Elenor Longden (Eleanor Longden)
4,361,979 views • 14:17

Dan kada sam prvi put napustila dom da bih otišla na fakultet, bio je lep dan prepun nade i optimizma. Bila sam dobra u školi. Od mene se mnogo očekivalo i radosno sam ušla u studentski život predavanja, žurki i krađa saobraćajnih čunjeva.

Izgled, naravno, može da vara, i u određenoj meri ova impulsivna, energična persona koja prisustvuje predavanjima i krade saobraćajne čunjeve bila je paravan, iako jako dobro napravljen i ubedljiv. Ispod površine, ja sam zapravo bila veoma nesrećna, nesigurna i u osnovi uplašena - uplašena od drugih ljudi, budućnosti, neuspeha i praznine koju sam osećala u sebi. Ali bila sam vešta u sakrivanju toga i spolja sam izgledala kao neko ko se može nadati i težiti svemu. Ova fantazija neranjivosti je bila toliko stvarna da sam čak obmanula sebe, i kako je prvi semestar prošao i drugi počeo, nije bilo šansi da iko predvidi šta će se upravo desiti.

Napuštala sam seminar kada je počelo, mumlajući u sebi, čačkajući svoju torbu, kako sam radila i sto puta pre toga, kada sam iznenada čula glas kako mirno izgovara: "Ona napušta sobu."

Pogledala sam okolo i nisam nikoga videla, ali jasnoća i odlučnost komentara su bili očiti. Uzdrmana, ostavila sam knjige na stepenicama i požurila kući i glas se ponovo javio. "Ona otvara vrata."

Ovo je bio početak. Glas je došao. I bio je uporan, danima, a zatim i nedeljama, dalje i dalje, govoreći sve što sam radila u trećem licu.

"Ona ide u biblioteku."

"Ona ide na predavanje." Bio je neutralan, neosetljiv, čak i posle nekog vremena, čudno druželjubiv i uveravajuć, iako sam primetila da je njegova mirna spoljašnost ponekad prešla i povremeno prikazivala odraz moje neiskazane emocije. Tako na primer, kada sam bila ljuta i morala to da sakrijem, što i jesam često, bila sam jako vešta u prikrivanju onog što sam zaista osećala, i tada bi zvučao isfrustrirano. Inače, nije bio ni zlokoban ni uznemiravajuć, iako je čak bilo jasno da ima nešto da mi da do znanja o mojim osećanjima, naročito osećanjima koja su bila udaljena i nedostižna.

Ali tada sam napravila jednu fatalnu grešku kada sam prijateljici rekla o glasu i ona je bila užasnuta. Počeo je suptilan proces uslovljavanja, implikacija da normalni ljudi ne čuju glasove, a činjenica da ja čujem značila je da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom. Takav strah i nepoverenje su bili zarazni. Odjednom glas nije delovao tako dobroćudno, a kada je drugarica insistirala da potražim medicinsku pomoć, što sam ja u potpunosti poštovala, ispostavilo se da je to bilo greška broj dva.

Provela sam neko vreme razgovarajući sa fakultetskim psihologom o tome šta sam mislila da je glavni problem: nervoza, nisko samopoštovanje, strah od budućnosti, što je bilo suočeno sa ravnodušnošću sve dok nisam spomenula glas, na šta je on spustio olovku, zamahnuo okolo i počeo da me ispituje sa znacima pravog interesovanja. A da budemo iskreni, bila sam očajna za interesovanjem i za pomoći, i počela sam da mu govorim o mom čudnom komentatoru. I oduvek sam želela da je u tom trenutku glas rekao: "Ona kopa svoj grob."

Preporučen mi je psihijatar, koji je na isti način strogo pogledao prisustvo glasa, zatim tumačio sve što sam rekla kroz objektiv skrivenog ludila. Na primer, bila sam deo studentske TV stanice koja je prenosila vesti kroz studentski grad i za vreme sastanka koji je bio jako kasno rekla sam: "Izvinite, doktore, moram da idem. Čitam vesti u šest." Sada piše u mom medicinskom kartonu da Elenor ima iluzije da je komentator televizijskih vesti.

U tom trenutku su događaji počeli da me brzo obuzimaju. Usledila je prijava u bolnicu, prva od mnogo njih, dijagnoza šizofrenije je bila sledeća, a onda, najgore od svega, otrovan, mučni osećaj beznadežnosti, ponižavanja i očajanja u vezi sa sobom i svojim mogućnostima.

Ali kako sam bila ohrabrena da vidim glas ne kao iskustvo već kao simptom, moj strah i odbojnost su se prema njemu pooštrili. U suštini, ovo predstavlja preuzimanje agresivnog stava prema sopstvenom umu, jednu vrstu psihičkog građanskog rata, a zauzvrat je izazvalo povećanje broja glasova koji su postepeno postajali sve više neprijateljski i preteći. Bespomoćno i beznadežno, počela sam da se povlačim u ovaj unutrašnji svet noćne more u kom su glasovi predodređeni da budu oboje: i progonitelji i moji jedini poznati drugovi. Rekli su mi, na primer, da ako dokažem da sam vredna njihove pomoći, moći će da mi vrate život u onakav kakav je ranije bio, i zadati su mi nizovi sve bizarnijih zadataka, jedna vrsta Herkulesovog rada. Počeli su kao mali zadaci, tipa, izvući tri dlake kose, ali postepeno je preraslo u ekstremno, kulminirajući u komande da povredim sebe, i posebno dramatične instrukcije tipa:

"Vidiš onog tutora tamo? Vidiš tu čašu vode? Pa, moraš da odeš tamo i poliješ ga tom vodom pred svim studentima."

Što sam zapravo i učinila i za šta je bespotrebno reći da nije doprinelo da se dopadnem fakultetu.

Bukvalno je nastao zloban krug straha, izbegavanja, nepoverenja i nerazumevanja i ovo je bila bitka u kojoj sam se osećala nemoćnom i nesposobnom da uspostavim bilo kakav mir ili pomirenje.

Dve godine kasnije, i pogoršanje je bilo dramatično. Do tada, imala sam ceo pomahnitao repertoar: zastrašujuće glasove, groteskna priviđenja, bizarne, tvrdoglave zablude. Moje stanje mentalnog zdravlja je bilo katalizator za diskriminaciju, verbalno zlostavljanje, fizičko i seksualno zlostavljanje, i psihijatar mi je rekao: "Elenor, bilo bi ti lakše da boluješ od raka, jer je lakše izlečiti rak nego šizofreniju." Postavljena mi je dijagnoza, bila sam na lekovima i odbačena, i do sada toliko izmučena glasovima da sam nameravala da iskopam rupu u svojoj glavi da bih ih se otarasila.

Sada kada pogledam unazad na brodolom i očaj tih godina, čini mi se kao da je neko umro na tom mestu, a ipak, neko drugi sačuvan. Polomljena i ukleta osoba počela je to putovanje, ali osoba koja se pojavila bila je preživeli i na kraju postala osoba za koju sam bila predodređena.

Mnogo me je ljudi povredilo u mom životu, i sve njih pamtim, ali sećanja su izbledela i izgubila se u poređenju sa ljudima koji su mi pomogli. Drugovi preživeli, drugovi koji čuju glas, prijatelji i saradnici: majka koja nikada nije odustala od mene, koja je znala da ću joj se jednog dana vratiti i bila voljna da me čeka koliko god je trebalo; doktor koji je radio sa mnom samo na kratko vreme, ali koji je jako verovao da oporavak nije bio samo moguć već i neizbežan, i tokom poražavajućeg perioda vraćanja govorio mojoj prestravljenoj porodici: "Nemojte gubiti nadu. Verujem da Elenor može da prođe kroz ovo. Znate, ponekad sneg pada i u maju, ali leto uvek dođe."

Četrnaest minuta nije dovoljno da u potpunosti navedem sve dobre i velikodušne ljude koji su se borili sa mnom i za mene i koji su čekali da mi požele dobrodošlicu iz tog očajnog, usamljenog mesta. Ali zajedno, stvorili su mešavinu hrabrosti, kreativnosti, integriteta i jedno nepokolebljivo verovanje da oštećena ja mogu biti izlečena i zaceljena. Obično sam govorila kako su me ovi ljudi spasili, ali ono što sada znam je da su učinili nešto dosta važnije na taj način da su me naterali da spasim sebe, i presudno, pomogli su mi da razumem nešto u šta sam uvek sumnjala: da su moji glasovi bili smislen odgovor na traumatična životna dešavanja, naročito događaje iz detinjstva, i kao takvi, nisu bili moji naprijatelji, nego izvor uvida u rešive emotivne probleme.

U početku u ovo je bilo jako teško poverovati, ni najmanje zato što su glasovi delovali tako neprijateljski i preteći, time u tom pogledu, bitan prvi korak je bio učenje da odvojim metaforičko značenje od onog što sam prethodno tumačila kao bukvalnu istinu. Na primer, glasove koji su pretili da će moj dom biti napadnut naučila sam da tumačim kao moj lični osećaj straha i nebezbednosti u ovom svetu, a ne kao pravu, objektivnu opasnost.

U početku bih im verovala. Pamtim, na primer, kako sam sedela jedne večeri i čuvala sobu svojih roditelja da bih ih zaštitila od onog što sam mislila da je bilo prava opasnost mojih glasova. Zbog toga što sam imala dosta problema sa samopovređivanjem većina pribora za jelo je bila sakrivena, pa sam se na kraju naoružala plastičnom viljuškom, kao escajg za piknik, sedela sam ispred sobe stežući viljušku i čekajući da skočim ako se išta desi. Nešto poput: "Nemojte da se kačite sa mnom. Imam plastičnu viljušku, zar ne znate?" Strateški.

Ali kasniji odgovor, i mnogo korisniji, bio bi da pokušam da dekonstruišem poruku iza reči, tako kada su me glasovi upozoravali da ne napuštam kuću, zahvalila bih im što mi privlače pažnju na to koliko sam se nesigurno osećala, jer kada sam bila svesna toga mogla sam da uradim nešto pozitivno u vezi s tim - ali da ponovo uverim oboje, i njih i mene, da smo bezbedni i da više nema potrebe da se osećamo uplašenim. Postavila bih granice za glasove i pokušala da komuniciram sa njima sa sigurnošću ali i uz puno poštovanja, uspostavljajući spor proces komunikacije i saradnje na koji bismo mogli da naučimo da sarađujemo i podržavamo jedno drugo.

Kroz sve ovo, ono što sam na kraju shvatila bilo je da je svaki glas bio usko povezan sa aspektima mog života i da svaki od njih nosi emocije za koje nikad nisam imala prilike da ih obradim ili ih se rešim, sećanja seksualnih trauma i zlostavljanja, besa, srama, krivice, niskog samopouzdanja. Glasovi su zauzeli mesto ovog bola i tome dali reči, a jedno od moguće najvećih otkrovenja bilo je kada sam shvatila da najneprijateljskiji i najagresivnji zapravo predstavljaju delove mene koji su bili najdublje povređeni, i kao takvima, upravo tim glasovima je bilo potrebno pokazati najveće saosećanje i brigu.

Naoružana znanjem da bih na kraju sakupila popucalu sebe, svaki odlomak predstavljen drugačijim glasom, postepeno bih smanjivala sve svoje lekove, i vratila se psihijatriji, samo ovog puta sa druge strane. Deset godina posle prve pojave glasa, konačno sam diplomirala, ovog puta sa najvišom ocenom iz psihologije koju je univerzitet ikada dao, a godinu dana kasnije, najveći master, što, da kažemo, i nije tako loše za ludu ženu. Zapravo, jedan od glasova je diktirao odgovore za vreme ispita, što je tehnički moguće računati kao varanje.

(Smeh)

I da budem iskrena, uživala sam ponekad u njihovoj pažnji. kao što je Oskar Vajld rekao: jedina stvar gora od toga da se o vama govori je da se o vama ne govori. To te takođe čini dobrim u prisluškivanju, zato što možeš da slušaš dva razgovora u isto vreme. Dakle, nije to tako loše.

Radila sam u službi za mentalno zdravlje, držala govore na konferencijama, izdavala sam poglavlja u knjigama i akademske članke, i zalagala se, što i nastavljam da radim, za relevantnost sledećeg koncepta: bitno pitanje u psihijatriji ne bi trebalo da bude šta je nije u redu sa tobom već šta ti se desilo. I sve vreme, slušala sam svoje glasove, sa kojima sam konačno naučila da živim u miru i poštovanju a koji su zazvrat odrazili rastuće osećanje samopoštovanja, prihvatanja i poštovanja same sebe. Pamtim izvanredni trenutak najvećeg napretka kada sam podržavala drugu mladu ženu koja je bila terorizovana svojim glasovima, i konačno shvatila u potpunosti, po prvi put, da se više nisam osećala tako već spremnom da pomognem nekom drugom ko jeste.

Sada sam jako ponosna što sam deo Unutrašnjeg glasa, organizacionog tela Međunarodnog pokreta "Hearing Vocies", koji je inicijativa inspirisana delom profesora Mariusa Rome i dr Sandre Ešer, i koji smatra čujenje glasova kao strategiju preživljavanja, i zdravu reakciju na nezdrave okolnosti, ne kao nenormalni simptom šizofrenije koji treba trpeti, već kao kompleksno i značajno iskustvo koje treba izučiti. Zajedno, predočavamo i predstavljamo društvo koje razume i poštuje glasove, podržava potrebe individua koje ih čuju, i koje ih vrednuje kao punopravne građane. Ovaj tip društva nije samo moguć, nego je već u nastanku. Da parafraziram Čaveza: kada jedna drušvena promena počne, ne može biti preokrenuta. Ne možete poniziti osobu koja se oseća ponosno. Ne možete tlačiti ljude koji više nisu uplašeni.

Po meni, dostignuća pokreta "Hearing Voices" su podsetinik da su empatija i drugarstvo, pravda i poštovanje više od reči; oni su ubeđenja i verovanja, i da verovanja mogu da promene svet. U poslednjih 20 godina, pokret "Hearing Voices" uspostavio je mrežu onih koji čuju glasove, u 26 zemalja preko pet kontinenata, radeći zajedno da promovišu dostojanstvo, solidarnost i osnaživanje idividua sa mentalnim nevoljama, da stvore novi jezik i praksu nade, koja, u svom centru, leži na nepokolebljivom verovanju u moć pojedinca.

Kao što je Piter Lavin rekao: ljudska životinja je jedinstveno biće obdarenao instinktivnim kapacitetom za izlečenjem i intelektualnim duhom da iskoristi ovaj urođeni kapacitet. U ovom pogledu, za članove društva, ne postoji veća čast ili privilegija od olakšavanja tog procesa izlečenja neke osobe, biti svedok, ispružiti ruku, deliti teret onoga koji pati, i verovati u njihov oporavak. Na taj način, za preživele nevolja i nesreća, pamtimo da ne moramo živeti zauvek definisani oštećujućim stvarima koje su nam se desile. Mi smo jedinstveni. Mi smo nezamenljivi. Ono što leži u nama ne može nikad biti zaista kolonizovano, kontrolisano ili uzeto. Svetlo se nikad ne gasi.

Kao što mi je jednom jedan predivan doktor rekao: "Nemoj mi reći šta su ti drugi ljudi rekli o tebi. Ti mi reci o sebi."

Hvala vam.

(Aplauz)