2,714,210 views • 17:09

U narednih 18 minuta, povešću vas na putovanje. Vi i ja smo na tom smo putovanju već mnogo godina; ono je otpočelo pre nekih 50 godina, kada su ljudi prvi put kročili van naše planete. Tokom tih 50 godina, ne samo da smo bukvalno kročili na Mesec, već smo i poslali robotske svemirske letelice do svih planeta — njih osam — takođe smo sleteli na asteroide, ostvarili kontakt sa kometama, a trenutno imamo i letelicu na putu ka Plutonu, svemirskom telu ranije znanom kao planeta. Ove robotske misije su deo većeg ljudskog putovanja; putovanja ka razumevanju nečega, smisla našeg mesta u kosmosu, ka razumevanju našeg porekla, i toga kako je nastala naša planeta, Zemlja, i mi, koji na njoj živimo.

Od svih mesta u Sunčevom sistemu do kojih bismo mogli otići u potrazi za odgovorima na ovakva pitanja, izdvaja se Saturn. Bili smo do Saturna i ranije — posetili smo ga ranih osamdesetih — ali su naša istraživanja Saturna postala mnogo opsežnija i detaljnija od kako je svemirska letelica Kasini, putujući kroz interplanetarni prostor tokom sedam godina, ušla u orbitu oko Saturna, u leto 2004. godine, i postala, u tom trenutku, najdalja robotska stanica koju je čovečanstvo ikada postavilo oko Sunca.

Saturnov sistem je bogat planetarni sistem. Nudi misteriju, naučni uvid i, očigledno, lepotu bez premca; istraživanje ovog sistema je od ogromnog kosmološkog značaja. Zapravo, samo kroz proučavanje njegovih prstenova možemo mnogo naučiti o diskovima zvezda i gasa koje nazivamo spiralnim galaksijama. Ovo je prelepa fotografija magline Andromeda, Mlečnom Putu najbliže i najveće spiralne galaksije. A ovo je prelepa kompozitna fotografija galaksije Vrtlog, koju je uslikao svemirski teleskop Habl.

Tako da je put do Saturna zapravo deo — i u isto vreme metafora za — mnogo veće kosmičko putovanje, čiji je cilj razumevanje međusobne povezanosti svega oko nas, i toga kako se ljudi uklapaju u celu tu sliku. Boli me što vam ne mogu reći sve što smo naučili preko Kasinija — što vam ne mogu pokazati sve prelepe fotografije koje smo uslikali tokom poslednje dve i po godine, jer, jednostavno, nemam dovoljno vremena. Zato ću se koncentrisati na dve najzanimljivije priče koje su rezultat ove velike istraživačke ekspedicije koju trenutno izvodimo oko Saturna, koju smo izvodili protekle dve i po godine.

Saturn okružuje velika i raznolika kolekcija meseca. Njihov prečnik je od nekoliko kilometara do veličine Sjedinjenih Država. Neke od najlepših fotografija Saturna koje smo uslikali, zapravo pokazuju Saturn u pratnji nekih od njegovih meseca. Ovo je Saturn sa Dionom, a ovo je Saturn sa svojim prstenovima, gde možete videti koliko su oni zapravo tanki, u pratnji meseca Encelad. Dva od 47 meseca koje Saturn poseduje se izdvajaju.

A ta dva su Titan i Encelad. Titan je Saturnov drugi po veličini mesec, i, dok Kasini nije stigla do njega, predstavljao je najveću pojedinačnu neistraženu teritoriju koja je preostala u Sunčevom sistemu. To je nebesko telo koje je dugo intrigiralo ljude koji su posmatrali planete. Ima vrlo veliku, gustu atmosferu i dugo se mislilo da je okruženje na njegovoj površini sličnije onome koje imamo ovde na Zemlji, ili koje smo makar nekada imali, nego okruženje bilo kog drugog nebeskog tela u Sunčevom sistemu. Njegova atmosfera se mahom sastoji od azota, poput onog koji udišemo u ovoj prostoriji, osim što je njegova atmosfera ispunjena i prostim organskim materijalima, poput metana, propana i etana. Ovi molekuli, visoko u Titanovoj atmosferi, se razgrađuju, a zatim međusobno spajaju u čestice izmaglice. Ova izmaglica je sveobuhvatna; u potpunosti prekriva Titan. Zbog toga ne možete videti njegovu površinu u vidljivom delu spektra, ljudskim očima.

Pre nego što je tamo stigla Kasini, nagađalo se da ove čestice izmaglice, tokom milijardi i milijardi godina, polako padaju do površine, i obavijaju je u sloj gustog organskog mulja. Nešto poput Titanovog ekvivalenta katrana ili ulja — nismo tačno znali čega. To smo pretpostavljali. Na površinskoj temperaturi Titana ovi molekuli, naročito metan i etan, mogu biti u tečnom stanju. Ispostavilo se da je metan za Titan ono što je voda za Zemlju. Kondenzuje se u atmosferi. Prepoznavanje ove okolnosti dovelo je u prvi plan čitav jedan svet bizarnih mogućnosti. Recimo, moguće je da postoje oblaci metana, a iznad ovih oblaka na hiljade kilometara izmaglice koja sprečava sunčevu svetlost u prodiranju do površine. Temperatura na površini je nekih 215 stepeni Celzijusa ispod nule.

Ali, uprkos ovolikoj hladnoći, moguće je da na površini Titana pada kiša, i da čini ono što kiša čini na Zemlji — stvara jaruge, formira reke i vodopade. Ona može stvarati kanjone, ili se skupljati u velikim basenima i kraterima. Može da spere mulj sa visokih planinskih i brdskih vrhova dole u nizije. Zastanite na trenutak i razmislite o tome. Pokušajte da zamislite kako bi površina Titana mogla da izgleda. Mračno je — podne na Titanu je mračno poput najmračnijeg sumraka na Zemlji. Hladno je, jezivo, maglovito, možda pada kiša, a vi možda stojite na obali jezera Mičigen iz kojeg isparava razređivač.

Ovo je predstava površine Titana kakvu smo imali pre nego što je tamo došla Kasini, i mogu vam reći da je ono što smo pronašli na Titanu, iako ne do detalja isto, podjednako fascinantno kao ova priča. Za nas, ljude pri misiji Kasini, to je bilo poput avanture Žila Verna koja se ostvarila. Kao što rekoh, Titan je okružen gustim atmosferskim slojem. Ovo je fotografija Titana, obasjana Suncemu iza, kao i sa njegovim prstenovima u pozadini. Ovde je još jedan mesec — ne znam čak ni koji je u pitanju. Atmosfera je vrlo široka. Na Kasiniju imamo instrumente pomoću kojih možemo da vidimo površinu kroz ovu atmosferu; moja kamera je jedan od njih. Uslikali smo fotografije poput ove. Ono što vidite jesu svetli i tamni regioni — to je bilo sve što smo mogli da vidimo. Bilo je tako mistično — nismo mogli da shvatimo šta to gledamo na Titanu. Ako pogledate ovu regiju malo bliže, možete videti nešto poput krivudavih kanala, ili nečeg sličnog. Vidite nekoliko okruglih stvari. Ovo je, kako smo kasnije saznali, krater, a na površini Titana ima jako malo kratera, što znači da je u pitanju vrlo mlada površina. Postoje i odlike koje izgledaju tektonski. Kao da su se razdvojile jedna od druge. Kada god vidite nešto pravolinijsko na planeti, to znači da je došlo do frakture, poput raseda. Znači, došlo je do tektonske promene.

Ali, nismo mogli da shvatimo šta je na fotografijama, sve dok se šest meseci nakon ulaska u orbitu nije dogodilo nešto što su mnogi okarakterisali kao vrhunac Kasinijevog istraživanja Titana — postavljanje sonde Hajgens, sonde razvijene u Evropi, koju je Kasini nosila sedam godina kroz Sunčev sistem. Postavili smo je u Titanovoj atmosferi, i trebalo joj je dva i po sata da se spusti i sleti do površine. Želela bih da naglasim koliko je značajan ovakav događaj. U pitanju je sprava koju je napravio čovek, a koja je sletela u spoljni Sunčev sistem, po prvi put u istoriji čovečanstva. Po mom mišljenju, ovaj događaj je bio toliko značajan da je trebalo da bude proslavljen paradama u svakom gradu u Sjedinjenim Državama i Evropi, što, nažalost, nije bio slučaj. (Smeh)

Bio je značajan i zbog još jednog razloga. Ovo je međunarodna misija, i ovaj je događaj proslavljen u Evropi, u Nemačkoj, gde su govornici davali prezentacije engleskim akcentom, američkim i nemačkim akcentom, francuskim, italijanskim i holandskim akcentom. To je bila dirljiva predstava onoga što bi reči "Ujedinjene Nacije" zapravo trebalo da predstavljaju: pravu zajednicu nacija, udruženih u ogromnom naporu za opšte dobro. U ovom slučaju, u pitanju je bio masivan zadatak istraživanja planete i razumevanja planetarnog sistema koji je, kroz ljudsku istoriju, bio nedostupan, i kome su sada ljudi zapravo prišli. Tako da je u pitanju bio — ježim se i dok govorim o tome, bio je to neverovatno emotivan događaj, nešto što, lično, neću nikada zaboraviti, a ni vi ne bi trebalo. (Aplauz)

Bilo kako bilo, sonda je izvršila merenja atmosfere dok se spuštala, a takođe je uslikala i panorame. Ne mogu vam objasniti kako je to bilo, videti prve fotografije površine Titana koje je napravila sonda. Evo šta smo videli. Ovo nas je šokiralo, jer je bilo sve što smo želeli da one ranije slike iz orbite budu. Radi se o nedvosmislenom, geološkom obrascu. Ovo je obrazac dendritske drenaže, koju može formirati jedino tok tečnosti. Možete pratiti ove kanale i videti kako se oni spajaju. Spajaju se u ovaj kanal ovde, koji otiče u ovaj region. Trenutno gledate u obalu. Da li je ovo obala tečnosti? Nismo znali. Ali, ovo je nešto što podseća na obalu.

Ova fotografija je uslikana na visini od 16 kilometara. Ovo je fotografija uslikana na visini od osam kilometara. Ponovo vidimo obalu. Dakle, šesnaest kilometara, osam kilometara — otprilike kao visina avionskog leta. Ukoliko bi putovali avionom preko Sjedinjenih Država, leteli biste na ovim visinama. Ovo je ono što biste videli kroz prozor leta Titan Erlajnsa dok letite preko površine Titana. (Smeh)

Zatim se, konačno, sonda spustila na površinu, i ono što ću vam pokazati, dame i gospodo, jesu prve fotografije ikada snimljene sa površine meseca u spoljnom Sunčevom sistemu. Ovo je horizont, u redu? A ovo su verovatno komadi leda. (Aplauz) Očigledno, sonda je sletela u jedan od ovih ravnih, tamnih regiona i nije potonula — znači, nismo sleteli u neku tečnost. Ono u šta je sonda sletela je, u suštini, Titanov ekvivalent blata. To je rastresito tlo, ispunjeno tečnim metanom. Ovaj materijal se najverovatnije sprao sa visija na Titanu kroz kanale koje smo ranije videli, i, tokom milijardi godina, punio je basene u nizijama. U to je sletela sonda Hajgens.

Ipak, na našim fotografijama, čak ni u onima koje je načinila sonda Hajgens, nije bilo znakova velikih basena tečnosti. Gde su oni bili? Sve je postalo još čudnije kada smo otkrili dine. U redu, ovo je naš snimak regiona oko ekvatora na Titanu, koji pokazuje dine. Ove su dine visoke oko 100 metara, nekoliko kilometara odvojene jedna od druge, a pružaju se kilometrima i kolometrima. Na stotine, oko 1,600 ili 2,000 kilometara dina. Ovo je Titanova verzija pustinje Sahara. Očigledno je reč o mestu koje je vrlo suvo, jer, inače, ne biste imali dine.

Ponovo, bilo je vrlo čudno što nismo našli basene tečnosti, sve dok, konačno, nismo uočili jezera u polarnim regijama. Ovo je fotografija jezera u južnoj polarnoj regiji Titana. Otprilike je veličine jezera Ontario. A onda smo, pre samo nedelju i po, preleteli preko Titanovog severnog pola, i ponovo pronašli oblast veličine Kaspijskog mora. Tako da se čini da su tečnosti, iz nekog nama nepoznatog razloga, na polovima Titana, ili je to makar slučaj u ovo doba godine. Mislim da ćete se složiti da ono što smo pronašli na Titanu pokazuje da je reč o neverovatnom, mističnom mestu. To je egzotičan, tuđinski svet, koji je ipak sličan Zemlji, koji poseduje geološke formacije slične onima na Zemlji i neverovatnu geografsku raznolikost; to je fascinantan svet, koga po kompleksnosti i bogatstvu u Sunčevom sistemu može nadmašiti jedino planeta Zemlja.

Zatim smo stigli do Encelada. Encelad je mali mesec, deset puta manji od Titana — ovde ga možete videti u poređenju sa Engleskom. Ovo je samo kako bismo ilustrovali veličinu; nije nikakva pretnja. (Smeh) Encelad je vrlo beo, vrlo svetao mesec, čija je površina očigledno prepuna fraktura; reč je o vrlo geološki aktivnom nebeskom telu. Ali, glavno otkriće na Enceladu ima veze sa njegovim južnim polom — koji ovde vidimo — tamo je otkriven ovaj sistem fraktura. One su drugačije boje jer su drugačijeg sastava. Obložene su. Ove frakture su obložene organskim materijalima. Šta više, čitava regija južnog pola ima povišene temperature. To je najtoplije mesto na ovom nebeskom telu. To je podjednako bizarno koliko i kada bismo otkrili da je na Antarktiku toplije nego li u tropskim predelima.

A zatim smo, kada smo uslikali dodatne fotografije, otkrili da iz ovih fraktura pršte mlazevi finih čestica leda, koje se izbacuju stotinama milja u svemir. Kada ovu fotografiju kodiramo po bojama, da bismo istakli delove sa slabim svetlom, vidimo da ovi mlazevi stvaraju veliki stub, koji se, kao što vidimo na drugim fotografijama, prostire hiljadama milja u svemir iznad Encelada. Moj tim i ja smo ispitali fotografije poput ove, ili ove, i puno razmišljali o drugim rezultatima sa Kasinija. Došli smo do zaključka da je moguće da ovi mlazevi izviru iz džepova punih tečne vode, koje se nalaze ispod površine Encelada.

ž Drugim rečima, moguće je da smo nabasali na Sveti gral modernog planetarnog istraživanja. Na okolinu koja je teorijski pogodna za razvoj živih organizama. Mislim da vam ne moram reći da bi otkriće života drugde u našem Sunčevom sistemu, bilo to na Enceladu ili negde drugde, imalo ogromne kulturne i naučne implikacije. Jer, ako bismo mogli dokazati da se nastanak života dogodio ne jednom, već dva puta, nezavisno, u našem Sunčevom sistemu, to bi, logički gledano, značilo da se on dogodio neverovatan broj puta svuda u Univerzumu, tokom njegove istorije duge 13.7 milijardi godina.

Za sada je Zemlja jedina planeta za koju znamo da buja od života. Dragocena je, jedinstvena, i dalje jedini dom koji poznajemo. Ako je bilo ko od vas bio na oprezu i razumno razmišljao tokom 60ih — a opraštamo vam ako niste bili, OK — setićete se ove, vrlo poznate, fotografije, koju su uslikali astronauti Apola VIII, 1968. godine. To je prvi put da je Zemlja slikana iz svemira, što je imalo ogromni uticaj na svest o našem mestu u Univerzumu, i na osećaj odgovornosti za zaštitu i očuvanje naše planete.

Pa, mi sa misije Kasini smo po prvi put uslikali nešto slično, fotografiju onoga što nijedno ljudsko oko nikada ranije nije videlo. Reč je o potpunom pomračenju Sunca, viđenom sa druge strane Saturna. Na ovoj neopisivo lepoj fotografiji vidimo glavne prstenove obasjane Suncem u pozadini, ž i ovaj prsten, koji je, zapravo, stvorilo izbacivanje čestica sa Encelada. Ali, kao da to nije dovoljno sjajno, na ovoj prelepoj fotografiji možemo videti i našu planetu, kako leži u rukama Saturnovih prstenova.

Postoji nešto vrlo dirljivo u prizoru nas samih sa velike daljine, i slikanju naše male, plave, okeanske planete kroz nebesa drugih svetova. To osećanje i perspektiva o nama koju kroz njega dobijamo, može, na kraju krajeva, biti najveća nagrada koju ćemo steći na ovom putovanju otkrivanja, koje je započelo pre pola veka. Hvala vam puno. (Aplauz)