Tom Wujec: Sagradi kulu, sagradi tim

Pre nekoliko godina, ovde na TED-u, Piter Skilmen je uveo dizajnerski izazov nazvan beli slez izazov. I ideja je prilično jednostavna. Timovi od 4 člana treba da sagrade najvišu samo-stojeću strukturu od 20 štapića špageta, jednog metra selotejpa, jednog metra kanapa i belog sleza. Beli slez mora da bude na vrhu. I, iako izgleda stvarno jednostavno, ustvari je prilično teško, zato što tera ljude da sarađuju veoma brzo. I tako, pomislio sam da je ovo interesantna ideja i uklopio sam je u dizajnerske radionice. I bila je veliki uspeh. Od tada sam sproveo oko 70 dizajnerskih radionica u svetu sa studentima, dizajnerima, arhitektama, čak i sa CTO-ima (direktori tehnologije) iz Fortune 50 i ima nešto u vezi ove vežbe što otkriva veoma duboke lekcije o prirodi sarađivanja i želeo bih da podelim neke od njih sa vama.

Dakle, obično, većina ljudi počinje orijentišući sebe prema zadatku. Pričaju o njemu, procenjuju kako će izgledati, bore se za moć, onda provedu vreme planirajući, organizujući. Skiciraju zadatak i izvade špagete. Oni provedu većinu svog vremena sklapajući štapiće u rastuću strukturu i onda, konačno, baš kada im vreme ističe, neko izvadi beli slez, onda ga pažljivo stave na vrh i onda se odmaknu i Ta-da! Dive se svom radu. Ali ono što se stvarno desi, u većini slučajeva, je da se 'ta-da' pretvori u 'uh-oh', zato što težina belog sleza prouzrokuje da se cela struktura savije i sruši.

Dakle, postoje ljudi koji imaju više 'uh-oh' momenata od drugih i među najgorima su skorašnji diplomci poslovne škole. (Smeh) Oni lažu, varaju, postaju rastrojeni i proizvode stvarno očajne strukture. I, naravno, ima timova koji imaju više 'ta-da' struktura i, među najboljima, su skorašnji diplomci vrtića. (Smeh) I prilično je zapanjujuće, Kako nam Piter kaže, ne samo što proizvode najviše strukture, već su one i najzanimljivije od svih.

Dakle, pitanje koje želite da postavite je: Kako to? Zašto? Šta je to sa njima? A Piter voli da kaže da "Nijedno dete ne provodi vreme pokušavajući da bude CEO (predsedavajući) 'Spagheti Inc-a'. Tačno. Oni ne provode vreme boreći se za moć. Ali postoji još jedan razlog. A razlog je što su studenti poslovne škole istrenirani da nađu jedini pravi plan, ok. I onda mogu da ga izvrše. Ono što se dešava je, kada stave beli zlez na vrh, ostanu bez vremena i šta se dešava? Kriza. Zvuči poznato, zar ne? Ono što deca iz vrtića rade drugačije je da oni počinju sa belim slezom i prave prototipe, uspešne prototipe, uvek držeći beli slez na vrhu, tako da imaju više prilika da poprave loše izgrađene prototipe usput. Dizajneri priznaju ovaj način saradnje kao suštinu iterativnog procesa. I sa svakom verzijom, deca dobijaju trenutne povratne informacije o tome šta uspeva, a šta ne.

Dakle, mogućnost igranja sa prototipovima je stvarno ključna, ali pogledajmo kako različiti timovi izvode zadatak. Dakle, prosek za većinu ljudi je oko 50-ak cm, studenti poslovnih škola, polovina toga, advokati, malo bolje, ali ne mnogo bolje od toga, deca iz vrtića, bolje nego većina odraslih. Ko je najbolji u tome? Arhitekte i inženjeri, srećom. (Smeh) 100-tinjak cm je bila visoka najviša struktura koju sam video. A zašto je tako? Zato što oni razumeju da su trouglovi i samo-jačajući geometrijski uzorci ključ za izgradnju stabilnih struktura. Dakle, CEO-ovi, malo bolji od proseka. Ali ovde postaje interesantno. Ako stavite izvršnog administratora u tim, oni postaju značajno bolji. (Smeh) Neverovatno je. Znate, pogledate okolo i znate "Ovaj tim će pobediti." Možete jednostavno predvideti. A zašto je tako? Zato što imaju specijalne veštine u smanjivanju nivoa podražljivosti. Oni upravljaju procesom, razumeju proces. I bilo koji tim koji upravlja i obraća veliku pažnju na rad će značajno popraviti izvođenje tima. Specijalne veštine i veštine smanjenja nivoa podražljivosti su kombinacija koja vodi ka čvrstom uspehu. Ako imate 10 timova koji tipično rade, imaćete možda oko 6 timova čije strukture stoje.

I pokušao sam nešto interesantno. Pomislio sam, hajde da podignemo ulog. I tako sam ponudio softver u vrednosti od 10 000 dolara kao nagradu pobedničkom timu. Šta mislite da se desilo ovim studentima dizajna? Koji su rezultati? Evo šta se dogodilo. Nijedan tim nije imao strukturu koja stoji. Da je bilo ko sagradio, recimo, strukturu od 2,5 cm mogao je da odnese kući nagradu. Dakle, nije li interesantno da visoki ulozi imaju jak uticaj. Uradili smo vežbu ponovo sa istim studentima. Šta mislite da se dogodilo? Sada razumeju vrednost pravljenja prototipa. Tako da je isti tim koji je bio među najgorima prešao da bude među najboljima. Oni su proizveli najviše strukture za najkraće vreme. Dakle, tu postoji duboka lekcija za sve nas o prirodi podsticaja i uspeha.

Dakle, možete pitati: Zašto bi iko zapravo posvetio vreme pisajući izazov sa belim slezom? A razlog je -- Ja pomažem u kreiranju digitalnog alata i procesa da pomognem timovima da sagrade kola, igrice i vizuelne efekte. I ono što izazov belog sleza radi jeste da im pomaže da identifikuju sakrivene pretpostavke. Zato što, iskreno, svaki projekat ima svoj beli slez, zar ne. Izazov pruža zajedničko iskustvo, zajednički jezik, zajednički stav da se sagradi pravi prototip. I tako, ovo je vrednost ovog iskustva, ove tako jednostavne vežbe.

Oni koji su zainteresovani možete da odete na marshmallowchallenge.com. To je blog na kome možete gledati kako da sagradite beli slez. Postoje korak-po-korak uputstva o tome. Ima ludih primera iz celog sveta kako ljudi uštimavaju i prilagođavaju sistem. Postoji i svetski rekord u ovome.

A ključna lekcija je, verujem, ta da je dizajn istinski kontaktni sport. Zahteva da uključimo sva čula u rešavanju zadatka i da primenimo naše najbolje razmišljanje, naša osećanja i naš rad u izazovu koji je pred nama. I, ponekad, mali prototip ovakvog iskustva je sve što treba nas promeni od 'uh-oh' momenta u 'ta-da' momenat. A to može napraviti razliku.

Hvala vam puno.

(Aplauz)