Јаунгха Ким: Буди уметник, баш сад!

Тема мог данашњег говора је: "Буди уметник, одмах сад." Када се помене ова тема, многи људи постану напети и одбијају је: "Мене уметност не храни, а и сада сам заузет. Морам у школу, да нађем посао, да водим децу на часове..." Помислите: "Преазузет сам. Немам времена за уметност" Постоје стотине разлога зашто не можемо да будемо уметници одмах сада. Зар вам само не искачу у глави?

Постоји много разлога зашто не можемо бити, а, заиста, нисмо ни сигурни зашто треба да будемо. Не знамо зашто треба да будемо уметници, али имамо много разлога зашто не можемо бити. Зашто људи у старту одбијају идеју да повежу себе и уметност? Можда мислите да је уметност за баш надарене или за темељно и професионално образоване. А неки можда мисле да су се превише удаљили од уметности. Па, можда и јесте, али ја не мислим тако. То је тема мог данашњег говора. Сви смо рођени уметници.

Ако имате децу, знате на шта мислим. Скоро све што деца раде је уметност. Она жврљају фломастерима по зиду. Играју уз музику са Те-Ве-а, али то ни не можете назвати туђим плесом - то постаје плес самог детета. Она играју чудан плес и намећу своје певање свима. Можда њихову уметност могу поднети само њихови родитељи, и пошто она вежбају своју уметност по цео дан, људи, искрено, постану помало уморни поред деце.

Деца ће некад изводити монодраме - игре по кући су заиста монодраме или комади. И нека деца, кад мало порасту, почну да лажу. Обично родитељи запамте прву дечју лаж. И буду шокирани. "Сад показујеш ко си стварно", мама каже. А мисли: "Зашто почиње да личи на свог оца?" Она га испитује: "Каква особа ћеш бити кад порастеш?"

Али не треба бринути. Тренутак кад дете почне да лаже је тренутак кад почиње приповедање. Она говоре о стварима које нису видела. То је запањујуће. Предиван тренутак. Родитељи треба да славе. "Ура! Мој дечак је коначно почео да лаже!" То! То треба прославити. На пример, дете каже: "Мама, чик погоди? Срео сам ванземаљца на путу до куће." Типична мама одговори: "Прекини са бесмислицама." А идеалан родитељ је неко ко одговори са: "Стварно? Ванземаљца, ха? Како је изгледао? Је л' рекао нешто? Где си га срео?" "Хм, испред продавнице."

Када овако водите разговор, дете мора да смисли шта следеће да каже у складу са почетком. Ускоро се развије прича. Наравно, ово је дечја прича, али смишљање једне реченице за другом јесте исто оно што професионални писци, попут мене, раде. У суштини, деца нису различита. Роланд Барт је рекао за Флоберов роман: "Флобер није написао роман. Он је само ређао једну реченицу за другом. Ерос између реченица, то је суштина Флоберовог романа." Тако роман, суштински, јесте писање једне реченице, а онда, без нарушавања смисла прве, писање следеће реченице. И наставите да правите везе.

Погледајте ову реченицу: "Једног јутра, док се Грегор Самса будио из ружног сна, открио је да се у свом кревету преметнуо у страшну ушљиву бубу." Да, ово је прва реченица Кафкинe "Метаморфозe". Писањем овако неоправдиве реченице и настављањем да би се оправдала, Кафкин рад је постао ремек дело савремене литературе. Кафка није показао свој рад свом оцу. Није био у добрим односима са својим оцем. Он је сам написао те реченице. Да је показао свом оцу... "Мој син је сасвим пукао.", помислио би отац.

И то је тачно. Уметност и јесте благо лудило и оправдавање следеће реченице, што није толико различито од онога што деца раде. Дете које тек што је почело да лаже прави први корак као приповедач. Деца стварају уметност. Не умарају се и забављају се док то раде. Био сам на Чеџу острву пре неки дан. Када су деца на плажи, већина њих воли да се игра у води. Али нека проводе доста времана у песку, правећи планине и мора, добро, не мора, али различите ствари, људе, псе, итд. Али им родитељи кажу: "Све ће обрисати таласи." Другим речима, бескорисно је. Нема потребе за тим. Али децу баш брига. Она се забављају у тренутку и настављају да се играју у песку. Деца то не раде јер им је неко тако рекао. Њима није наредио шеф или било ко, она то само раде.

Када сте били мали, кладим се да сте уживали у задовољству примитивне уметности. Када тражим од студената да пишу о свом најсрећнијем тренутку, многи пишу о разним уметничким искуствима која су имали као деца. О учењу свирања клавира по први пут и свирању у четири руке са другаром. Или о извођењу смешних шегачења са друштвом док су изгледали као идиоти. О таквим стварима. Или о тренутку када су развили први филм који су исликали старим апаратом. Они говоре о овим врстама искуства. Мора да сте и ви имали такве тренутке. У том тренутку, уметност нас усрећује зато што није посао. Посао нас не усрећује, зар не? Углавном је напоран.

Француски писац Мајкл Турније има чувену изреку. Она је заправо помало шкодљива. "Посао је против људске природе. Доказ је то што нас умара." Зашто би нас посао умарао ако је у нашој природи? Игра нас не умара. Можемо се играти целу ноћ. Ако радимо преко ноћи, треба да нам плате прековремени рад. Зашто? Зато што је исцрпљујуће и осећамо замор. Али деца, она се баве уметношћу због забаве. То је игра. Она не цртају да би продала дело клијенту и не свирају клавир да би зарадила новац за породицу. Наравно, било је деце која су и то морала. Знате овог господина, зар не? Он је морао на турнеју по Европи да би издржавао своју породицу. Волфганг Амадеус Моцарт. Али је то било пре неколико векова и можемо га сматрати изузетком. Нажалост, у неком тренутку се наша уметност, наше радосно прошло време, завршава. Деца морају да иду на часове, у школу, да раде домаћи и наравно, иду на часове клавира или балета, али се више не забављају. Речено вам је да то радите и идете на такмичења. Како то може бити забавно? Ако сте у основној школи и још увек цртате по зиду, сигурно ћете награбусити код своје маме. Уосталом, ако наставите да се понашате као уметник кад порастете, константно осећате притисак, људи ће преиспитивати ваше поступке и тражити да се понашате прикладно.

Ово је моја прича: био сам осми разред и пријавио сам се на такмичење у цртању у школи у Кјонбокуну. Дао сам све од себе. Мој наставник је пришао и питао ме: "Шта то радиш?" "Цртам марљиво," рекао сам. "Зашто користиш само црну?" Заиста, нестрпљиво сам бојио блок за цртање у црно. Објаснио сам: "То је тамна ноћ и врана мирује на грани." Онда је мој наставник рекао, "Заиста? Па, Јанг-ха, можда нећеш бити добар у цртању, али имаш таленат за приповедање." Ил' сам пожелео да то каже. "Сад ћеш да добијеш своје, ти битанго!", био је одговор. (Смех) "Добићеш своје!", рекао је. Требало је да се нацрта палата, Кјонбокун, итд... али сам ја све бојио у црно, па ме је одвукао из групе. Било је и доста девојчица па сам био потпуно преплашен.

Ниједно од мојих објашњења или изговора није било саслушано, и дебело сам добио своје. Да је био идеалан наставник, он би ми одговорио као што сам рекао малопре, "Јанг-ха можда нема таленат за цртање, али има дар за смишљање прича" и охрабрио би ме. Али су такви наставници ретки. Касније, када сам одрастао и посетио европске галерије, био сам студент универзитета и мислио сам да је то било баш непоштено. Погледајте шта сам нашао. (Смех)

Дела као ово су висила у Базелу док сам ја био кажњен и стајао испред палате са својим цртежом у устима. Погледајте ово. Зар не изгледа баш као тапет? Савремена уметност, касније сам открио, није објашњена неубедљивом причом попут моје. Никакве вране се не помињу. Већина дела нема назив, Без наслова. Како било, савремена уметност у 20. веку настоји да уради нешто уврнуто и да попуни празнину објашњењима и интерпретацијама, суштински, исто као што сам и ја урадио. Наравно, мој рад је био веома аматерски, али да се окренемо познатијим примерима.

Ово је Пикасо. Он је углавио волан и седиште бицикла и назвао га "Бикова глава." Звучи убедљиво, зар не? Следеће, писоар је био положен на страну и назван "Фонтана". То је био Дишан. Попуњавање простора између објашњења и уврнутог чина причама... тиме се бави савремена уметност. Пикасо је чак и изјавио: "Не сликам оно што видим, већ оно што мислим." Да, то значи да ја нисам морао да насликам Кјонбокун. Волео бих да сам тада знао шта је Пикасо рекао. Могао бих боље да се расправљам са својим наставником. Нажалост, мали уметници у нама су задављени на смрт пре него што почнемо да се боримо против тлачитеља уметности. Они бивају затворени. То је наша трагедија.

Дакле, шта се деси када мали уметници бивају затворени, протерани или чак убијени? Наша уметничка жеља не нестаје. Ми желимо да изразимо, да откријемо себе, али са мртвим уметником, уметничка жеља се октрива у мрачном облику. У караоке баровима, увек има људи који певају "She's Gone" или "Hotel California", имитирајући гитарске рифове. Обично звуче грозно. Заиста грозно. Неки људи се претворе у рокере попут ових. А неки играју у клубовима. Људи који би уживали да причају приче заврше тролујући по интернету по целу ноћ. Тако се таленат за писање открива кроз тамну страну.

Понекад видимо тате како су више узбуђени од своје деце, играјући се Лего коцкама или састављајући пластичне роботе. Наступе са: "Не дирај то. Тата ће то да уради за тебе." Дете је већ изгубило интересовање и ради нешто друго, али тата сам прави замкове. Ово показује да су уметнички импулси у нама потиснути, не и нестали. Али се често могу негативно испољити, у облику љубоморе. Знате песму "I would love to be on TV"? Зашто бисмо то волели? ТеВе је пун људи који раде оно што смо ми желели, али никада нисмо радили. Они играју, они глуме и што више то раде, више су слављени. Па почињемо да им завидимо. Постајемо диктатори са даљинским и почињемо да критикујемо људе на ТеВе-у. "Он баш не уме да глуми." "То зовеш певањем? Она не може да погоди ниједан тон." Олако изговарамо овакве ствари. Постанемо љубоморни, не зато што смо зли, већ зато што су мали уметници у нама потиснути. Тако ја мислим.

Шта онда треба да урадимо? Да, тако је. Сада, треба да започнемо сопствену уметност. Баш овог минута, можемо угасити ТеВе, излоговати се са интернета, устати и почети да радимо нешто. Када учим студенте у школи глуме, постоји курс под називом Драмска уметност. На овом курсу, сви студенти морају да поставе комад. Међутим, они којима је глума главни предмет не треба да глуме. Они могу да напишу комад, на пример, а писци могу да раде на сценској уметности. Такође, студенти сценских уметности могу да постану глумци. Овако постављате своју представу. Студенти се испрва питају да ли уопште они то могу да ураде, али се касније добро забављају. Ретко видим икога ко је очајан док ради на комаду. У школи, војсци или чак и у менталној установи, једном када покренете људе да то раде, они уживају. Виђао сам да се ово дешава у војсци, многи људи су се забављали правећи представе.

Имам и друго искуство: На својим часовима писања, студентима дајем посебне задатке. Моји студенти су попут вас, многима писање није главни предмет. Некима је главна уметност или музика и они мисле да не умеју да пишу. Њима дам празне табаке и тему. То може бити једноставна тема: пишите о најнесрећнијем искуству из свог детињства. Постоји један услов: морају да пишу као суманути. Као суманути! Шетам између њих и охрабрујем их: "Хајде, хајде!" Морају да пишу као суманути сат или два. Добијају да мисле само првих пет минута.

Разлог због кога тражим да пишу као суманити је тај што када пишете полако и много мисли пролази кроз главу, уметнички демон се увлачи. Овај демон ће вам рећи хиљаде разлога зашто да не пишете: "Људи ће ти се смејати. Ово није добро писање! Каква ти је ово реченица? Види рукопис!" Рећи ће доста ствари. Морате грабити брзо тако да вас демон не сустигне. Баш добро писање које сам виђао на својим предавањима није било по задатку са далеким роком, већ после 40, 60 минута лудачког писања студената испред мене са оловком. Студенти упадну у неку врсту транса. После 30, 40 минута, они пишу без свести о томе шта пишу. У том моменту, џандрљив демон нестаје.

Тако да могу рећи: нису важне хиљаде разлога због којих неко не може бити уметник, већ један разлог због ког морамо бити. Зашто не можемо да будемо нешто што није важно. Многи уметници постају уметници због једног разлога. Када успавамо демона у нашем срцу и почнемо своју уметност, непријатељи се појављују споља. Углавном имају лица нашиг родитеља. (Смех) Понекад имају лик наших супружника, али они нису ваши родитељи или супружници. Они су демони. Демони. Они долазе на земљу брзински трансформисани да вас спрече да будете, да постанете уметници. И они имају магична питања. Када кажемо: "Мислим да ћу пробати са глумом. Постоји школа глуме у мојој месној заједници." Или "Волео бих да научим италијанске песме" Они ће питати: "Стварно? Глума? Шта ће ти то?" Магично питање је "Шта ће ти то?" Али уметност не постоји због нечега. Уметност је крајњи циљ. Она спашава наше душе и чини наш живот срећним. Она помаже да изразимо себе и да будемо срећни без помоћи алкохола или дрога. Како бисмо одговорили на овакво прагматично питање, морамо бити чврсти. "Па, само због забаве. Жао ми је што се забављам без тебе." јесте оно што треба рећи. "Свакако ћу наставити то да радим." У идеалној будућности коју ја замишљам, ми сви имамо вишеструке идентитете, од којих је бар један уметник.

Једном, када сам био у Њујорку и ушао у такси, сео сам на задње седиште и испред себе сам видео нешто у вези са неком представом. Питао сам возача: "Шта је ово?" Рекао је да је то његов профил. "Шта сте ви онда?", питао сам. "Глумац", одговорио је. Он је био такстита и глумац. Питао сам: "Какве улоге најчешће играте?" Поносно је одговорио да је играо Краља Лира. Краља Лира. "Ко је тај који ми може рећи ко сам ја?" - одлична реченица из Краља Лира. То је свет о коме ја сањам. Неко је голф играч преко дана, а пише ноћу. Или је таксиста и глумац, банкар и сликар, потајно или јавно се бави својим уметностима.

Године 1990. Марта Грејм, легенда модерног плеса, дошла је у Кореју. Велика уметница, тада у својим деведестим, стигла је на Гимпо аеродром и новинари су јој поставили типично питање: "Шта треба да урадите да бисте постали велики плесач? Имате ли неки савет за амбициозне корејске плесаче?" Она је била маестро. Ова слика је из 1948. и она је већ тада била прослављена уметница. Када су је ово питали 1990., она је одговорила: "Само то урадите." Вау. Био сам ганут. Само ове три речи и отишла је са аеродрома. То је то. Шта би ми сада требало да урадимо? Хајде да будемо уметници, одмах. Сада. Како? Само то урадимо.

Хвала вам.

(Аплауз)