Šarmijan Guč (Charmian Gooch)
1,626,496 views • 14:27

Kada pričamo o korupciji, postoje tipične vrste pojedinaca koje padaju na pamet.

Imamo megalomanijake iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Saparmurat Nijazov je bio jedan od njih. Do svoje smrti 2006. bio je doživotni predsednik Turkmenistana, srednjoazijske zemlje bogate prirodnim gasom. On je zbilja voleo da izdaje predsedničke dekrete. Jednim od njih je preimenovao mesece u godini po svom imenu i imenu svoje majke. Potrošio je milione dolara stvarajući bizaran kult ličnosti, a krunu njegove slave predstavljalo je građenje pozlaćene statue sopstvenog lika, veličine 12 metara, koja je ponosno krasila prestonički centralni trg i okretala se prema suncu. Bio je pomalo neobičan momak.

I onda imamo taj kliše, afričkog diktatora, ministra ili zvaničnika. Tu je Teodorin Obijang. Njegov tatica je doživotni predsednik Ekvatorijalne Gvineje, zapadnoafričke nacije koja je izvezla milijarde dolara u nafti od devedesetih godina prošlog veka, a ipak ima zbilja užasan tretman ljudskih prava. Najveći deo stanovništva živi u velikom siromaštvu uprkos prihodu po glavi stanovništva koji je isti kao u Portugaliji. Tako da, Obijang mlađi, pa, on sebi kupuje vilu vrednu 30 miliona dolara u Malibuu, u Kaliforniji. Bila sam do prednje kapije. Mogu da vam kažem da je prizor veličanstven. Kupio je umetničku kolekciju vrednu 18 miliona evra, koja je pripadala Iv Sen Loranu, modnom dizajneru, gomilu predivnih sportskih automobila, neki su koštali i do milion dolara, kao i Galfstrim mlazni avion. Pazite sad ovo: do skoro je dobijao zvaničnu mesečnu platu manju od 7 000 dolara.

Onda, tu je Den Etete. On je bio bivši ministar za naftu Nigerije tokom vladavine predsednika Abača, i slučajno se desilo da je i osuđen za pranje novca. Potrošili smo mnogo vremena istražujući ugovor od milijarde - da, da, jedne milijarde dolara gde je on bio umešan i ono što smo otkrili je prilično šokantno, ali malo više o tome kasnije.

Lako je misliti da se korupcija događa negde tamo, od strane gomile pohlepnih despota i pojedinaca koji čine zlo u zemljama o kojima mi lično ne znamo baš mnogo i ne osećamo baš vezu sa njima i ne pogađa nas šta se tamo možda dešava. Ali, da li se to samo tamo dešava?

U 22. godini, ja sam baš imala sreće. Moj prvi posao posle fakulteta bio je da istražujem nelegalnu trgovinu afričkom slonovačom. I tako je počela moja veza sa korupcijom. 1993, sa dvojicom prijatelja koji su mi bili kolege, Sajmonom Tejlorom i Patrikom Elijem, osnovali smo organizaciju pod imenom Globalni svedok. Naša prva kampanja bila je istraživanje uloge ilegalne seče drva u finansiranju rata u Kambodži.

Nekoliko godina kasnije, sad je 1997, nalazim se u Angoli na tajnom zadatku i istražujem krvave dijamante. Možda ste pogledali holivudski film "Krvavi dijamant'' sa Leonardom Dikapriom. E pa, nešto od toga je proisteklo iz našeg rada. Luanda je bila puna žrtava nagaznih mina koje su se borile da prežive po ulilcama i ratnih siročića koji su živeli u kanalizaciji ispod ulica i malog dela veoma bogate elite koji je tračarao o šoping putovanjima do Brazila i Portugala. I to bilo je malo ludo mesto.

I tako, ja sedim u toploj i veoma zagušljivoj hotelskoj sobi, osećajući se potpuno skrhano. Ali ne zbog krvavih dijamanata. Već zato što sam pričala sa mnogo ljudi tamo koji su pričali i o drugom problemu: o masivnoj mreži korupcije svetskih razmera i milionima dolara u nafti koji su nestali. I od onoga što je tad bila veoma mala organizacija od jedva nekoliko ljudi koji su pokušavali da samo zamisle kako da se zabave time bio je ogroman izazov. I u godinama kada sam radila, i svi smo vodili kampanje i istraživali, iznova sam viđala šta omogućava korupciju na globalnom, visokom nivou, pa nije to samo pohlepa ili zloupotreba moći ili ona nebulozna fraza "slaba vlada". Mislim, jeste sve od toga, ali korupcija je omogućena delanjem globalnih moderatora.

Da se vratimo na ljude o kojima sam pričala ranije. To su sve ljudi o kojima smo istraživali, i ti ljudi nisu to što rade mogli da rade sami. Recimo Obijang Junior. On nije završio sa skupocenom umetnošću i luksuznim kućama bez pomoći. Poslovao je sa svetskim bankama. Banka u Parizu držala je račune kompanija koje je kontrolisao, od kojih je jedna bila za kupovinu umetnina, a američke banke su slivale 73 miliona dolara u SAD, od čega je jedan deo iskorišćen za kupovinu te vile u Kaliforniji. A ovo nije sve uradio u svoje ime. Koristio je kompanije paravane. Jednu bi iskoristio da kupi imovinu a drugu, koja je bila na tuđem imenu, da plati ogromne račune neophodne da bi sve funkcionisalo.

Tu je i Den Etete. Kada je bio ministar za naftu, dodelio je kvadrant nafte sada vredan preko milijardu dolara kompaniji koju je, čik pogodite, da, posedovao u tajnosti. Ona je dosta kasnije promenila vlasnika, uz srdačnu pomoć vlade Nigerije - moram da budem pažljiva šta ću sada reći - uzele su ga kompanije ćerke Šela i italijanske Eni, što su dve najveće naftne kompanije.

Stvarnost je ta da srce korupcije postoji daleko od obala zemalja poput Ekvatorijalne Gineje, Nigerije ili Turkmenistana. Pokretač tog srca je međunarodni bankarski sistem, problemom anonimnih kompanija paravana i tajnošću koju smo pružili velikim operacijama koje se tiču nafte, gasa i ruda, i pre svega, nemogućnošću političara da stanu iza svojih reči i urade nešto zaista bitno i sistematski da se izbore sa ovim.

Hajde prvo da pogledamo banke. Nije iznenađenje što ću vam reći da banke prihvataju prljav novac, ali stavljaju za prioritete zaradu i na druge destruktivne načine. Na primer, u Saravaku u Maleziji. U ovoj regiji postoji samo pet procenata netaknutih šuma. Pet procenata. Kako se to desilo? Tako što su elita i njene vođe zarađivali milione dolara podržavajući seču drveta na industrijskom nivou dugi niz godina. Poslali smo tajnog istraživača da u tajnosti snima sastanke sa članovima vladajuće elite, i snimci koje smo dobili su neke ljude veoma naljutili i to možete videti na Jutjubu, ali to je pokazalo ono na šta smo dugo sumnjali, jer je pokazalo da je premijer države, uprkos kasnijem poricanju, koristio kontrolu nad zemljištem i šumskim dozvolama da sebe i svoju porodicu učini bogatim. A za HSBC znamo da su čuvali novac najvećih kompanija za seču drva u regiji koje su bile odgovorne za deo te destrukcije u Saravaku i na drugim mestima. Banka je prekršila sopstvene polise o održivosti u samom procesu, ali je zaradila oko 130 miliona dolara. Ukratko nakon našeg ekspozea, veoma ubrzo nakon ekspozea početkom ove godine, banka je najavila prikaz polise. Da li je ovo napredak? Možda, ali ćemo budnim okom paziti na ovaj slučaj.

Onda je tu i problem anonimnih kompanija paravana. Mislim da smo svi čuli šta su one, i svi znamo da ih dosta koriste ljudi i kompanije koji pokušavaju da izbegnu plaćanje svojih dugova društvu, to jest poreza. Ali na svetlo obično ne izađe to kako se ove kompanije koriste za krađu ogromnih suma novca, transformacionih suma novca, iz siromašnih zemalja. U skoro svakom slučaju korupcije koji smo istraživali, pojavile su se kompanije paravani i ponekad je bilo nemoguće otkriti ko je zapravo uključen u posao.

Skorašnje istraživanje Svetske banke pokrivalo je 200 slučajeva korupcija. Oktriveno je da su u 70% tih slučajeva korišćene anonimne kompanije paravani, a ukupna suma bila je 56 milijardi dolara. Dosta tih kompanija bilo je u Americi ili Ujedinjenom kraljevstvu, teritorijama preko okeana i Krunskim posedima, tako da to nije samo problem sa ofšor kompanijama, već i sa onim u zemlji. Vidite, kompanije paravani su ključne za tajne ugovore koji mogu da koriste bogatim članovima elite umesto običnim građanima.

U jednom upečatljivom slučaju koji smo skoro istraživali, vlada u Demokratskoj republici Kongo prodala je dosta vredne državne imovine gde se kopa ruda kompanijama paravanima na Britanskim devičanskim ostrvima. Pričali smo sa izvorima u zemlji, prošli kroz dokumenta kompanije i druge informacije, pokušavajući da sklopimo pravu sliku o dogovoru. Bili smo uznemireni kada smo saznali da su ove kompanije paravani brzo preprodale većinu imovine velikim međunarodnim kompanijama za rudarstvo iz Londona za ogromne zarade. Odbor za napredak Afrike, na čelu sa Kofijem Ananom, izračunao je da je Kongo možda izgubio više od 1,3 milijarde dolara na ovim poslovima. To je skoro dvostruko više od godišnjeg budžeta ove zemlje za zdravstvo i obrazovanje zajedno. Da li će ljudima iz države Kongo ikada biti vraćen novac? Odgovor na to pitanje, i to ko je zaista bio umešan i šta se zaista desilo, to će verovatno ostati zaključano u tajnim registrima kompanija na Britanskim devičanskim ostrvima i drugde, osim ako zaista ne uradimo nešto povodom toga.

A šta je sa kompanijama koje se bave naftom, gasom i rudama? Možda je kliše pričati o njima. Korupcija u tom sektoru nije iznenađenje. Svuda ima korupcije, zašto bi se usredsredili na taj sektor? Zato što je ulog velik. 2011, izvoz prirodnih resursa bio je 19 puta veći od iznosa pomoći u Africi, Aziji i Latinskoj Americi. 19 puta veći. To je veoma mnogo škola, univerziteta, bolnica i započetih biznisa, od kojih se mnogi nikada nisu ostvarili i nikada neće jer je deo tog novca jednostavno ukraden.

Vratimo se na naftne i rudarske kompanije, na Dena Etetea i taj posao od milijardu dolara. Oprostite mi, ali ovaj deo ću pročitati jer je problem veoma aktuelan i naši advokati su detaljno pretresli ovo i žele da uradim sve kako treba.

Posao na prvi pogled izgleda sasvim jasno. Ćerke kompanije Šela i Eni su platile vladi Nigerije za kvadrant. Nigerijska vlada je prebacila tačno isti iznos, do poslednjeg dolara na račun povezan sa kompanijom paravanom čiji je tajni vlasnik bio Etete. Nije loše za nekog ko je osuđen za pranje novca. Evo u čemu je stvar. Nakon dosta meseci prekopavanja i čitanja stotina strana sudskih zapisa, pronašli smo dokaze da su Šel i Eni zapravo znali da će sredstva biti prebačena na tu kompaniju paravan i iskreno, teško je za poverovati da nisu znali sa kime tačno imaju posla.

Ne bi trebalo da se uloži ovakav trud da se otkrije gde odlazi novac u ovakvim poslovima. Ovo je državni posed. Treba da se koristi za dobrostanje ljudi u toj državi. Ali u nekim državama, građani i novinari koji pokušaju da prikažu priče poput ove doživljavaju maltretiranje i hapšenje a neki su čak i rizikovali svoje živote.

Konačno, postoje oni koji veruju da je korupcija neizbežna. Tako se prosto obavljaju poslovi. Previše je komplikovano i teško za promeniti. Šta je posledica? Jednostavno to prihvatamo. Ali kao borac i istraživač, imam drugačiji pogled, jer sam videla šta može da se dogodi kada se ideja pokrene. U sektoru nafte i rudarstva, na primer, sada se počinje sa pravim svetskim standardom transparentnosti koji bi mogao da reši neke od ovih problema. Kada je 1999. Globalni svedok pozvao naftne kompanije da učine plaćanja poslova transparentnim, neki ljudi su se smejali ekstremnoj naivnosti te malene ideje. Ali bukvalno stotine grupa građana iz celog sveta se sastalo da se bori za transparentnost, i to sada brzo postaje norma i zakon. Dve trećine vrednosti svetskih naftnih i rudarskih kompanija sada je pokriveno zakonima o transparentnosti. Dve trećine.

Ovo je promena na delu. Ovo je napredak. Ali još nismo tu, ni blizu. Ovde se zapravo ne radi o korupciji tamo negde, zar ne? U globalizovanom svetu, korupcija je zaista globalizovan posao, kome su potrebna globalna rešenja koja podržavamo i guramo svi mi kao globalni građani, upravo ovde.

Hvala vam.

(Aplauz)