Return to the talk Return to talk

Transcript

Select language

Translated by Jelena Jevtic
Reviewed by Ivana Korom

0:11 Pre tri godine, stajala sam oko devedeset metara od černobiljskog nuklearnog reaktora broj četiri. Gajgerov brojač, za merenje radijacije je potpuno poludeo, i što sam se više približavala, kao da je pomahnitao. Moj bože. Bila sam tamo zbog 25. godišnjice najgore nuklearne katastrofe, i kao što možete videti po izrazu mog lica, ne baš voljno, ali sa dobrim razlogom, jer eksplozija koja je trajala 11 dana te 1986. ispustila je 400 puta više radijacije nego bomba koja je bačena na Hirošimu, i sarkofag, koji pokriva reaktor broj četiri, koji je na brzinu napravljen pre 27 godina, sada je u pukotinama i rđi i propušta radijaciju. I tako sam ja sve to snimala. Samo sam želela da završim svoj posao i da pobegnem odatle što pre. Ali, pogledala sam u daljinu, i videla dim koji izlazi iz jedne kućice, i pomislila sam, da li je moguće da neko tamo živi? Jer černobiljska zemlja, voda i vazduh su među najzagađenijim na Zemlji, a i sam reaktor je smešten u centru strogo kontrolisane zone isključivosti ili mrtve zone; i tu je nuklerna policija, zajedno sa graničnom stražom. Sa sobom morate da imate dozimetar sve vreme, tik uz vas, morate imati pratioca kojeg vam dodeljuje vlada, i tu su isto tako drakonska pravila koja se tiču radijacije i stalan monitoring zagađenja. Poenta je da nijedno ljudsko biće ne treba da živi u blizini mrtve zone. Ali oni žive. Ispostavilo se da neobična zajednica od nekih 200 ljudi živi unutar zone. Nazvani su samo-naseljenicima. I gotovo sve su žene, muškarci imaju kraći životni vek delom i zbog korišćenja alkohola, cigareta, ako ne zbog radijacije. Stotine hiljada ljudi je evakuisano u vreme nesreće, ali nisu svi prihvatili tu sudbinu. Žene u zoni, sada u svojim 70-im i 80-im, su poslednje preživele iz grupe koja je prkosila vlastima, a kako izgleda, i zdravom razumu, i koja se vratila u svoje porodične domove unutar zone. To su uradile ilegalno. Kako je jedna žena sročila, vojniku koji je pokušao da je evakuiše po drugi put: "Upucaj me i iskopaj grob. Inače, ja idem kući." I zašto bi se one uopšte vratile na takvu smrtonosnu zemlju? Mislim, zar su bile nesvesne rizika ili dovoljno lude, pa su ih ignorisale ili i jedno i drugo? Stvar je u tome, što one vide svoje živote i rizik pod kojim su, potpuno drugačije. U okolini Černobilja, rasejana su napuštena sela, sablasno tiha, čudno šarmantna, rustična, potpuno kontaminirana. Većina je srušena posle nesreće, ali neka su ostavljena ovako, kao tihi tragovi nesreće. Druga imaju nekoliko stanovnika, jedna ili dve babuške ili babe, to su ruske i ukrajinske reči za baku. Druga sela možda imaju šest ili sedam stanovnika. Tako da je ovo neobična demografija zone, izolovani i potpuno sami, ali zajedno. I kada sam pronašla put do tog dimnjaka koji sam videla u daljini, ugledala sam Hanu Zavorotnaju i upoznala sam se sa njom. Ona je sebe proglasila gradonačelnicom sela Kapavati, broj stanovnika - osam. (Smeh) I odgovorila mi je, kada sam je pitala očekivano, "Radijacija me ne plaši. Glad me plaši." Zapamtite, ove žene su preživele najgora zverstva 20. veka. Staljinova prisilna gladovanja '30-ih, Holodomor, ubila su milione Ukrajinaca, a suočile su se i sa Nacistima '40-ih, gde su prošle kroz nasilje, spaljivanje, silovanja, i u stvari većina ovih žena je bila isporučena Nemačkoj na prinudni rad. Tako da, kada se posle nekoliko decenija sovjetske vlasti dogodio Černobilj, one nisu želele da pobegnu pred licem neprijatelja koji je bio nevidljiv. Tako da su se vratile u svoja sela iako im je rečeno da će se razboleti i umreti uskoro, ali pet srećnih godina, po njihovoj logici je bolje nego 10 provedenih negde na periferiji Kijeva, daleko od grobova svojih majki i očeva i beba, šaptaja krila roda u prolećno popodne. Za njih, zagađenost životne sredine nije najgora vrsta uništavanja. Ispostavilo se da ovo važi i za druge vrste. Divlji vepar, ris, los, vratili su se u oblast koja je pod uticajem veoma stvarnih i negativnih posledica radijacije, ali manje negativnih zbog masovnog egzodusa ljudi. Mrtva zona je, ispostavilo se, prepuna života. I postoji neka vrsta herojske otpornosti, i vrsta jednostavnog pragmatizma kod onih koji svoje dane počinju u 5 ujutru, vadeći vodu iz bunara, a završavaju u ponoć neustrašivo udarajući štapovima o kofu da bi oterali divlje veprove koji se možda muvaju oko njihovog krompira, njihovo jedino društvo je malo domaće vodke. I još uvek postoji malo bledog prkosa među njima. "Rekli su da će nas boleti noge, i bole nas. Pa šta?" I šta je, u stvari, sa njihovim zdravljem? Prednosti teškog, fizičkog rada, ali u toksičnom okruženju koje je takvo zbog komplikovanog, malo razumljivog neprijatelja, radijacije. Neverovatno je teško razlučiti. Regionalne zdravstvene studije su konfliktne i zabrinjavajuće. Svetska zdravstvena organizacija procenuje da smrtni ishodi koji su u vezi sa Černobiljem dolaze i do 4000. Grinpis i druge organizacije smatraju da se brojke penju i na desetine hiljada. Svi se slažu da je rak tiroidne žlezde neverovatno visok i da evakuisani iz Černobilja pate od traume izazvane selidbom; višeg nivoa anksioznosti, depresije, alkoholizma, nezaposlenosti i, još bitnije, poremećenih društvenih odnosa. Kao i većina vas, ja sam se selila možda 20, 25 puta u životu. Dom meni predstavlja nešto privremeno. Imam dublju vezu sa svojim laptopom nego sa nekim parčetom zemlje. Tako da je nama teško da to razumemo, ali dom je ceo kosmos seoskim babuškama, i veza koju imaju sa svojom zemljom se da osetiti. I možda, jer su ove Ukrajinke školovane pod Sovjetima i uz stihove ruskih pesnika, aforizmi tih načela stalno su na njihovim usnama. "Ako odeš, umrećeš." "Oni koji su otišli sada prolaze mnogo gore. Oni umiru od tuge." "Domovina je domovina. Nikada neću otići." To što to zvuči kao neubedljiva vera, može, u stvari biti činjenica, jer iznenađujuća istina je da - mislim, nema studija o tome, ali istina leži u tome da te žene koje su se vratile u svoje domove i žive na možda najradioaktivnijoj zemlji na svetu u poslednjih 27 godina, su u stvari, nadživele svoje sunarodnike koji su prihvatili iseljenje, po nekim proračunima i do 10 godina. Kako je ovo moguće? Evo teorije: da li je moguće da te spone sa zemljom predaka, ta ubeđenja koja se prenose aforizmima, u stvari prouzrukuju dugovečnost? Moć domovine tako bitna u tom delu sveta izgleda da je umirujuća. Dom i zajednica su sile koje se suprostavljaju čak i radijaciji. Bilo da radijacija postoji ili ne, te žene su na samom kraju života. U sledećoj deceniji, stanovnici ove zone će nestati, i ponovo će postati napušteno, radioaktivno mesto, ispunjeno samo životinjama i povremeno smelim, malo zbunjenim naučnicima. Ali duh i opstajanje babuški, čiji se broj prepolovio za ove tri godine koliko ih poznajem, ostavlja nas sa nekim novim spoznajama o kojima ćemo razmišljati i sa kojima ćemo se boriti, o relativnoj prirodi rizika, o transformišućim vezama sa našim domom, o veličanstvenom okrepljenju koje nam pruža lični stav i odlučnost. Hvala vam. (Aplauz)