Tajler Devit (Tyler DeWitt): Hej, vi koji predajete nauku - učinite je zabavnom

Da vam ispričam jednu priču.

Prve godine kada sam počeo da predajem nauku u srednjoj školi, bio sam veoma revnostan. Uzbuđen sam, uživeo sam se u pravljenje nastavnog plana. Ali polako, na moj užas, shvatam da moji učenici možda ipak ništa ne uče.

Ovo se dogodilo jednog dana: zadao sam svom odeljenju da pročitaju jedno poglavlje iz udžbenika o mojoj omiljenoj temi iz cele biologije: o virusima i kako napadaju. I bio sam uzbuđen da razgovaram sa njima o tome, ušao sam i pitao: "Da li može neko da objasni glavne ideje i zašto je ovo toliko super?"

Tišina. Na kraju, moja omiljena učenica me je pogledala pravo u oči, i rekla: "Čitanje je baš bilo trulo". A onda je pojasnila. Rekla je: "Znate šta, ne mislim da je trulo. Mislim da nisam ništa shvatila. Dosadno je. Koga briga za to i trulo je".

Osmesi razumevanja su se onda proširili po celoj učionici i shvatio sam da su svi ostali đaci bili u istoj situaciji, možda su hvatali beleške ili memorisali definicije iz udžbenika, ali niko od njih nije shvatio glavne ideje. Niko od njih nije umeo da mi kaže zašto je to tako super, zašto je tako važno.

Ništa mi nije bilo jasno. Nisam znao šta dalje da radim. Jedino što mi je palo na pamet da kažem bilo je: "Slušajte. Hajde da vam ispričam priču. Glavni likovi u ovoj priči su bakterije i virusi. Ovi likovi su uvećani nekoliko miliona puta. Stvarne bakterije i virusi su tako mali da ih ne možemo videti bez mikroskopa, možda znate za bakterije i viruse jer se od njih razbolite. Ali mnogi ljudi ne znaju da virusi takođe mogu da razbole bakterije."

Sada, priča koju pričam svojoj deci, počinje kao horor. Nekada davno živela je mala, srećna bakterija. Nemojte previše da je zavolite. Možda pluta po vašem stomaku ili negde u nekoj pokvarenoj hrani i odjednom počne da se loše oseća. Možda je nešto loše pojela za ručak, a onda se dešava nešto stvarno užasno, koža joj se kida na delove i ona vidi virus koji izlazi iz njene utrobe. A onda stvari postaju stvarno užasne kada se pokida i horda virusa ispliva iz nje. Ako - Aauu - da u pravu ste! - Ako vidite ovo, a vi ste bakterija, ovo je vaša najgora noćna mora. Ali ako ste virus i ovo vidite, lepo se zavalite i pomislite: "Mi smo carevi." Jer ste morali biti prilično lukavi da biste zarazili ovu bakteriju. Ovo je moralo da se dogodi. Virus je uhvatio bakteriju i ubacio svoj DNK u nju. Dalje, taj DNK virusa je napravio stvari koje su iseckale DNK bakterije. I sada kada smo uklonili DNK bakterije, DNK virusa preuzima kontrolu nad ćelijom i naređuje joj da pravi još virusa. Jer, znate, DNK je kao šablon koji kaže živim stvarima šta da prave. Nešto kao da odete u fabriku automobila i zamenite njihove šablone šablonima robota ubica. Radnici i dalje dolaze svaki dan, rade svoj posao, ali slede druga uputstva. Znači zamena DNK bakterije sa DNK virusa pretvara bakterije u fabriku za pravljenje virusa - tj. sve dok ne bude toliko puna virusa da pukne. Ali to nije jedini način da virusi zaraze bakterije. Neki su mnogo lukaviji. Kada tajni agent virus inficira bakteriju, on se malo bavi špijunažom. Ovde, ovaj maskirani, tajni agent virus ubacuje svoj DNK u ćeliju bakterije, ali evo brilijantnog dela: Ne radi ništa štetno - barem ne na početku. Umesto toga, nečujno se ubacuje u DNK same bakterije i tu ostaje poput neaktivne terorističke ćelije, čekajući na uputstva. I ono što je zanimljivo jeste da kad god ova bakterija ima bebe, bebe takođe imaju DNK virusa u sebi. Sada imamo celu širu porodicu bakterije, punu neaktivnih ćelija virusa. One žive zajedno u sreći dok ne dobiju signal i - TRAS! - sav DNK izbija napolje. Preuzima kontrolu nad tim ćelijama, pretvara ih u fabrike virusa i sve pucaju, ogromna, proširena porodica bakterije, svi umiru sa virusima koji ispadaju iz njih, virusi preuzimaju bakteriju. Sada razumete kako virusi mogu da napadaju ćelije. Postoje dva načina: levo je ono što nazivamo litičnim načinom, kod koga virusi upadaju odmah i preuzimaju ćelije. Desno je lizogeni način koji koristi viruse tajne agente.

Znači nije toliko teško, zar ne? I sada i vi svi shvatate. Ali ako ste završili gimnaziju, mogu da vam garantujem da ste već čuli ove informacije. Ali mogu da se kladim da su vam bile objašnjene tako da vam nisu ostale u sećanju.

Zato kada su moji učenici prvi put ovo učili, zašto su to toliko mrzeli? Postoji par razloga.

Prvo, mogu da garantujem da njihovi udžbenici ne govore o virusima tajnim agentima niti horor pričama. Znate, u naučnoj komunikaciji postoji opsednutost ozbiljnošću. To me uništava. Ne zezam se. Radio sam za izdavača udžbenika i kao piscu, uvek su mi govorili da ne koristim priče niti zabavan, razumljiv jezik. jer se onda moj rad možda neće smatrati "ozbiljnim" i "naučnim." Zar ne? Jer ne daj bože da nekome bude zabavno dok uči nauku. Zato imamo celu ovu naučnu oblast koja je puna ljigavaca i promene boja. Pogledajte ovo. I onda imamo, naravno, kao što svaki dobar naučnik mora da ima, eksplozije! Ali ako udžbenik izgleda kao da je previše zabavan, onda je nekako nenaučan.

Još jedan problem je bio što je jezik u njihovom udžbeniku bio stvarno nerazumljiv. Ako bismo hteli da sažmemo priču koju sam vam malopre ispričao, mogli bismo da počnemo ovako nekako: "Ovi virusi prave kopije sebe ubacivanjem sopstvenog DNK u bakteriju." Način na koji se o tome govorilo u udžbeniku je izgledao nekako ovako: "Replikacija bakteriofaga započinje uvođenjem virusne nukleinske kiseline u bakteriju." To je divno, savršeno za decu od 13 godina.

Ali stvar je u ovome. Ima mnogo ljudi koji se bave naučnim obrazovanjem koji bi ovo pogledali i rekli nema šanse da to ikad damo učenicima, jer sadrži jezik koji nije savršeno tačan. Na primer, rekao sam vam da virusi imaju DNK. Pa, veoma mali procenat njih ga nema. Umesto toga imaju nešto što se zove RNK. Zato bi profesionalni pisac naučnih tekstova to zaokružio i rekao: "To mora da se izbaci. Moramo to da promenimo u nešto mnogo stručnije." I nakon što je tim profesionalnih naučnih urednika prošao kroz ovo zaista jednostavno objašnjenje, našli bi grešku u skoro svakoj reči koju sam upotrebio i morali bi da promene sve što nije dovoljno ozbiljno, i morali bi da promene sve što nije 100 posto savršeno. Onda bi bilo tačno, ali i skoro potpuno nemoguće za razumeti. To je užasavajuće.

Znate, stalno govorim o ovoj ideji pričanja priče i kao da je naučna komunikacija pod nečim što nazivam tiranijom preciznosti, gde ne možete jednostavno da ispričate priču. Kao da je nauka postala onaj užasan gnjavator koga svi znamo, koji vam priča sve one detalje koje nikoga ne interesuju, kada vi kažete nešto poput: "Srela sam drugaricu na ručku pre neki dan i imala je na sebi one ružne farmerke. Mislim, zapravo nisu bile farmerke, zapravo više, znaš, helanke, ali, su zapravo bile nešto između farmerki i helanki, znate, ali mislim -", a u sebi mislite: "Dobro bre, u čemu je poenta?" Ili još gore, naučno obrazovanje postaje nalik onom liku koji uvek govori: "Zapravo." Znate na šta mislim? Želite da mu kažete: "Čoveče, morali smo da ustanemo u sred noći i da se vozimo stotinama kilometara kroz mrkli mrak." A on kaže: "Zapravo bilo je 139,68 kilometara." A vi mislite: "Zapravo, ućuti! Samo hoću da ispričam priču."

Za dobro pripovedanje važna je emotivna veza. Moramo da ubedimo našu publiku da je ono o čemu govorimo bitno. Ali podjednako bitno je znati koje detalje treba izostaviti da bi se shvatila glavna poenta. To me podseća na ono što je rekao arhitekta Mis van der Roe, i parafraziram ga, ali je rekao da ponekad morate da lažete da biste rekli istinu. Mislim da je ovaj stav posebno važan u naučnom obrazovanju.

Sada, na kraju, često sam razočaran kada ljudi misle da se zalažem za zaglupljivanje nauke. Ne radi se uopšte o tome. Trenutno sam na doktorskim studijama na MIT univerzitetu i apsolutno shvatam važnost detaljnog, konkrentnog naučnog komuniciranja između stručnjaka, ali ne i kada pokušavate nešto da naučite decu od 13 godina. Ako mladi učenik misli da svi virusi imaju DNK, to neće uništiti njegove šanse da uspe u nauci. Ali ako mladi učenik ne razume ništa u nauci i zamrzi je jer sve zvuči ovako, to hoće uništiti njegove šanse da uspe.

To mora da prestane, i želim da promena dođe od institucija na vrhu koje ovekovečavaju te probleme, i molim ih, preklinjem ih da jednostavno prestanu s time. Ali mislim da su šanse za to male. Srećni smo jer imamo sredstva kao što je internet, gde možemo da zaobiđemo te institucije od dna na gore. Postoji sve veći broj izvora informacija na internetu posvećenih objašnjavanju nauke na jednostavne, razumljive načine. Sanjam o vebsajtu nalik Vikipediji koji bi objasnio bilo koji naučni pojam koji vam padne napamet jednostavnim jezikom koji može da razume dete u višim razredima osnovne škole. I ja provodim većinu svog slobodnog vremena praveći naučne video klipove koje postavljam na YouTube. Objašnjavam hemijsku ravnotežu koristeći analogije sa neprijatnim školskim igrankama, i govorim o gorivnim ćelijama sa pričama o dečacima i devojčicama u letnjem kampu. Povratne informacije koje dobijam su često nepravilno napisane i često koriste LOLcat internet žargon, ali ipak veoma cene to, zahvalni su pa znam da sam na pravom putu kako treba da predajemo nauku.

Ali ima još puno toga da se radi, ipak, i ako se bavite naukom na bilo koji način pozivam vas da mi se priključite. Uzmite kameru, napravite blog, šta god, ali izbacite ozbiljnost, izostavite žargon. Zasmejte me. Neka mi bude stalo do toga. Izbacite dosadne detalje koji nikoga ne zanimaju i pređite na suštinu. Kako da počnete? Probajte da kažete: "Slušaj, hajde da ti ispričam priču."

Hvala vam.

(Aplauz)