Marva Al-Sabuni (Marwa Al-Sabouni)
939,206 views • 10:25

[Ovaj govor je snimljen u maju 2016. preko interneta] u Homsu, gradu koji je uništen u šestogodišnjem ratu u Siriji.] Zdravo. Zovem se Marva i arhitektkinja sam. Rođena sam i odrasla u Homsu, gradu u centralnom zapadnom delu Sirije i oduvek sam živela ovde. Nakon šest godina rata, Homs je sada poluuništen grad. Moja porodica i ja smo imali sreće, naš dom je još na mestu. Međutim, dve godine smo bili kao zatvorenici u domu. Napolju su bile demonstracije i bitke i bombardovanje i snajperi. Moj muž i ja smo vodili arhitektonski studio na starom glavnom trgu grada. Njega više nema, kao i većine starog grada. Pola drugih područja grada sravnjena su sa zemljom. Nakon prestanka vatre krajem 2015, veći deo Homsa bio je manje-više tih. Ekonomija je u potpunom krahu i ljudi se još bore. Prodavci koji su imali tezge na staroj pijaci u gradu sada prodaju iz šupa na ulicama. Ispod našeg stana nalaze se: stolar, poslastičar, mesar, štampar, radionice i štošta još. Počela sam da predajem honorarno, i zajedno sa mužem, koji radi nekoliko poslova, otvorili smo malu knjižaru. Drugi ljudi rade razne poslove kako bi preživeli.

Kada pogledam svoj razoreni grad, naravno da se zapitam: šta je dovelo do ovog besmislenog rata? Sirija je većinom bila mesto tolerancije, kroz istoriju priviknuta na raznovrsnost, prihvatala je širok dijapazon uverenja, porekla, običaja, dobara, hrane. Kako je moja zemlja - zemlja sa zajednicama koje su živele zajedno u harmoniji i slobodno pričale o svojim razlikama - kako se upustila u građanski rat, nasilje, raseljavanja i neviđenu mržnju prema verskoj različitosti? Postoji mnogo razloga zašto je došlo do rata - društveni, politički i ekonomski. Svi su imali svoju ulogu. Ali verujem da postoji jedan razlog koji je previđen i koji je bitan za analizu, jer će od njega uveliko zavisiti da li ćemo moći da se postaramo da se ovo ne dogodi opet. Taj razlog je arhitektura.

Arhitektura moje zemlje igrala je bitnu ulogu u stvaranju, upravljanju i pojačavanju konflikata između sukobljenih strana i ovo je verovatno istinito i za druge zemlje. Postoji jasno podudaranje između arhitekture nekog mesta i karaktera zajednice koja je u njemu naseljena. Arhitektura igra ključnu ulogu u tome da li će se zajednica raspasti ili udružiti. U sirijskom društvu dugo se živelo zajedno - različite tradicije i porekla. Sirijci su iskusili uspeh otvorenog tržišta i održivih zajednica. Uživali su u pravom značenju pripadanja nekom mestu i to se oslikavalo u njihovim građevinama, u džamijama i crkvama, sagrađenim jednim pored drugih, u isprepletanim pijacama i javnim trgovima i proporcijama i veličinama zasnovanim na principima ljudskosti i harmonije.

Ova arhitektura izmešanosti još se može videti u ruševinama. Stari islamski grad u Siriji napravljen je preko višeslojne prošlosti i integrisan je sa njom i prihvatio je njen duh. To su uradile i zajednice. Ljudi su živeli i radili zajedno u mestu koje im je davalo osećaj pripadanja i toga da su kod kuće. Delili su neverovatno jedinstveno postojanje.

Ali tokom prošlog veka, postepeno je počelo mešanje u delikatnu ravnotežu ovih mesta - prvo su to bili urbanisti iz kolonijalnog perioda, kada su Francuzi išli okolo puni entuzijazma, transformišući ono što su oni videli kao nemoderne sirijske gradove. Raznosili su ulice grada i prenosili spomenike. Nazvali su to poboljšanjem i oni su bili početak dugog, sporog odmotavanja. Tradicionalni urbanizam i arhitektura naših gradova garantovali su identitet i pripadnost, ne kroz odvajanje, nego kroz preplitanje. Ali vremenom prastaro je postalo bezvredno a ono novo, cenjeno. Harmonija izgrađene okoline i društvenog okruženja pregažena je elementima modernog - brutalni, nezavršeni betonski blokovi, nemar, estetsko propadanje, podeljeni urbanizam koji je zajednice delio po klasi, pripadnosti ili imućnosti.

Isto se dešavalo i zajednici. Kako se menjao oblik izgrađenog okruženja, tako su počeli da se menjaju životni stilovi i osećaj pripadanja zajednici. Od registra zajedništva, pripadanja, arhitektura je postala način razlikovanja i zajednice su počele da se razdvajaju od samog materijala koji ih je ujedinjavao, i od duše mesta koja je predstavljala njihovo zajedničko postojanje.

Iako je mnogo razloga dovelo do rata u Siriji, ne treba da potcenjujemo način na koji su doprinoseći gubitku identiteta i samopoštovanja urbano planiranje i izgubljena, nehumana arhitektura gajili verske podele i mržnju. Tokom vremena, ujedinjeni grad pretvorio se u centar grada sa geto naseljima na obodima. Kao posledica, koherentne zajednice postale su odvojene društvene grupe udaljene međusobno i udaljene od samog mesta. Iz moje tačke gledišta, gubljenje osećaja pripadanja nekom mestu i osećaj deljenja tog mesta s nekim doprineli su da se to mesto lakše razori.

Jasan primer se može videti iz neformalnog sistema stambene izgradnje, gde je pre rata bilo smešteno preko 40% stanovništva. Da, pre rata, skoro pola stanovništva Sirije živelo je u straćarama, područjima na periferiji bez prave infrastrukture koja su se sastojala od beskonačnih nizova golih crnih kutija od blokova sa ljudima, ljudima koji su uglavnom pripadali istoj grupi, bez obzira na to da li to bila vera, klasa, poreklo ili sve navedeno.

Ovaj geto urbanizam pokazao se kao opipljiva naznaka rata. Konflikt je mnogo lakši između pretkategorisanih područja, gde živi "onaj drugi". Veze koje su držale grad zajedno - bile one društvene, kroz koherentnu gradnju ili ekonomske, kroz trgovinu na pijaci ili verske, kroz zajednički život, sve su izgubljene u zabludeloj i bezidejnoj modernizaciji izgrađenog okruženja.

Dozvolite mi digresiju. Kada čitam o heterogenom urbanizmu u drugim delovima sveta, uključujući etničke delove gradova u Britaniji ili oko Pariza ili Brisela, prepoznajem početke te vrste nestabilnosti kakvu smo videli da katastrofalno pogađa Siriju.

Imamo teško razorene gradove, poput Homsa, Alepa, Dare i mnogih drugih i skoro pola stanovništva zemlje sada je raseljeno.

Nadam se da će se rat završiti i pitanje koje moram da postavim, kao arhitektkinja, je sledeće: kako da obnavljamo? Koji su principi koje bi trebalo da usvojimo kako bismo izbegli ponavljanje istih grešaka? Iz moje tačke gledišta, glavni fokus trebalo bi da bude na stvaranju mesta koja čine da se ljudi osećaju kao da tu pripadaju. Arhitektura i planiranje moraju ponovo da uhvate neke od tradicionalnih vrednosti koje su činile upravo to, stvarale su uslove za saživot i mir, vrednosti lepote koje ne prikazuju hvalisavost, već pristupnost i lakoću, moralne vrednosti koje šire velikodušnost i prihvaćenost, arhitektura u kojoj uživa svako, koja nije samo za elitu, kao što je bilo u zasenčenim ulicama starog islamskog grada, pomešani dizajni koji ohrabruju osećaj zajednice.

Postoji komšiluk u Homsu koji se zove Baba Amr i koji je uništen potpuno. Pre skoro dve godine, predstavila sam ovaj dizajn na takmičenju UN-a za njegovu ponovnu izgradnju. Ideja je bila da se stvori urban materijal nadahnut drvetom, koji može da raste i da se širi organski, pojačavajući utisak tradicionalnog mosta koji visi iznad starih prolaza i uključujući stanove, privatna dvorišta, prodavnice, radionice, mesta za parking, igranje i slobodno vreme, drveće i mesta u senci. Očigledno je da je daleko od savršenog. Nacrtala sam ga tokom retkih sati kada imamo struju. Postoji mnogo drugih mogućih načina da se izrazi pripadnost i zajedništvo kroz arhitekturu. Ali uporedite to sa nezavisnim, nepovezanim blokovima koji su predloženi u zvaničnom projektu za ponovnu izgradnju Baba Amra.

Arhitektura nije samo osovina oko koje se okreće ljudski život, ona ima moć da predloži i čak upravlja ljudskom aktivnošću. U tom smislu, naseljavanje, identitet i društvena integracija su proizvođač i proizvod efikasnog urbanizma. Koherentni urbanizam starog islamskog grada i mnogih starih evropskih gradova, na primer, promovišu integraciju, dok nizovi bezdušnih stambenih zgrada i kula, čak i kada su luksuzne, obično promovišu izolaciju i "drugost". Čak i jednostavne stvari poput osenčenih mesta ili stabala voćki ili vode za piće unutar grada mogu da naprave razliku u tome kakav stav neko ima prema mestu i da li ga smatraju velikodušnim mestom koje daje, mestom koje je vredno zadržavanja, doprinošenja, ili ga vide kao mesto koje udaljava, punog semena srdžbe. Kako bi mesto davalo i arhitektura mora da daje.

Naša izgrađeno okruženje je bitno. Materijal naših gradova ogleda se u materijalu naših duša. Da li je to oblik neformalnih betonskih straćara ili uništene socijalne zgrade ili pregaženi stari delovi grada ili šume i oblakoderi, savremeni stereotipi urbanizma koji su nikli širom srednjeg istoka bili su jedan od razloga za otuđenje i rasparčavanje naših zajednica.

Možemo naučiti nešto iz ovoga. Možemo naučiti kako da se obnovimo na drugačiji način, kako da stvorimo arhitekturu koja ne doprinosi samo praktičnim i ekonomskim aspektima života ljudi, već i njihovim društvenim, duhovnim i psihološkim potrebama. Te potrebe su potpuno zanemarene u gradovima Sirije pre rata. Moramo ponovo da stvorimo gradove koje dele zajednice koje ih naseljavaju. Ako to uradimo, ljudi neće osećati potrebu da traže identitete suprotne drugim identitetima oko njih, jer će se svi osećati kao kod kuće.

Hvala što ste me saslušali.