postoji nada i gde je ta nada? Da li je ona u političarima? Nada je u našim rukama. Ona je u mojim, vašim i u rukama one dece. Stvarno je do nas. Mi smo ti, koji mogu doneti promene. Ako vodimo život tako da ostavimo najmanji mogući uticaj na okolinu, ako kupujemo stvari koje je moralno kupiti, a ne kupujemo one koje to nisu, preko noći bi mogli promeniti svet. Hvala.