Return to the talk Return to talk

Transcript

Select language

Translated by Aleksandra Krstic
Reviewed by Tatjana Jevdjic

0:12 Na severozapadnom uglu Sjedinjenih Američkih Država odmah pored kanadske granice, postoji gradić po imenu Libi, u Montani i okružen je borovima i jezerima i zapanjujućim divljim životom i ogromnim drvećem koje se vinulo u nebo. Tamo je gradić nazvan Libi, koji sam posetila i koji odaje utisak samoće i izolovanosti.

0:47 I u Libiju, u Montani, živi neobična žena po imenu Gejla Benefild. Oduvek se osećala pomalo kao autsajder, iako je provela tamo skoro ceo svoj život, bila je žena ruskog porekla. Rekla mi je da je kad je išla u školu, bila jedina devojka koja je ikada odabrala mašinsko crtanje.

1:07 Kasnije, dobila je posao da ide od kuće do kuće i očitava komunalije – gas, struju. Obavljala je posao usred dana i jedna stvar joj je posebno pala u oči, a to je da je usred dana sretala puno muškaraca koji su bili kod kuće, srednjih godina, kasnih srednjih godina, i činilo se da su mnogi bili na aparatima za kiseonik. To joj je izgledalo čudno. Zatim, par godina kasnije njen otac je preminuo u 59., pet dana pre no što bi primio svoju penziju. Bio je rudar. Mislila je da je bio iscrpljen poslom.

1:52 Ali nekoliko godina kasnije njena majka je preminula, a to joj je delovalo čudnije, jer su preci njene majke takvi da bi se reklo da žive zauvek. Zapravo, Gejlin ujak je i dan-danas živ i uči kako da igra valcer. Nije imalo smisla da Gejlina majka umre tako mlada. To je bila anomalija i ona je nastavila da uporno razmišlja o tome. I dok je razmišljala prisećala se drugih stvari. Setila se da, na primer, kada je njena majka polomila nogu i otišla u bolnicu, da je imala mnogo rendgenskih snimaka, dva su bila za nogu, što je imalo smisla, ali bilo je šest snimaka grudi, što nije imalo smisla.

2:38 Razmišljala je i razmišljala o svakom delu svog života i života svojih roditelja, pokušavajući da razume šta vidi.

2:47 Razmišljala je o svom gradu. Grad je imao rudnik vermikulita. Vermikulit je korišćen u aditivima za zemlju radi pomoći biljkama da rastu brže i bolje. Vermikulit je korišćen za izolaciju potkrovlja, velike količine se postavljaju ispod krovova da bi zadržale toplotu u kućama tokom dugih zima u Montani. Vermikulit je bio i u igralištima. Bio je u igralištu za fudbal. Bio je u klizalištu. Ono što je ona naučila razrešavajući ovaj problem je da je vermikulit jako toksična forma azbesta.

3:25 Kada je rešila problem počela je da govori svima kojima je mogla šta se desilo i šta su uradili njenim roditeljima i ljudima koje je videla na aparatima za kiseonik kod kuće u popodnevnim časovima. Ali je zaista bila zapanjena. Mislila je da ako svi znaju želeće da preduzmu nešto, ali zapravo niko nije želeo da zna. Zapravo, postala je toliko dosadna insistiranjem da ispriča ovu priču svojim komšijama, prijateljima, drugim ljudima u zajednici, da se najzad grupa njih sakupila i napravila nalepnicu, koju su ponosno izložili na svojim kolima, a na kojoj je pisalo, "Da, ja sam iz Libija u Montani i ne, ja nemam azbestozu."

4:07 Ali Gejla nije stala. Nastavila je proučavanje. Napredak interneta joj je definitivno pomogao. Razgovarala je s kim god je mogla. Raspravljala se i raspravljala i konačno je imala sreće kada je jedan istraživač prolazio gradom istraživajući istoriju rudnika u toj oblasti. Rekla mu je svoju priču i naravno na početku, kao i svi drugi, nije joj verovao, ali se vratio u Sijetl i obavio svoje istraživanje i saznao da je bila u pravu.

4:36 Dakle, sada je imala saveznika. Pa ipak, ljudi i dalje nisu želeli da znaju. Govorili su stvari poput: "Pa, ako je to zaista opasno, neko bi nam rekao." "Ako je to zaista razlog zašto su svi umirali, doktori bi nam rekli." Neki momci koji su radili jako teške poslove rekli su: "Ne želim da budem žrtva. Nemoguće je da budem žrtva i u svakom slučaju, svaka industrija ima svoje nezgode."

5:11 Ali Gejla je nastavila i konačno uspela da ubedi saveznu agenciju da dođe u grad i proveri stanovnike grada - 15.000 ljudi - i ono šta su otkrili je bilo da je grad imao stopu mortaliteta 80 puta višu no bilo gde u SAD-u. To je bilo u 2002. god. i čak u tom trenutku niko nije podigao ruku i rekao: "Gejla, pogledaj u igralište gde se tvoji unuci igraju. Obloženo je vermikulitom."

5:53 Ovo nije bilo neznanje. Ovo je bilo namerno slepilo. Namerno slepilo je pravni pojam, koji znači da ako postoji informacija koju bi ti mogao i morao da znaš, ali nekako uspevaš da ne saznaš, zakon smatra da si ti namerno slep. Izabrao si da ne znaš. Postoji dosta namernog slepila ovih dana. Možete videti namerno slepilo u bankama, kada je na hiljade ljudi prodavalo hipoteke ljudima koji nisu mogli da ih sebi priušte. Mogli ste videti u bankama kada su kamatnim stopama manipulisali i kada su svi znali šta se dešava, ali je svako to studiozno ignorisao. Možete videti namerno slepilo u Katoličkoj crkvi, gde su decenije zlostavljanja dece ingnorisane. Mogli ste videti namerno slepilo u zaletu za rat u Iraku. Namerno slepilo postoji u epskim razmerama poput ovih, a takođe postoji u jako malim razmerama, u porodicama, u kućama i zajednicama, a posebno u organizacijama i institucijama. Kompanijama koje su istraživale namerno slepilo mogu se postaviti pitanja poput: "Postoje li pitanja na poslu koja se ljudi plaše da postave?" I kada su akademici završili istraživanja ovog tipa o korporacijama u SAD-u ono što su pronašli jeste da je 85 posto ljudi reklo "da". 85% ljudi zna da postoji problem, ali neće reći ništa. Kada sam ponovila istraživanje u Evropi postavljajući ista pitanja došla sam do potpuno istog broja. Osamdeset pet procenata. To je mnogo tišine. Mnogo slepila. I ono što je zaista interesanto je da kada idem u kompanije u Švajcarskoj kažu mi: "Ovo je jedinstven švajcarski problem." A kada odem u Nemačku, kažu: "O, da, ovo je nemačka bolest." I kada odem u kompanije u Engleskoj, kažu: "O, da, Britanci su zaista loši u ovome." A istina je: ovo je ljudski problem. Svo smo, pod određenim okolnostima, namerno slepi.

8:18 Ono što istraživanje pokazuje jeste da su neki ljudi slepi iz straha. Plaše se osvete. A neki su ljudi slepi zato što misle da je videti nešto samo uzaludno. Ništa se nikad neće promeniti. Ako protestujemo protiv rata u Iraku, ništa se neće promeniti, pa zašto da se trudimo? Bolje je uopšte ne gledati ove stvari.

8:41 I stalno prisutna tema koja koju sve vreme srećem je da ljudi govore: "Pa, znate, ljudi koji zaista vide, oni su uzbunjivači i svi znamo šta im se dešava." Tako da postoji duboka mitologija o uzbunjivačima koja kazuje, kao prvo, svi su ludi. Ali ono što sam pronašla putujući svetom i razgovarajući sa uzbunjivačima, je da su to zapravo jako lojalni i prilično često jako konzervativni ljudi. Jako su posvećeni institucijama u kojima rade, a razlog zašto govore, razlog zašto insistiraju da vide, jeste zato što jako brinu o instituciji i žele da je održe zdravom.

9:28 I druga stvar koju ljudi često govore o uzbunjivačima je: "Pa, nema svrhe, zato što vidiš šta im se dešava. Nezaštićeni su. Niko ne bi želeo da prođe kroz nešto takvo." A ipak, kada pričam sa uzbunjivačima, povratni ton koji čujem je ponos.

9:49 Mislim na Džoa Darbija. Svi pamtimo fotografije Abu Grejba, koje su veoma šokirale svet i pokazale kakva vrsta rata se vodi u Iraku. Ali zanima me ko pamti Džoa Darbija, jako poslušnog i dobrog vojnika koji je našao ove fotografije i predao ih. I rekao je: "Znate, nisam ta vrsta čoveka koja bi otkucala ljude, ali neke stvari prosto pređu liniju. Neznanje je blaženstvo, kažu, ali ne možeš da trpiš stvari poput ovih."

10:26 Razgovarala sam sa Stivom Bolsinom, britanskim doktorom, koji se borio pet godina da privuče pažnju na opasnog hirurga koja je ubijao bebe. Pitala sam ga zašto je to učinio, a on je rekao: "Uradio sam to zbog svoje ćerke. Došla je jedne večeri i samo rekla: "Tata, ne možeš da pustiš decu da umru.""

10:51 Ili mislim na Sintiju Tomas, jednu zaista lojalnu kćer i suprugu vojnika, koja je, kada je videla svoje prijatelje i rođake kako se vraćaju iz rata u Iraku, bila toliko šokirana njihovim mentalnim stanjem i odbijanjem vojske da prepozna i prizna posttraumatski stresni sindrom da je postavila kafić usred vojnog grada i davala im legalnu, psihološku i medicinsku pomoć. Rekla mi je: "Znaš, Margaret, oduvek sam govorila da ne znam šta želim da budem kada odrastem. Ali našla sam sebe u ovoj stvari i nikada više neću biti ista."

11:43 Mi danas uživamo u toliko sloboda, teško zarađenim slobodama: slobodi da pišemo i objavljujemo bez straha od cenzure, slobodi koja nije bila ovde kada sam poslednji put došla u Mađarsku; slobodi da glasamo, za šta su posebno žene morale teško da se bore; slobodi da ljudi različitih etničkih i kulturnih i seksualnih orijentacija žive život na način koji žele. Ali sloboda ne postoji ako je ne koristite, a ono šta uzbunjivači rade i šta ljudi poput Gejle Benefild rade, je da koriste onu slobodu koju poseduju. Oni su vrlo spremni da prepoznaju da svakako, ovo će da bude argument, i da, mnogo ću raspravljati sa svojim komšijama i svojim kolegama i prijateljima, ali ću postati jako dobar u ovom konfliktu. I pridobiću one koji govore "ne", zato što će oni učiniti moj argument boljim i jačim. A mogu i sarađivati sa svojim protivnicima da bih postao bolji u onome što radim. Ovo su ljudi ogromne upornosti, neverovatnog strpljenja i apsolutne odlučnosti da ne budu slepi i da ne budu tihi.

13:06 Kada sam otišla u Libi u Montani, posetila sam kliniku azbestoze koju je Gejla Benefild osnovala, mesto gde su na početku neki ljudi koji su želeli i kojima je bila potrebna medicinska pomoć, ulazili na zadnja vrata, jer nisu želeli da priznaju da je ona bila u pravu. Sedela sam u restoranu i gledala kako kamioni voze gore-dole po autoputu, odnoseći zemlju iz vrtova i zamenjujući je svežom, nezagađenom zemljom.

13:49 Povela sam svoju dvanaestogodišnu kćer, zato što sam zaista želela da upozna Gejlu.

13:54 Pitala je: "Zašto? Šta je toliko važno?"

13:57 Rekla sam: "Ona nije filmska zvezda, nije ni poznata ličnost, a nije ni neki ekspert, Gejla je prva osoba koja bi rekla da nije svetica. Zaista bitna stvar o Gejli je da je ona obična osoba. Ona je poput tebe, poput mene. Imala je slobodu i bila je spremna da je upotrebi."

14:26 Mnogo vam hvala.

14:28 (Aplauz)