Astro Teler (Astro Teller)
2,463,741 views • 15:32

Godine 1962. na univerzitetu Rajs Džon F. Kenedi je saopštio državi svoj san, san da će da smeste osobu na mesec do kraja decenije. Takozvani pohod na mesec.

Niko nije znao da li je to moguće izvesti, ali se postarao da osmisli plan kako bi to ostvario, ukoliko je moguće. Takvi su veliki snovi. Veliki snovi nisu puke vizije, to su vizije uparene sa strategijama kako bi bili ostvareni.

Imam neverovatnu sreću da radim u fabrici nalik pohodu na mesec. U Iksu - koji se nekad zvao Gugl Iks - naći ćete vazdušno-kosmičkog inženjera kako radi sa modnim dizajnerom i bivše komandante vojnih operacija kako smišljaju ideje sa laserskim ekspertima. Ti izumitelji, inženjeri i stvaraoci maštaju o tehnologijama za koje se nadamo da će svet da pretvore u čarobno mesto.

Koristimo izraz "pohod na mesec" da bi naše vizije bile velike - da bi nastavili da maštamo. A koristimo reč "fabrika" kao podsetnik da želimo da imamo konkretne vizije - konkretne planove koje ćemo da realizujemo.

Ovo je shema našeg pohoda na mesec. Pod jedan: želimo da orktijemo ogroman problem u svetu koji pogađa milione ljudi. Pod dva: želimo da otkrijemo ili da predložimo radikalno rešenje za taj problem. A zatim pod tri: mora da postoji razlog da verujemo da tehnologiju za tako radikalno rešenje zaista možemo sagraditi.

Ali otkriću vam tajnu. Fabrika pohodovanja na mesec je neuredno mesto. Ali umesto da izbegavamo nered ili se pretvaramo da ne postoji, pokušali smo to da pretvorimo u prednost. Provodimo toliko vremena uništavajući stvari i pokušavajući da dokažemo da nismo u pravu. To je to, to je tajna. Prvo se bavimo najtežim delovima problema. Uzbuđeno kličemo: "Hej! Kako ćemo danas da uništimo projekat?"

Imamo tu neku zanimljivu ravnotežu gde dozvoljavamo našem nerealnom optimizmu da pokreće naše vizije. Ali takođe gajimo entuzijastičnu skepsu da udahne život, da udahne stvarnost u te vizije.

Želim da vam pokažem nekoliko projekata koje smo morali da odbacimo u fazi izgradnje, kao i nekoliko dragulja koji, bar za sad, ne samo da su preživeli taj proces, već ih je on ubrzao.

Prošle godine smo ukinuli projekat automatizovane vertikalne zemljoradnje. Ovo je deo zelene salate koju smo uzgojili. Jedan od pet ljudi u svetu pati od neuhranjenosti. Pa je ovo "pohod na mesec" koji mora da se desi. Vertikalna zemljoradnja troši deset puta manje vode i sto puta manje zemlje od uobičajene zemljoradnje. A stoga što možete da uzgajate hranu blizu mesta gde se konzumira, ne morate da je transportujete na udaljena mesta. Postigli smo napredak u mnogim oblastima, poput automatizovane berbe i efikasnog osvetljenja. Međutim, nažalost, nismo mogli da ovako uzgajamo osnovne useve, poput žitarica i pirinča. Pa smo okončali projekat.

Još jedan ogroman problem. Plaćamo ogromnu cenu u resursima i šteti po okolinu kako bi prevozili robu širom sveta. Ekonomski razvoj zemalja bez izlaza na more je ograničen nedostatkom brodske infrastrukture. Radikalno rešenje? Lakši od vazduha, podesivi ploveći teretni brod. Ovo ima potencijal da smanji, bar sveukupno, cenu, vreme i ugljeničnu štetu prevoza, a nije mu neophodna pista. Došli smo do ovog pametnog skupa tehničkih pronalazaka koji zajedno možda mogu da nam omoguće da snizimo trošak dovoljno da zapravo možemo da pravimo ove brodove - dovoljno jeftinim na veliko. No koliko god bila jeftina njihova proizvodnja na veliko, ispostavilo se da bi nas koštalo skoro 200 miliona dolara da dizajniramo i napravimo prvi od njih.

Dvesta miliona dolara je prosto isuviše skupo. Zato što je Iks struktuiran na čvrstoj petlji povratnih informacija, pravljenju grešaka, učenju i novim dizajnima, ne možemo potrošiti 200 mil. dolara da bismo dobili prvu jedinicu podataka o tome da li smo na pravom putu ili ne. Ako neki od naših projekata ima Ahilovu petu, želimo to odmah da znamo, unapred, a ne kasnije tokom procesa. Pa smo okončali i ovaj projekat.

Otkriće velike greške u projektu uvek nužno ne znači da će ga to okončati. Ponekad nas zapravo izvede na produktivniji put.

Ovo je prototip našeg u potpunosti samoupravljajućeg vozila, koje smo napravili bez volana i kočnica. No to nam zapravo nije bio cilj kad smo počinjali.

Kako 1,2 miliona ljudi umire svake godine na putevima u svetu, izgradnja automobila bez vozača je bio prirodan pohod na mesec. Pre tri i po godine, kada smo testirali ove leksuse, prerađena i samoupravljačka auta, toliko im je dobro išlo, da smo ih poklonili drugim Guglovcima kako bismo saznali šta oni misle o tom iskustvu. A otkrili smo da je naš plan da automobili obavljaju skoro kompletnu vožnju, a da prepuštaju kontrolu korisnicima samo u slučaju opasnosti, bio zaista loš plan. To nije bilo bezbedno jer korisnici nisu obavljali svoj deo posla. Nisu bili na oprezu, u slučaju da je bilo potrebno da im automobil preda kontrolu.

Ovo je bila velika kriza za ekipu. Vratilo ih je nazad na skiciranje. I došli su do prelepe, nove perspektive. Cilj je automobil u kom ste istinski putnik. Kažete automobilu kuda želite da idete, pritisnete dugme i sam vas odvede od tačke A do tačke B.

Zahvalni smo što smo spoznali ovo tako rano tokom projekta. I to je oblikovalo sve što smo od tad uradili. A naši samoupravljajući automobili su trenutno prešli više od 2,25 miliona km i svakodnevno su napolju na ulicama Mauntin Vjua u Kaliforniji i Ostina u Teksasu.

Ekipa na automobilima je promenila perspektivu. Ovo je jedna od Iksovih mantri. Ponekad je promeniti perspektivu moćnije nego biti pametan.

Uzmite energiju vetra. To je jedan od mojih omiljenih primera izmene perspektive. Nema šanse da možemo da napravimo bolju standardnu vetrenu turbinu od stručnjaka iz te industrije. Ali smo pronašli način da ih podignemo više u nebo, i tako dobijemo pristup bržim, konzistentnijim vetrovima, a tako i više energije, bez neophodnosti tona čelika da bismo to postigli.

Naš energetski zmaj makani podiže se s motke, tako što okreće te propelere duž njegovog krila. I izvlači kabal kako se podiže, izvlačeći energiju preko kabla. Čim se kabal skroz odmota, počinje da kruži po bočnim vetrovima na nebu. A sada su ti propeleri, kojima se podigao, postali leteće turbine. A to vraća energiju nazad niz kabal.

Još nismo otkrili način da okončamo ovaj projekat. A što duže odoleva pritisku, mi smo uzbuđeniji jer bi ovo moglo da postane jeftiniji i prošireniji oblik upotrebe energije od vetra u svetu.

Naš projekat koji verovatno najluđe zvuči je Projekat lun. Pokušavamo da sagradimo internet napajanje iz balona. Mrežu balona u stratosferi koji bi odašiljali internet konekciju u ruralne i udaljene oblasti u svetu. Ovo bi moglo da priključi na internet čak još četiri milijarde ljudi, koji trenutno imaju slab ili nikakav internet.

Ali ne možete prosto da uzmete mobilni odašiljač, vežete ga za balon i bacite na nebo. Vetrovi su suviše jaki, oduvali bi ga. A baloni su suviše visoko u vazduhu da bi bili vezani za zemlju.

Tu stižemo do ludog trena. Šta ako bismo, umesto da dozvolimo balonima da lutaju, naučili ih kako da jedre vetrovima kako bi stigli gde je to potrebno? Ispostavilo se da vetrovi u stratosferi duvaju prilično različitim brzinama i pravcima u gustoj strati. Pa smo se nadali da ćemo pametnim algoritmima i podacima o vetru širom sveta moći bar malo da upravljamo balonima, da ćemo ih navesti da idu gore i dole samo malčice u stratosferi kako bi uhvatili te vetrove koji se kreću različitim smerovima i brzinama. Zamisao je da imamo dovoljno balona, pa kad jedan balon odluta van vašeg područja, tu je drugi balon, spreman da ulebdi na njegovo mesto, prebacujući internet vezu, baš kao što se vaš telefon prebacuje od predajnika do predajnika dok se vozite auto-putem.

Razumemo koliko blesavo ova vizija zvuči - samo ime projekta nas podseća na to. Pa od 2012. Lun ekipa je stavila za prioritet posao koji se činio najtežim i najizglednijim da okonča projekat.

Prvo što su uradili, pokušali su da pošalju vaj-faj vezu iz balona u stratosferi do antene dole na zemlji. Funkcionisalo je. I kunem se da su se neki kladili da neće. Pa smo nastvili s radom.

Možemo li da navedemo balon da razgovara direktno sa slušalicama, kako nam ne bi bila potrebna antena kao posredni resiver? Da.

Možemo li postići da protok u balonu bude dovoljno brz da to bude istinska internet veza? Kako bi ljudi mogli da primaju nešto više od tekstualnih poruka? Kod najranijih testiranja nije se radilo ni o megabitu po sekundi, ali sad već postižemo i do 15 megabita po sekundi. Može da se gleda TED govor.

Možemo li da postignemo da baloni međusobno komuniciraju na nebu, kako bi naš signal dosegao udaljenije ruralne oblasti? Obavljeno je i to.

Možemo li da postignemo da baloni veličine kuće lebde više od 100 dana, koštajući manje od pet procenata od cene izrade tradicionalnih, dugovečnih balona? Uspeli smo na kraju. Ali kunem se, sve smo isprobali da bismo u tome uspeli. Pravili smo okrugle, srebrnkaste balone. Pravili smo džinovske balone u obliku jastuka. Pravili smo balone veličine plavog kita. Probušili smo gomilu balona.

(Smeh)

Kako se činilo da će najverovatnije da okonča Lun projekat to da li ćemo uspeti da upravljamo balonima kroz nebo, jedan od naših najvažnijih eksperimenata je bio stavljanje balona u balon.

Dakle, imamo dve pregrade ovde, jednu s vazduhom, drugu s helijumom. Balon upumpava vazduh da bi bio teži ili ga ispušta kako bi bio lakši. A ove promene u težini mu omogućuju da se diže ili spušta, a ti prosti pokreti balona su njegov mehanizam upravljanja. On lebdi na gore ili na dole, u nadi da će da uhvati vetrove željenog pravca i brzine.

Ali da li je to dovoljno da bi se kretao kroz svet? Na početku, jedva da je bilo, ali se stalno popravljalo.

Baš ovaj balon, naš najnoviji balon, u stanju je da se snalazi vertikalnim rasponom na nebu od 3,22 km i može automatski da plovi na 500 metara do cilja iz udaljenosti od 20,000 kilometara.

Imamo još mnogo posla, u smislu finog podešavanja sistema i umanjenja troškova. Ali prošle godine, jeftino napravljen balon je 19 puta obišao svet za 187 dana. Pa ćemo nastaviti dalje.

(Aplauz)

Naši današnji baloni rade skoro sve što bi kompletan sistem trebalo da radi. Razgovaramo sa telekomunikacijskim firmama širom sveta i ove godine ćemo leteti iznad mesta, poput Indonezije, radi stvarnog testiranja ove usluge.

Sve ovo verovatno zvuči suviše dobro da bi bilo istina i u pravu ste. Kad ste odvažni i radite na velikim, rizičnim stvarima osećate se po prirodi nelagodno.

Ne možete da vičete na ljude i da ih naterate da brzo pogreše. Ljudi se opiru. Sekiraju se. "Šta će se desiti sa mnom, ako ne uspem? Hoće li mi se ljudi smejati? Hoće li me otpustiti?"

Započeo sam našom tajnom. Završiću time kako zapravo ostvarujemo naše zamisli. Jedini način da navedete ljude da rade na velikim, rizičnim stvarima - odvažnim idejama - i da ih navedete da na početku obave najteže delove problema, je da to, za njih, pretvorite u liniju manjeg otpora.

Vredno radimo u Iksu kako bi neuspeh bio bezbedan. Ekipe okončavaju svoje ideje čim se pojavi dokaz za to jer ih nagrađuju zbog toga. Dobijaju aplauz od kolega. Menadžer, naročito ja, ih grli i baca im petaka. Unapređuju ih zbog toga. Isplatili smo bonus svakome u ekipama koje su okončale svoje projekte, od malih ekipa s dva člana do ekipa sa preko 30 članova.

U fabrici pohodovanja na mesec verujemo u snove. Ali entuzijastični skepticizam nije neprijatelj neobuzdanom optimizmu. On je savršen partner za optimizam. On oslobađa potencijal kod svake ideje. Možemo da stvorimo budućnost koju sanjamo.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)