Tristram Stjuart (Tristram Stuart): Skandal o globalnom bacanju hrane

Otkrivanje skandala o globalnom bacanju hrane za mene je počelo kada sam imao 15 godina. Kupio sam nekoliko svinja. Živeo sam u Saseksu. I počeo sam da ih hranim na najtradicionalniji i ekološki moguć način. Otišao sam u školsku kantinu i rekao: "Dajte mi ostatke hrane koje su moji drugovi ostavili." Išao sam do lokalne pekare i uzimao njihov ustajali hleb. Išao sam do lokalne prodavnice i do farmera koji je bacao krompire zato što su bili lošeg oblika ili veličine za supermarkete. To je bilo odlično. Moje svinje su pretvarale ostatke hrane u predivno svinjsko meso. Prodao sam to meso roditeljima svojih školskih drugova i zaradio nešto novca za svoj tinejdžerski džeparac.

Ali sam primetio da je većina hrane kojom sam hranio svoje svinje u stvari bila pogodna i za ljudsku potrošnju i da sam tek zagrebao površinu i da upravo na vrhu lanca snabdevanja hranom, u supermarketima, piljarnicama, pekarama, u našim kućama, u fabrikama i na farmama, mi bacamo hranu. Supermarketi nisu hteli ni da pričaju sa mnom o tome koliko hrane bacaju. Išao sam iza radnje. Video sam kante pune hrane kako se zaključavaju, a zatim odvoze na deponije, i pomislio sam, sigurno ima nešto razumnije što možemo da radimo sa hranom od bacanja.

Jednog jutra, kada sam hranio svoje svinje, primetio sam jednu suncem osušenu veknu paradajz-hleba koja bi sa vremena na vreme zahrskala. Uzeo sam je, seo i doručkovao sa svojim svinjama. (Smeh) To je bio prvi čin onoga što sam kasnije naučio da zovem friganizam, u stvari prikaz nepravde bacanja hrane i mera rešenja za problem bacanja hrane, koja je jednostavno sesti i pojesti hranu, umesto da se ona baca. To je postao neki način suprotstavljanja velikim biznisima u poslu bacanja hrane i pre svega, otkriti javnosti da kada pričamo o hrani koja se baca, ne pričamo o trulim stvarima, ne pričamo o stvarima koje su potpuno istrulile. Pričamo o dobroj, svežoj hrani koja se baca u kolosalnim razmerama.

U svoje vreme, započeo sam da pišem knigu da bih stvarno prikazao obim ovog problema u globalnoj razmeri. Ovo pokazuje, od države do države, verovatan nivo otpadaka hrane u svakoj državi na svetu. Nažalost, empirijski podaci, dobre, pouzdane statistike ne postoje i stoga da bih dokazao svoju poentu, prvo sam morao da pronađem neki ovlašćeni način otkrivanja koliko se hrane baca. Uračunao sam snabdevenost hranom za svaku državu i to uporedio sa koliko se hrane u stvari konzumira u svakoj državi. To je zasnovano na anketama o ishrani, zasnovano je na stepenu gojaznosti, zasnovano je na nizu faktora koji približno nagađaju koliko hrane u stvari završava u ustima ljudi. Ta crna linija na sredini ove tabele je verovatan nivo potrošnje sa dopuštenjem određenog nivoa neizbežnog otpada. Uvek će biti otpada. Nisam toliko umišljen da smatram da možemo da živimo u svetu bez otpada. Ali ta crna linija pokazuje koliko bi hrane trebalo snabdevati po državi ukoliko se uračuna dobra, stabilna, zdrava ishrana za svaku osobu u toj državi. Svaka tačka iznad te linije, a brzo ćete uočiti da tu spada većina država sveta, predstavlja nepotreban višak i verovatno će uticati na nivo otpada u državi.

Što je država bogatija, sve više i više ulaže u obezbeđivanje sve više i više viška za svoje prodavnice i restorane i kao što vidite, većina evropskih i severnoameričkih država ima između 150 i 200 procenata potreba za svoju populaciju. Tako država kao što je Amerika ima duplo više hrane na policama svojih radnji i u svojim restoranima nego što je potrebno da se nahrani ljudi u Americi.

Ali stvar koja me je stvarno iznenadila, kada sam grafički prikazao sve ove podatke, a bilo je mnogo brojeva, je to što možete da vidite kako se ravnaju. Države brzo rastu ka 150 procenata, a onda se ravnaju i ne nastavljaju da rastu kako biste očekivali. Stoga sam odlučio da još malo proverim podatke da vidim da li je to istina ili ne. Došao sam do ovoga. Ako uračunate ne samo hranu koja završi u radnjama i restoranima, već i hranu kojom ljudi hrane stoku, kukuruz, soju, pšenicu, hranu koju ljudi mogu da jedu, ali odluče da ugoje stoku kako bi proizveli veće količine mesa i mlečnih proizvoda, dolazite do činjenice da većina bogatih država ima između tri i četiri puta više hrane nego što je njihovoj populaciji potrebno za ishranu. Država poput Amerike ima četiri puta više hrane nego što joj je potrebno.

Kada ljudi pričaju o potrebi da se poveća globalna proizvodnja hrane kako bi se nahranilo onih devet milijardi ljudi koji se očekuju na planeti do 2050. godine, ja se uvek setim ovih grafikona. Činjenica je da imamo ogroman prostor u bogatim državama između nas i gladi. Nikada do sada nismo imali toliko ogromne viškove. Na mnogo načina, ovo je priča o uspehu ljudske civilizacije, o poljoprivrednim viškovima koje pokušavamo da postignemo 12 000 godina. To je priča o uspehu. I oduvek je bila priča o uspehu. Ali sada moramo da shvatimo da dostižemo ekološke granice koje naša planeta može da izdrži, i kada sečemo šume, kao što i radimo svakog dana, da uzgajamo više i više hrane, kada izvlačimo vodu iz sve manjih rezervi, kada ispuštamo gasove fosilnih goriva kako bismo uzgajali još više i više hrane, i onda bacamo toliko hrane, moramo da počnemo da razmišljamo kako možemo da počnemo da štedimo.

Juče sam otišao do jednog lokalnog supermarketa koji često posećujem da pregledam šta sve bacaju. Pronašao sam popriličan broj pakovanja keksa pored sveg voća i povrća i svega ostalog što je bilo tamo. I pomislio sam kako bi ovo moglo da posluži kao simbol danas.

Želim da zamislite da ovih devet biskvita koje sam pronašao u kanti predstavlju globalne zalihe hrane, OK? Počinjemo sa devet. Oni predstavljaju sve što je u poljima širom sveta u jednoj godini. Prvi biskvit ćemo izgubiti i pre nego što napustimo farmu. To je problem uglavnom povezan sa razvitkom poljoprivrede, bilo da je zbog nedostatka infrastrukture, rashlađenja, pasterizovanja, skladišta, čak i običnih gajbi voća, što znači da se hrana baca i pre nego što napusti polja. Sledeća tri biskvita su hrana kojom hranimo stoku, kukuruz, pšenica i soja. Nažalost, naše životinje su neefikasne i one pretvaraju dve trećine toga u fekalije i toplotu, tako da smo izgubili ova dva i zadržali samo ovaj kao meso i mlečne proizvode. Još dva biskvita ćemo da bacimo pravo u kantu. O ovome većina nas pomisli kad razmišljamo o otpacima hrane, šta sve završi u smeću, šta sve završi u kantama supermarketa i restorana. Izgubili smo još dva, i ostala su nam samo četiri biskvita za ishranu. Ovo nije najefikasnije korišćenje resursa posebno ako se u obzir uzme milijarda ljudi koji gladuju širom sveta.

Analizirajući podatke, morao sam da pokažem gde ta hrana završi. Gde ona odlazi? Navikli smo da vidimo stvari na našim tanjirima, ali šta sa onim stvarima koje nestanu između?

Supermarketi su lak izbor za početak. Ovo je rezultat mog hobija, koji je nezvanično pregledanje kanti. (Smeh) Možete pomisliti da je to čudno, ali ako bismo se oslanjali na korporacije da nam kažu šta rade iza svojih radnji, ne bismo morali da se šunjamo pozadi, otvaramo kante i gledamo šta je unutra. Ali ovo manje-više možete videti na svakom uglu u Britaniji, Evropi i Severnoj Americi. Ovo predstavlja ogromne otpatke hrane, ali ono što sam otkrio dok sam pisao svoju knjigu je da je ovo veoma očigledno obilje otpada samo vrh ledenog brega. Kada počnete da se penjete uz lanac zaliha, saznate gde se pravo bacanje hrane dešava u ogromnim razmerama.

Možete li da podignete ruke ako kod kuće imate isečenu veknu hleba? Ko živi u kući u kojoj se ta kora - ta prva i poslednja kriška svake vekne - ko živi u kući u kojoj se ona jede? U redu, većina ljudi i drago mi je što mogu da kažem, ono što vidim širom sveta, ali da li je iko video supermarket ili pekaru bilo gde u svetu koja služi sendviče sa korom na njemu? (Smeh) Ja zasigurno nisam. I tako sam razmišljao, gde nestane sva ta kora? (Smeh) Ovo je odgovor, nažalost: 13 000 kriški hleba se baca iz ove jedne fabrike svakog dana, svež hleb. Iste godine kada sam posetio ovu fabriku, putovao sam u Pakistan, gde su ljudi 2008. godine gladovali zbog smanjenja svetskih zaliha hrane. Mi doprinosimo tom smanjenju bacajući hranu u kante ovde u Britaniji i drugde u svetu. Uzimamo hranu sa polica radnji od koje zavise gladni ljudi.

Idite korak napred i stižete do farmera, koji ponekad bacaju trećinu ili više svog roda zbog kozmetičkih standarda. Ovaj farmer je, na primer, uložio 16 000 funti u uzgajanje spanaća, od kojeg ni list nije ubrao jer je malo trave raslo između. Krompiri koji su kozmetički nesavršeni, svi idu svinjama. Paškanat koji je premali prema specifikacijama supermarketa, paradajzi u Tenerifeu, pomorandže u Floridi, banane u Ekvadoru, koji sam posetio prošle godine, sve se baca. Ovo je jednodnevni otpad jedne plantaže banana u Ekvadoru. Sve se baca, savršeno jestivo, jer su pogrešnog oblika ili veličine.

Ako to radimo sa voćem i povrćem, budite sigurni da to radimo i sa životinjama. Jetre, pluća, glave, repovi, bubrezi, testisi, sve ove stvari koje su tradicionalni, ukusni i hranljivi deo naše gastronomije se bacaju. Korišćenje iznutrica u ishrani se prepolovila u Britaniji i Americi u poslednjih 30 godina. Ishod ovoga je da ove stvari, u najboljem slučaju, završe kao hrana za pse ili spaljene. Ovaj čovek, u Kašgaru, provinciji Šinjang zapadne Kine, poslužuje svoje nacionalno jelo. Zove se: ovčije iznutrice. Ukusno je, hranljivo je, i kao što sam i naučio kada sam bio u Kašgaru, simboliše njihov tabu prema bacanju hrane. Sedeo sam u drumskom kafiću. Glavni kuvar je prišao da priča sa mnom, završio sam sa jelom i usred razgovora, prestao je da priča i počeo da se mršti na moju činiju. Pomislio sam: "O, bože, kakav tabu sam prekršio? Kako sam uvredio svog domaćina?" Uperio je na tri zrna pirinča u mojoj činiji i rekao: "Pojedi." (Smeh) Pomislio sam: "O, moj bože, putujem svetom govoreći ljudima da prestanu da bacaju hranu. A ovaj lik me je potukao u mojoj vlastitoj igri." (Smeh)

Ali mi je to dalo nadu. Dalo mi je nadu da mi, ljudi, zaista imamo moći da zaustavimo ovo tragično rasipanje resursa, ako smatramo društveno neprihvatljivim da bacamo hranu u kolosalnim razmerama, ako se oglasimo o tome, kažemo korporacijama o tome, kažemo vladama da želimo da vidimo kraj bacanju hrane, imamo moći da napravimo tu promenu.

Ribe, 40 do 60 procenata evropskih riba se odbacuju na moru, čak se i ne donesu na obalu. U našim kućama, izgubili smo dodir sa hranom. Ovo je eksperiment koji sam uradio sa tri lista zelene salate. Ko drži zelenu salatu u frižideru? Većina ljudi. Ovaj na levoj strani je čuvan u frižideru deset dana. Ovaj u sredini, na mom kuhinjskom stolu. Nema mnogo razlike. Ovaj na desnoj strani sam čuvao kao cvet. To je živi organizam, odsekao sam parče, stavio ga u vazu sa vodom i bila je sveža još dve nedelje posle ovoga.

Ostaci hrane, kao što sam rekao na početku, će se neizbežno pojaviti, a pitanje je, šta je najbolje uraditi sa njima? Odgovorio sam na to pitanje kada sam imao 15 godina. U stvari, ljudi su odgovorili na to pitanje pre 6 000 godina: pripitomili smo svinje da pretvaraju ostatke hrane u hranu. A ipak, u Evropi, taj običaj je postao nezakonit 2001. godine kao posledica izbijanja slinavka i šap bolesti. To je nenaučno. To je nepotrebno. Ako kuvate hranu za svinje, kao što je kuvate za ljude, to se smatra bezbednim. To je takođe masivna ušteda resursa. Trenutno, Evropa zavisi od uvoza miliona tona soje iz Južne Amerike, gde njeno uzgajanje doprinosi globalnom zagrevanju, krčenju šuma i gubitku biodiverziteta, kako bi nahranila stoku ovde u Evropi. Istovremeno, mi bacamo milione tona hrane kojom bismo mogli i kojom bi trebalo da se hranimo. Ako bismo to uradili i hranili svinje ostacima, sačuvali bismo tu količinu ugljenika. Ako tretiramo ostatke hrane načinom koji je trenutno omiljeni način vlada za rešavanje otpadaka hrane, anaerobnim varenjem, koje pretvara ostatke hrane u gas kako bi se proizvela struja, sačuva se tričavih 448 kilograma ugljen-dioksida po toni otpada. Mnogo je bolje nahraniti svinje. To smo znali u vreme rata. (Osmeh)

Zaključak: globalno se proširio, zadatak da izađemo na kraj sa ostacima hrane. Hranjenje 5 000 je događaj koji sam prvi put organizovao 2009. godine. Nahranili smo 5 000 ljudi hranom koja bi se inače bacila. Od tada, događaj se ponovio u Londonu, dešava se širom sveta i širom države. To je način da se organizacije okupe kako bi proslavile hranu, da pokažu da je najbolja stvar koju možemo uraditi sa hranom jednostavno da je pojedemo i uživamo i da prestanemo da je bacamo. Za dobrobit planete na kojoj živimo, za dobrobit naše dece, za dobrobit svih drugih organizama koji dele ovu planetu sa nama, mi smo kopnene životinje i zavisimo od naše zemlje za hranu. Trenutno, mi uništavamo našu zemlju da uzgajamo hranu koju niko ne jede. Prestanite da bacate hranu. Mnogo vam hvala. (Aplauz) (Aplauz)