Karl Onore (Carl Honoré)
2,722,174 views • 19:15

Hteo bih da krenem od zapažanja da, ako sam nešto naučio u prošloj godini, to je da je najveća ironija izdavanja knjige o usporavanju to da moraš da je promovišeš veoma brzo. Dobar deo vremena ovih dana provodim jureći od grada do grada, od studija do studija, sa intervjua na intervju, predstavljajući knjigu u delovima. Zato što ovih dana svi žele da znaju kako da uspore, ali žele da saznaju kako da uspore veoma brzo. Tako da... Radio sam skoro reklamu na Si-En-Enu gde sam u stvari proveo više vremena u šminkernici nego u etru. Mislim da to ne iznenađuje, zar ne? Zato što je to svet u kome živimo danas, svet u ubrzanju.

Svet opsednut brzinom, time da se sve uradi brže, da se natrpa sve više u sve manje vremena. Svaki trenutak dana izgleda kao trka sa vremenom. Da pozajmim rečenicu Keri Fišer, koja je i u mojoj biografiji; spomenuću je opet - „Ovih dana i trenutno zadovoljstvo traje predugo.“ (Smeh) Ako razmislite o tome kako pokušavamo da poboljšamo stvari, šta uradimo? Ubrzamo ih, je l'? Nekada smo zvali, sada je tu brzo pozivanje. Čitali smo; sada brzo čitamo. Šetali smo; sada brzo šetamo. Naravno, nekada smo išli na sastanke, sada su tu brzi sastanci. Čak i one stvari koje su po svojoj prirodi spore - mi pokušavamo i njih da ubrzamo. Skoro sam bio u Njujorku i prolazio sam pored teretane u čijem izlogu je bio oglas za novi večernji kurs. A bio je za, pogađate, brzu jogu. Idealno rešenje za profesionalce sa manjkom vremena koji žele da urade pozdrav suncu, ali žele da odvoje samo 20 minuta za to. Hoću da kažem, ovo su ekstremni primeri, zabavni su i dobro je nasmejati im se.

Ali postoji veoma ozbiljan problem, i mislim da u svakodnevnoj žurbi, često gubimo iz vida štetu koju nam ovaj život u jurnjavi čini. Toliko smo uronjeni u ovu kulturu ubrzanja da skoro i ne primetimo koliko uzima maha u svakom aspektu naših života - našem zdravlju, ishrani, poslu, odnosima, okolini i našoj zajednici. Ponekad je potreban neki znak, zar ne, da nas upozori na činjenicu da žurimo kroz život, umesto da ga živimo; da živimo brz život, umesto dobrog života. Mislim da se kod mnogih ljudi taj znak javi u vidu bolesti. Znate, iscrpljenje, ili telo najzad kaže: „Ne mogu više da podnesem“, i preda se. Ili možda veza propadne zato što nismo imali vremena, strpljenja ili smirenosti da budemo sa drugom osobom, da je saslušamo.

Moj znak se pojavio kada sam počeo da čitam sinu priče za laku noć, i video sam da bih na kraju dana otišao u njegovu sobu i jednostavno nisam mogao da usporim - čitao bih „Mačku u šeširu“ brzo. Preskakao bih red ovde, paragraf ovde, ponekad celu stranu, a naravno, moj dečak je znao celu knjigu, i svađali bismo se. I ono što je trebalo da bude najopušteniji, najprisniji, najnežniji trenutak dana, kada otac sedne da čita sinu, je umesto toga postao ljuta bitka volja, sukob moje brzine i njegove sporosti. I ovo je trajalo neko vreme, dok nisam naišao na članak u novinama sa savetima za brze ljude o tome kako uštedeti vreme. Jedan od njih je upućivao na knjige koje se zovu „Jednominutne priče za laku noć“. Sada uzmičem izgovarajući te reči, ali moja reakcija tada je bila drugačija. Moj prvi instinkt je bio da kažem: „Aleluja - kakva dobra ideja! Ovako nešto sam tražio da ubrzam vreme za spavanje još više.“ Ali srećom, kliknulo mi je u glavi i moja sledeća reakcija je bila drugačija. Zastao sam i zamislio se: „Vau - da li je stvarno došlo do ovoga? Da li sam toliko u žurbi da sam spreman da uvalim svom sinu ubrzanu verziju na kraju dana?“ Sklonio sam novine - ukrcavao sam se na avion - seo sam i uradio nešto što nisam odavno - a to je ništa. Samo sam razmišljao, razmišljao dugo i naporno. Do izlaska iz aviona, poželeo sam da da uradim nešto u vezi sa tim. Želeo sam da istražim celu ovu ubrzanu kulturu i šta ona to radi meni i svima ostalima.

Imao sam dva pitanja u glavi. Prvo je bilo: kako smo postali tako ubrzani? A drugo je: da li moguće, ili čak poželjno, da usporimo? Ako razmislite o tome kako je svet postao brz, uobičajeni osumnjičeni se javljaju. Pomislite, znate, na urbanizaciju, materijalizam, radno mesto, tehnologiju. Ali mislim da, ako razložite te sile, dođete do onoga što bi mogao biti jači pokretač, suština pitanja, a to je kako razmišljamo o samom vremenu. U drugim kulturama, vreme je ciklično. Sagledavaju ga kao da se kreće u velikim, laganim krugovima. Uvek se obnavlja i regeneriše. Dok je na zapadu vreme linearno. To je konačan izvor; stalno presušuje. Ili ga iskoristiš, ili ga izgubiš. „Vreme je novac“, kao što je rekao Bendžamin Frenklin. Ono što nam to radi na psihološkom nivou je da stvara jednačinu. Vremena ima malo, i šta mi radimo? Pa, ubrzamo se, zar ne? Pokušamo da radimo što više za manje vremena. Pretvaramo svaki trenutak dana u trku do linije cilja - do linije cilja do koje, uzgred, nikad ne dođemo, ali koja je, ipak, linija cilja. Pretpostavljam da je pitanje da li se možemo osloboditi takvog načina razmišljanja? Srećom, odgovor je da, jer otkrio sam, promatrajući oko sebe, da postoji globalni otpor prema ovoj kulturi koja nam kaže da je brže uvek bolje i da je zauzeto najbolje.

Širom sveta ljudi čine nezamislivo: usporavaju i otkrivaju da, iako je uobičajeno mišljenje da ako usporiš, postaješ beskoristan, ispostavlja se da je suprotno tačno: da usporavanjem u pravim trenutcima ljudi shvataju da sve rade bolje. Bolje se hrane, bolje vode ljubav, bolje vežbaju, bolje rade, bolje žive. I u takvom metežu trenutaka, mesta i dela ubrzanja, leži ono što mnogi ljudi danas nazivaju „internacionalni pokret usporavanja“.

A sada, ako mi dozvolite jedan mali licemerni čin, daću vam veoma brz pregled šta se dešava u pokretu usporavanja. Kada pomislite na hranu, mnogi od vas su čuli za pokret spore hrane. Pokrenut je u Italiji, ali se proširio svuda, i sada broji 100 000 članova u 50 zemalja. Vodi se veoma jednostavnom i razumnom porukom, a to je da imamo više zadovoljstva i bolje zdravlje od hrane kada je uzgajamo, kuvamo i konzumiramo umerenim tempom. Takođe mislim da ekspanzija pokreta organskog uzgoja i preporod pijaca predstavljaju dodatne ilustracije činjenice da su ljudi očajni da pobegnu od jedenja, kuvanja i negovanja hrane po industrijskim merilima. Žele da se vrate na sporiji ritam. Iz pokreta spore hrane je proizašlo nešto što se zove pokret sporih gradova, koji je počeo u Italiji, ali se proširio širom Evrope i dalje. U ovim gradovima dolaze do novih rešenja za organizaciju urbanih krajeva, tako da su ljudi ohrabreni da uspore, uživaju u okolini i povežu se sa drugima. Tako da možda ograniče saobraćaj, postave neku klupu u parku ili neku zelenu površinu.

Na neki način, ove promene doprinose više nego zbir njihovih delova, zato što kada spori grad zvanično postane spori grad, to je nešto kao filozofska objava. Ona ostatku sveta i ljudima u tom gradu kaže da verujemo da u 21. veku usporenost ima svoju ulogu. U medicini, mislim da su mnogi ljudi razočarani mišljenjem o brzoj popravci koji se može naći u tradicionalnoj medicini. Milioni njih širom sveta se okreću dodatnim i alternativnim oblicima lečenja, koji prodiru u neki sporiji, nežniji, celovitiji oblik lečenja. Očigledno je da ima protivnika ovih dopunskih terapija, i ja lično ne verujem da će kafeni klistir ikada, znate, dobiti opšte odobravanje. Ali neki drugi tretmani kao što je akupunktura i masaža, pa čak i samo opuštanje, očigledno imaju neku vrstu koristi. Najprestižniji medicinski fakulteti svuda počinju da proučavaju sve ovo da bi otkrili kako funkcioniše i šta možemo naučiti iz toga.

Seks. Ima toliko puno brzog seksa svuda, zar ne? Dolazio sam - pa - šala nije namerna. Išao sam, recimo, sporo ka Oksfordu, pogledao sam ka kiosku i video časopis, muški časopis, a naslov je bio: „Kako da dovedete svoju partnerku do orgazma za 30 sekundi“. Tako da, znate, čak i seks je pod štopericom ovih dana. I, znate, i ja volim na brzinu kao i svako drugi, ali mislim da mnogo toga može da se dobije od sporog seksa - od usporavanja u spavaćoj sobi. Znate, udubite se u to - te duboke, psihološke, emotivne, duhovne struje, i dobijete bolji orgazam sa dodatkom. Možete da dobijete više muzike za manje para, da tako kažemo. Mislim, Pointer Sisters su najbolje to rekle, zar ne, kada su pevale pohvale „ljubavniku sa sporom rukom“. Svi smo se smejali Stingu pre nekoliko godina kada je počeo sa tantričkim seksom, ali nekoliko godina kasnije i sada možete naći parove svih doba kako jure na radionice, ili možda sami u svojim spavaćim sobama, pronalaze načine da zakoče i upražnjavaju bolji seks. I naravno, u Italiji gde - mislim, Italijani izgleda da uvek znaju gde da nađu zadovoljstvo - pokrenuli su zvanični pokret sporog seksa.

Radno mesto. Širom većine sveta - sa izuzetkom Severne Amerike - radno vreme se smanjuje. Evropa je primer toga, i ljudi pronalaze da se kvalitet njihovog života poboljša kada rade manje, a takođe im i produktivnost po satu bude bolja. Očigledno je da ima problema sa radnom nedeljom od 35 sati u Francuskoj - previše, prerano, previše strogo. Ali ostale zemlje u Evropi, posebno nordijske zemlje, pokazuju da je moguće imati neverovatno dobru ekonomiju a da se čovek ne ubija od posla. Norveška, Švedska, Danska i Finska se sada svrstavaju među šest najkonkurentnih nacija na planeti, a oni rade toliko sati da bi prosečan Amerikanac plakao od zavisti. Ako idete iznad nivoa zemalja, na mikro nivou kompanija, sve više njih shvata da moraju da dozvole osoblju da rade manje sati ili da se samo isključe - da odu na pauzu za ručak ili da sednu u tihoj prostoriji, da isključe telefone i laptopove - vi pozadi - mobilne telefone, tokom radnog dana ili vikendom, da bi imali vremena da napune baterije i da bi mozak mogao da uroni u taj neki kreativni način razmišljanja.

Ipak, ovih dana nisu samo odrasli ti koji previše rade, zar ne? Tu su i deca, takođe. Ja imam 37 godina i moje detinjstvo je bilo do sredine '80-ih. Posmatram decu danas i oduševljen sam kako oni trče unaokolo sa više domaćih zadataka, više privatnih časova i dodatnih aktivnosti nego što smo mogli da zamislimo u generaciji pre toga. Neki od srceparajućih imejlova koje dobijam na svom sajtu su u stvari od adolescenata koji lebde na ivici iznemoglosti, moleći me da pišem njihovim roditeljima, da im pomognem da uspore, da im pomognem da siđu sa te pokretne trake u punom gasu. Ali srećom, postoji otpor i kod roditelja, pa možete naći, znate, da se gradovi u Americi sada okupljaju i zabranjuju dodatne aktivnosti na određeni dan u mesecu, tako da bi ljudi mogli da se opuste, uživaju sa svojim porodicama i uspore.

Domaći zadaci su druga stvar. Postoje zabrane domaćih zadataka koje se pojavljuju širom razvijenog sveta u školama koje su gomilale domaće zadatke godinama, a sada otkrivaju da manje može da bude više. Tako je postojao slučaj u Škotskoj skoro gde je uspešna privatna škola zabranila domaće zadatke za sve ispod 13 godina, a uspešni roditelji su poludeli i rekli: „Kako to - naša deca će pasti“ - direktor je rekao: „Ne, ne, vaša deca treba da uspore na kraju dana.“ Baš prethodnog meseca, rezultati ispita su stigli, i u matematici i nauci, ocene su porasle za 20 procenata u proseku prošle godine. Mislim da je značajno da elitni univerziteti, koji se često navode kao razlog zašto ljudi toliko guraju i forsiraju svoju decu, počinju da uviđaju da kalibar studenata koji im dolaze opada. Ova deca imaju odlične ocene; imaju CV-e pretrpane dodatnim aktivnostima, toliko da vam oči zasuze. Ali im fali iskre; fali im sposobnost da misle kreativno i drugačije - ne znaju kako da sanjaju. Tako da ove prestižne škole, Oksford i Kembridž i ostali, šalju poruke roditeljima i studentima da moraju da malo nagaze kočnicu. A na Harvardu, na primer, šalju pismo studentima - brucošima - u kom navode da će oni dobiti mnogo više od života i od Harvarda, ako nagaze kočnice, ako rade manje, ali daju vreme stvarima, vreme koje je potrebno za to, da bi uživali u njima i radovali im se. Čak i ako nekad ne rade baš ništa. A to pismo se zove - što je veoma važno - „Uspori!“ - sa znakom uzvika na kraju.

Dakle, gde god pogledate, poruka je, čini mi se, ista: da je manje često više, da je sporije veoma često bolje. Ali ipak, naravno, nije tako lako usporiti, zar ne? Mislim, čuli ste da sam dobio kaznu za brzu vožnju dok sam istraživao za knjigu o koristima usporavanja, i to je tačno, ali to nije sve. Bio sam na putu na večeru koju je u to vreme održavao pokret spore hrane. Da nesreća bude veća, dobio sam kaznu u Italiji. A ako se iko od vas nekad vozio italijanskim auto-putem, imate prilično dobru sliku koliko sam brzo išao.

(Smeh)

Ali zašto je toliko teško usporiti? Mislim da postoje različiti razlozi. Jedan je da je brzina zabavna, znate, brzina je seksi. To je taj nalet adrenalina. Teško je odreći ga se. Mislim da postoji neka metafizička dimenzija - da brzina postaje način da se odbranimo od većih, dubljih pitanja. Punimo glave zabavom i zauzetošću da ne bismo morali da postavljamo pitanja da li sam dobro, da li sam srećan, da li moja deca odrastaju na pravi način. Da li političari donose dobre odluke u moje ime? Drugi razlog - iako, možda, najmoćniji - zašto nam je teško da usporimo je kulturni tabu koji smo stvorili protiv usporavanja. „Sporo“ je ružna reč u našoj kulturi. To je izraz za „lenj“, „zabušant“, za nekoga ko odustaje. Znate, „on je malo spor.“ U stvari je sinonim za „glup“.

Svrha pokreta usporavanja, ili njegov glavni cilj je da se pozabavi tim tabuom i da kaže da jeste, ponekad usporavanje nije rešenje, da postoji nešto što je „loše usporavanje“. Znate, zaglavio sam na putu M25, koji je obilaznica oko Londona, skoro, i proveo tri i po sata tamo. Mogu vam reći, to je stvarno loše usporavanje. Ali nova ideja, revolucionarna ideja pokreta usporavanja, je da postoji i nešto što je „dobro usporavanje“. Dobro usporavanje je, znate, odvojiti vreme za obrok sa porodicom, sa isključenim TV-om. Ili odvojiti vreme da sagledate problem iz svih uglova u kancelariji da biste doneli najbolju odluku na poslu. Ili jednostavno samo odvojiti vreme da usporite i uživate u životu.

Jedna od stvari za koju sam otkrio da je najpodsticajnija u vezi sa svim ovim stvarima koje su desile oko knjige otkad je izašla, je reakcija na nju. Znao sam, kada moja knjiga o usporavanju izađe, da će je dobro prihvatiti pristalice Nju ejdža, ali je takođe primljena, sa velikim oduševljenjem, u korporativnom svetu poslovnih medija, ali i u velikim kompanijama i vodećim organizacijama. Zato što ljudi na čelu, ljudi kao što ste vi, mislim, počinju da shvataju da postoji previše brzine u sistemu, da postoji previše zauzetosti i da je vreme da se pronađe ili da se vrati ta davno izgubljena veština menjanja brzina. Još jedan ohrabrujući znak, mislim, je da ova ideja nije prihvaćena samo u razvijenim zemljama. U zemljama u razvoju, u zemljama koje su na ivici da naprave taj korak ka prvoklasnom statusu - Kina, Brazil, Tajland, Poljska i tako dalje - ove zemlje su prigrlile ideju pokreta usporenja, mnogi ljudi u njima, i u toku je debata u njihovim medijima i na ulici. Zato što oni gledaju ka Zapadu, i kažu: „Pa, sviđa nam se taj aspekt onoga što imate, ali nismo baš sigurni što se ovog tiče.“

Posle svega rečenog, da li je to moguće? To je u stvari glavno pitanje pred nama danas. Da li je moguće usporiti? Srećan sam što mogu da vam kažem da je odgovor glasno „da“. Predstavljam sebe kao eksponat A, kao nekakvog popravljenog i rehabilitovanog brzinoholičara. I dalje volim brzinu. Znate, živim u Londonu, radim kao novinar, uživam u brzini, žurbi i adrenalinskom naletu koji proističe iz njih. Igram skvoš i hokej na ledu, dva veoma brza sporta, i ne bih ih se odrekao ni za šta na svetu. Ali sam takođe, tokom ovih godinu dana, stupio u kontakt sa mojom unutrašnjom kornjačom.

(Smeh)

A to znači da više ne preopterećujem sebe bespotrebno. Moj uobičajeni način funkcionisanja više nije brzinoholičarski. Više ne čujem kočiju vremena kako se približava, ili bar ne toliko kao ranije. Čujem je upravo sada, jer vidim da mi vreme ističe. Ishod svega toga je da se u stvari osećam mnogo srećnije, zdravije, produktivnije nego ikada pre. Osećam kao da živim svoj život umesto da samo jurcam kroz njega. I možda, najvažnije merilo uspeha ovoga je da osećam da su moji odnosi sa drugima mnogo produbljeniji, bogatiji, jači.

Za mene će, pretpostavljam, pravi test da li će ovo delovati i šta će značiti, uvek biti priče za laku noć, jer odatle je na neki način putovanje i krenulo. Tu je vest takođe ružičasta. Znate, na kraju dana, odem u sobu svog sina. Ne nosim sat. Ugasim kompjuter, da ne čujem imejl kako odzvanja u inboksu, samo se prilagodim njegovoj brzini i čitamo. A pošto deca imaju svoj tempo i unutrašnji sat, oni nemaju kvalitetno vreme, gde zakažete 10 minuta da vam se oni otvore. Potrebno im je da se krećete u njihovom ritmu. Desi se da nakon 10 minuta priče moj sin iznenada kaže: „Znaš, nešto se desilo danas na igralištu što me muči.“ I onda bismo nastavili razgovor o tome. Sada vidim da su priče za laku noć nekada bile obaveza na mojoj listi, nešto čega sam se užasavao, jer je bilo sporo, a ja sam morao da odradim to brzo. Postalo je moja nagrada na kraju dana, nešto što stvarno negujem. I imam na neki način holivudski kraj mog govora ovog popodneva, koji glasi ovako nekako.

Pre nekoliko meseci, spremao sam se da idem na još jednu turneju, i torbe su mi bile spakovane. Bio sam dole kod ulaznih vrata i čekao sam taksi, a moj sin je sišao niz stepenice i napravio je čestitku za mene. Nosio ju je. Uzeo je i zalepio dve kartice, slične ovim, i stavio je nalepnicu svog omiljenog lika, Tintina, napred. I rekao mi je, to jest, dao mi je to i ja sam pročitao, a pisalo je: „Tati, s ljubavlju, Bendžamin.“ Pomislio sam: „O, to je baš lepo. Da li je to čestitka za sreću na turneji?“ A on je rekao: „Ne, ne, tata, to je čestitka zato što najbolje čitaš priče za laku noć.“ I pomislio sam: „Da, znate, ovo sa usporavanjem zaista deluje.“

Hvala puno.