Keli Svejzi (Kelli Swazey)
1,597,416 views • 13:54

Mislim da je sigurno reći da će svi ljudi biti bliski sa smrću najmanje jednom u svom životu. Ali šta ako je ta intima počela mnogo pre nego što ste se vi suočili sa svojim prelaskom iz života u smrt? Kakav bi život bio ako bi smrt živela bukvalno zajedno sa vama?

U domovini mog muža u planinama ostrva Sulavesi, u istočnoj Indoneziji, postoji zajednica ljudi koja ne tretira smrt kao jedinstven događaj, već kao postepen društveni proces. U Tana Toradži, najvažniji društveni događaji u ljudskim životima, središnja tačka društvene i kulturne interakcije nisu venčanja i rođenja ili čak porodične večere, već sahrane. Ove sahrane se obeležavaju složenim ritualima koji povezuju ljude u sistem uzajamnih obaveza baziran na količini životinja - svinja, kokošaka i najvažnije, vodenih bizona - koje se žrtvuju i razdeljuju u ime pokojnika. Ova kulturna celina koja okružuje smrt, ritualni akt kraja života, učinila je smrt najvidljivijim i izvanrednim aspektom slike Toradže. Posmrtne ceremonije su javni poslovi koje posvuda traju od nekoliko dana do nekoliko nedelja, gde komemoracija nekoga ko je umro nije toliko lična tuga već više javno podeljen prelazak. To je prelaz koji je jednako vezan za identitet življenja, koliko je vezan i za sećanje na umrlog.

Svake godine, hiljade posetilaca dolazi u Tana Toradžu da vidi, kako izgleda ta kultura smrti i za većinu ljudi ove grandiozne ceremonije i dužine tih ceremonija su nekako nesrazmerne sa načinom na koji se mi suočavamo sa našom smrtnošću na Zapadu. Čak iako je za nas smrt univerzalno iskustvo, ona se ne doživljava na isti način širom sveta. Kao antropolog, vidim ove razlike u iskustvu ukorenjene u kulturnom i društvenom svetu kroz koje definišemo fenomene oko nas. Tamo gde vidimo neupitnu stvarnost, smrt kao nepobitno biološko stanje, Toradžani vide ugašen fizički oblik kao deo većeg društvenog porekla. Fizički prestanak života nije isto što i smrt. U stvari, član društva je istinski mrtav jedino kada šira porodica može da se složi i da organizuje neophodna sredstva za održavanje ceremonije sahrane koja se smatra prikladnom u pogledu sredstava za status pokojnika. Ova ceremonija mora da se održi pred očima čitave zajednice i uz učešće svih.

Nakon fizičke smrti osobe, njihovo telo se smešta u posebnu sobu u tradicionalno prebivalište, koje se zove tongkonan. Tongkonan je simboličan ne samo za identitet porodice, već i za životni ciklus čoveka od rođenja od smrti. U suštini, oblik zgrade u kojoj ste rođeni ima oblik konstrukcije koja vas nosi do počivališta vaših predaka. Do ceremonije sahrane, koja može da se održi godinama nakon fizičke smrti osobe, pokojnik se oslovljava sa "to makala", bolesna osoba ili "to mama", osoba koja spava, i pokojnici nastavljaju da budu članovi domaćinstva. Simbolički ih hrane i neguju, a porodica će u to vreme početi brojne ritualne zapovesti koji javljaju široj zajednici oko njih da jedan od njihovih članova prolazi kroz tranziciju iz ovozemaljskog života u onaj posle njega, poznat kao Puja.

Znam šta neki od vas sad misle. Da li ona stvarno govori da ovi ljudi žive sa telima svojih mrtvih rođaka? Upravo to govorim.

Ali umesto da se prepustimo nekoj instiktivnoj reakciji na ideju o bliskosti sa telima, bliskosti sa smrću ili tome kako se taj pojam ne uklapa u naš biološki i medicinski način definisanja smrti - volim da mislim o tome kako toradžanski način gledanja na smrt, obuhvata ljudsko iskustvo koje medicina zanemaruje. Mislim da Toradžani društveno prepoznaju i kulturno iskazuju ono što većina nas oseća da je tačno, uprkos široko rasprostranjenoj prihvaćenosti biomedicinske definicije smrti, a to je da naše veze sa drugim ljudima, njihov uticaj na našu društvenu realnost, ne prestaju završetkom fizičkih procesa tela; da se period prelaska kao veza između života i smrti transformiše, ali se ne završava. Dakle, Toradžani iskazuju ovu ideju ove trajne veze pružajući ljubav i pažnju najvidljivijem simbolu te veze, ljudskom telu. Moj muž gaji sećanja na pričanje, igranje i generalno svoj život sa pokojnim dedom i za njega, ne postoji ništa neprirodno u vezi sa tim. Ovo je prirodni deo procesa kada se porodica suočava sa prelaskom u svojoj vezi sa pokojnikom, a ovo je prelaz sa veze sa pokojnikom kao osobom koja živi, na vezu sa pokojnikom kao osobom koja mu je predak. Ovde možete videti ove drvene figure predaka, dakle ovo su ljudi koji su već pokopani, koji su imali posmrtnu ceremoniju. Oni se nazivaju "tau tau".

Sama posmrtna ceremonija oživljava pogled na odnos prema smrti. Ona ritualizuje uticaj smrti na porodice i zajednice. To je takođe momenat samosvesti. To je momenat kada ljudi misle o tome ko su, o svom mestu u društvu i svojoj ulozi u životnom ciklusu prema toradžanskoj kosmologiji.

Postoji izreka u Toradži koja kaže da će svi ljudi postati dede, a to znači da nakon smrti, svi postajemo deo nasledne linije koja nas učvršćuje između prošlosti i sadašnjosti i koja će definisati naše najmilije u budućnosti. U suštini, svi postajemo dede generacijama dece koje dolaze nakon nas. Ova metafora članstva u većoj porodici ljudi je način na koji deca takođe opisuju novac koji ulažu u ove žrtvene bizone za koje se pretpostavlja da nose ljudsku dušu odavde do života nakon smrti i deca će objasniti da će ulagati novac u ovo jer žele da svojim roditeljima, vrate dugove za sve godine koje su njihovi roditelji potrošili ulažući u njih i brinući u njima.

Ali žrtvovanje bizona i ritualni prikaz bogatstva takođe prikazuje status pokojnika, i samim tim, porodicu preminulog. Dakle, na sahranama, veze se potvrđuju, ali se i transformišu u ritualnu dramu koja ističe najistaknutiji deo o smrti: njen uticaj na život i na veze onih koji žive.

Sav ovaj fokus na smrt ne znači da Toradžani ne teže idealu dugog života. Oni sprovode mnoge postupke za koje veruju da se njima stiče dobro zdravlje i doživljava duboka starost. Ali oni ne veruju u napore produžetka života uprkos iscrpljujućim bolestima ili starosti. Kažu da u Toradži svako ima neku vrstu predodređene dužine života. To se zove "sunga". Kao kanap, trebalo bi da može da se odmota do svog prirodnog kraja.

Smrt kao sastavni deo kulturnog i društvenog života utiče se na svakodnevne ljudske odluke o zdravlju. Glava plemena majke mog muža Nenet Kača, se približava 100. godini, koliko znamo. Postoje sve veći znaci da se sprema na sopstveno putovanje u Puju. Njegovu će smrt mnogi ožaliti. Ali znam da se porodica mog muža raduje momentu kada mogu ritualno da pokažu šta je njegovo izuzetno prisustvo značilo u njihovim životima, kada mogu ritualno da navedu njegovu životnu priču, uplićući je u istoriju svoje zajednice. Njegova priča je njihova priča. Njegove posmrtne pesme će pevati o njima samima. To je priča koja nema vidljiv početak niti predvidiv kraj. Ta se priča produžava mnogo nakon života njegovog tela.

Ljudi me pitaju da li se plašim ili se gadim zbog učestvovanja u kulturi gde nas fizičke manifestacije smrti dočekuju na svakom koraku. Ali ja vidim nešto duboko transformišuće u doživljavanju smrti kao društvenog procesa, a ne samo biološkog. U stvarnosti, veza između živih i mrtvih ima svoju sopstvenu dramu u američkom zdravstvenom sistemu, gde su odluke o tome koliko dugo razvući život bazirane na našim emocionalnim i društvenim vezama sa ljudima oko nas, ne samo na mogućnosti medicine da produži život. Poput Toradžana, baziramo svoje odluke o životu na značenjima i definicijama koje pripisujemo smrti.

Ne sugerišem da bi bilo ko u ovoj publici trebalo da otrči i prihvati tradiciju Toradžana. Bilo bi malo teško da se to desi<br />u Sjedinjenim Državama. Volela bih da pitam šta možemo da dobijemo od gledanja na fizičku smrt ne samo kao na biološki proces već kao na deo veće ljudske priče. Kako bi bilo da gledamo na izdahnulog čoveka s ljubavlju jer je intimno to deo onog šta smo? Kad bismo mogli da proširimo svoju definiciju smrti da obuhvatimo život, mogli bismo da iskusimo smrt kao deo života i možda da se suočimo sa smrću, sa nečim drugim sem straha. Možda jedan od odgovora na izazove američkog sistema zdravstvene zaštite, posebno u vezi sa negom pred smrt, je jednostavan kao i promena pogleda, a u ovom slučaju bio bi to pogled na društveni život svake smrti. To bi nam pomoglo da prepoznamo da je način na koji smo ograničili naš razgovor o smrti kao nešto što je medicinsko ili biološko, slika naše kulture izbegavanja smrti i straha od razgovora o njoj. Kad bismo mogli da razmotrimo i vrednujemo druge vrste spoznaja o životu, uključujući druge definicije smrti, imali bismo potencijal za promenu razgovora o kraju života. To bi moglo da promeni način na koji umiremo, ali još važnije, moglo bi da promeni način na koji živimo.

(Aplauz)