Tim Hartford: Pokušaj, greška i kompleks Boga

U toku je Drugi svetski rat, u nemačkom koncentracionom logoru i ovaj čovek, Arči Kokran, je ratni zarobljenik i lekar, i on ima problem. Njegov problem je što ljudi o kojima on brine pate od nepodnošljive i iscrpljujuće bolesti koju Arči ne razume. Simptomi su užasno nagomilavanje tečnosti ispod kože. On ne zna da li je u pitanju neka infekcija ili je to usled neuhranjenosti. Ne zna kako da je izleči. A radi u neprijateljskom okruženju. Ljudi u ratu čine strahovite stvari. Nemačkim stražarima postalo je dosadno. Počeli su nasumično da pucaju po logoru iz zabave. Jednom prilikom, jedan od stražara ubacio je granatu u zatvorenički toalet koji je bio pun zatvorenika. Kaže da je čuo sumnjiv smeh. Arči Kokran, kao logorski lekar, našao se među prvima da počisti nered. I još jedna stvar -- Arči je i sam patio od iste bolesti.

Situacija je izgledala prilično beznadežno. Ali Arči Kokran je bio dosetljiv. Već je bio prokrijumčario vitamin C u logor, a sada je uspeo i da se dokopa zaliha marmajta sa crnog tržišta. Neki od vas će se pitati šta je to marmajt. Marmajt je hlebni namaz voljen u Britaniji. Izgleda kao sirova nafta. Ukus mu je... pikantan. I najvažnije, bogat je izvor vitamina B12. Arči je ljude pod svojim okriljem podelio najbolje što je umeo u dve jednake grupe. Polovini je dao vitamin C, a polovini vitamin B12. Detaljno i s velikom pažnjom je beležio rezultate u svojoj svesci. I nakon samo par dana, bilo mu je jasno da ma koji bio uzrok bolesti, marmajt joj je lek.

Kokran tada odlazi Nemcima koji su upravljali logorom. Sada morate zamisliti taj trenutak -- zaboravite ovu sliku, zamislite ovog čoveka sa tom dugom riđom bradom i gustom crvenom kosom. Nije mogao da se brije -- figura nalik Bilu Konoliju. Kokran počinje da viče tim Nemcima svojim škotskim naglaskom -- na tečnom nemačkom, inače, ali sa škotskim naglaskom -- i objašnjava kako je Nemačka bila kultura koja je svetu podarila Šilera i Getea. I on ne shvata kako se ovakvo varvarstvo može tolerisati. Dao je oduška svojim frustracijama. Onda se vratio u svoje prostorije, podlegao emocijama i zaplakao, jer je bio ubeđen da je situacija beznadežna. Međutim, jedan mladi nemački lekar pronašao je svesku Arčija Kokrana i rekao svojim kolegama: "Dokazi su neosporni. Ako ne obezbedimo vitamine zatvorenicima, to će biti ratni zločin." Sledećeg jutra, zalihe vitamina B12 isporučene su u logor, i zatvorenici su počeli da se oporavljaju.

Ne pričam vam ovo zato što mislim da je Arči Kokran likčina, iako Arči Kokran jeste likčina. Ne pričam vam ni zato što mislim da bi trebalo sprovoditi pažljivije kontrolisana slučajna ispitivanja u svim aspektima javne politike, iako mislim da bi i to bilo fenomenalno. Ovo vam govorim zato što se Arči Kokran celog života borio protiv užasne bolesti. Uvideo je da oslabljujuće deluje na pojedince i nagrizajuće na društva. Dao joj je ime. Nazvao ju je kompleks Boga. Simptomi kompleksa Boga mogu se opisati veoma, veoma lako. Dakle, simptomi ovog kompleksa su da, koliko god bio komplikovan problem, vi ćete biti apsolutno nepokolebljivog uverenja da je vaše rešenje nepogrešivo tačno.

Arči je bio lekar. I prilično se družio sa ostalim lekarima. A lekari često pate od kompleksa Boga. Ja sam ekonomista, nisam lekar, ali često nailazim na kompleks Boga kod svojih kolega ekonomista. Vidim ga u našim poslovnim liderima. Vidim ga u političarima za koje glasamo -- ljudima koji su, suočeni sa neverovatno komplikovanim svetom, i dalje potpuno ubeđeni da savršeno razumeju kako taj svet funkcioniše. I znate, pored budućih milijardi o kojima već dugo slušamo, svet je jednostavno suviše kompleksan da bi se shvatao na takav način.

Evo, daću vam primer. Zamislite na trenutak da umesto Tima Hartforda pred vama ovde stoji Hans Rozling prezentujući svoje dijagrame. Znate Hansa -- Mik Džegera TED-a. (Smeh) Pokazivao bi vam neku zapanjujuću statistiku, neke zapanjujuće animacije. A zaista jesu briljantne; to je izuzetan rad. Jedan tipičan dijagram Hansa Rozlinga -- zamislite na trenutak, ne šta vam pokazuje, već ono što je u njemu izostavljeno. Pokazaće vam BDP po glavi, populaciju, životni vek, i to je to. Dakle, tri različita podatka za svaku državu -- tri podatka. Tri podatka nisu ništa. Evo, pogledajte ovaj dijagram.

Ovaj je napravio fizičar Sesar Hidalgo. On radi u Institutu tehnologije u Masačusetsu. Nećete razumeti ni reč ovoga, ali ovako to izgleda. Sesar je prikupio bazu podataka od preko 5.000 različitih proizvoda, i iskoristio tehnike analize mreže da testira tu bazu i skicira veze između različitih proizvoda. To je divan, zaista divan rad. Da pokažeš sve te povezanosti, sve odnose. Mislim da bi bilo neizmerno korisno za razumevanje razvoja ekonomija. Briljantan rad. Sesar i ja smo pokušali da napišemo članak za Njujork Tajms da bi objasnili kako funkcioniše. I došli smo do zaključka da je Sesarov rad previše dobar da bi se mogao objasniti u Njujork Tajmsu.

5.000 proizvoda -- to još uvek ne znači ništa. 5.000 proizvoda -- zamislite prebrojavanje svake kategorije iz baze podataka Sesara Hidalga. Zamislite da svake sekunde čujete po jednu kategoriju proizvoda. Otprilike za ovo jedno izlaganje, izbrojali biste svih 5.000. Sada zamislite da radite istu stvar za svaki različiti proizvod u prodaji u Volmartu. Tamo ih je 100.000. Trebao bi vam ceo dan. Sada zamislite da prebrojavate svaki različiti proizvod i uslugu u ponudi u nekoj od vodećih ekonomija, kao što su Tokio, London ili Njujork. U Edinburgu je još teže, jer morate uračunati i sav viski i tartan. Ako biste hteli da prebrojite svaki proizvod i uslugu u ponudi u Njujorku -- ima ih 10 milijardi -- trebalo bi vam 317 godina. Toliko je složena ekonomija koju smo stvorili. A ja ovde samo brojim tostere. Ne pokušavam da rešim krizu na Bliskom Istoku. Složenost je ovde neverovatna. Samo jedan delić konteksta -- društva u kojima su naši mozgovi evoluirali imala su oko 300 priozvoda i usluga. Mogli biste ih prebrojati za 5 minuta.

To je složenost sveta koji nas okružuje. To je možda razlog zašto nam kompleks Boga izgleda tako primamljivo. Često se povučemo i kažemo: "Možemo nacrtati sliku, ubaciti nekoliko grafikona, dakle znamo šta je, razumemo kako funkcioniše." A zapravo ne razumemo. Nikad ne razumemo. Ne pokušavam da vam ovde prenesem nihilističku poruku. Ne želim da kažem da nismo u stanju da rešimo komplikovane probleme u komplikovanom svetu. Očito je da možemo. Ali, način na koji ih rešavamo treba biti ponizan -- bez kompleksa Boga koristeći tehniku koja zapravo funkcioniše. A mi imamo tehniku koja funkcioniše. Pokažite mi uspešan kompleksni sistem, a ja ću vam pokazati sistem koji se razvio putem pokušaja i greške.

Evo primera. Ova beba nastala je putem pokušaja i greške. Shvatam da je ovo dvosmislena izjava. Možda treba da pojasnim. Ova beba je ljudsko telo: evoluirala je. A šta je evolucija? Tokom miliona godina, varijacija i selekcija, varijacija i selekcija -- pokušaj i greška, pokušaj i greška. I nisu samo biološki sistemi ti koji čine čuda putem pokušaja i greške. Mogu se primeniti i u industrijskom kontekstu.

Recimo da želite da napravite deterdžent. Recimo da radite za Juniliver i želite da napravite deterdžent u fabrici nadomak Liverpula. Kako ćete to izvesti? Pa, imate neki ogroman rezervoar pun tečnog deterdženta. Ispumpate ga pod velikim pritiskom kroz štrcaljku. I napravili ste deterdžent u spreju. Onda se sprej osuši. I pretvori se u prah. Padne na pod. Vi ga podignete, upakujete u kartonske kutije, i prodate u supermarketu. Zaradite puno novca. A kako ćete dizajnirati tu štrcaljku? I ona je vrlo bitna. Ako se držite ovog kompleksa, naći ćete sebi malog Boga. Naći ćete sebi matematičara; naći fizičara -- nekoga ko se razume u dinamiku ove tečnosti. I on, ili ona, će vam izračunati optimalni dizajn štrcaljke. Juniliver je to pokušao i nije im uspelo -- previše komplikovano. Čak je i ovaj problem previše komplikovan.

Ali genetičar profesor Stiv Džons opisao je kako je Juniliver ipak uspeo da reši problem -- pokušajem i greškom, varijacijom i selekcijom. Uzmete štrcaljku i napravite 10 nasumičnih varijanti te štrcaljke. Isprobate svih 10, zadržite onu koja najbolje radi. I napravite 10 varijanti nje. Isprobate svih 10. Zadržite onu koja najbolje radi. Onda isprobate 10 varijanti te. Shvatate kako ovo funkcioniše, zar ne? I nakon 45 generacija, dobićete tu neverovatno dobru štrcaljku. Liči pomalo na šahovsku figuru -- funkcioniše apsolutno savršeno. Mi nemamo pojma zašto funkcioniše, nemamo nikakvu predstavu. Onog trenutka kad se udaljite od kompleksa Boga -- stavom: "Pokušajmo da napravimo gomilu stvari; hajde da na sistematski način utvrdimo šta funkcioniše, a šta ne" -- možete rešiti svoj problem.

Ovaj proces pokušaja i greške je zapravo mnogo prisutniji u uspešnim institucijama nego što mi to sebi želimo da priznamo. Čuli smo dosta o tome kako ekonomije funkcionišu. Američka ekonomija je još uvek najveća u svetu. A kako je postala najveća ekonomija? Mogao bih vam dati razne činjenice i cifre o američkoj ekonomiji, ali mislim da je ova najupadljivija: 10 procenata američkih firmi nestane svake godine. To je velika stopa neuspeha. Dosta veća od stope neuspeha, recimo, Amerikanaca. 10 procenata Amerikanaca ne nestaje svake godine. Što nas dovodi do zaključka da američke firme propadaju brže nego Amerikanci, iz čega sledi da američke firme evoluiraju brže od Amerikanaca. I jednog dana, dostići će takav stepen savršenosti da će nas sve pretvotiti u svoje kućne ljubimce -- (Smeh) ukoliko, naravno, to već nisu i učinile. Ponekad se zapitam. Ovaj proces pokušaja i greške objašnjava ovu ogromnu razliku, ovaj neverovatan uspeh zapadnjačkih ekonomija. On nije rezultat postavljanja nekog izuzetno pametnog rukovodioca. On je rezultat pokušaja i greške.

Možda sam malo preterao sa tom pričom poslednjih par meseci, jer mi ljudi ponekad kažu: "Dobro, Time, to je očigledno. Pokušaj i greška su očigledno vrlo bitni. Eksperimentisanje je očigledno vrlo bitno. Zašto juriš okolo i svima pričaš nešto tako očigledno?"

I ja onda kažem, okej, u redu. Mislite da je očigledno? Priznaću da je očigledno kada škole budu počele da uče decu da postoje zadaci koji nemaju ispravno rešenje. Neka prestanu da im daju liste pitanja od kojih svako ima odgovor. U ćošku stoji osoba od autoriteta koja zna sve odgovore. Ukoliko ne možeš pronaći odgovore, mora da si lenj ili glup. Kada škole prestanu to da rade svakodnevno, ja ću priznati da jeste očigledno da su pokušaj i greška dobri. Kada političar ustane prilikom izborne kampanje i kaže: "Želim da popravim naš sistem zdravstveni sistem. Želim da popravim naš obrazovni sistem. Nemam pojma kako to da uradim. Ali, imam gomilu ideja. Testiraćemo ih. I verovatno će sve biti neuspešne. Onda ćemo testitirati neke druge ideje. Naći ćemo neke koje funkcionišu. Nadogradićemo njih. Otarasićemo se onih koje ne funkcionišu." Kada političar bude vodio takvu kampanju, i još važnije, kada birači kao vi i ja budu voljni da glasaju za njega, onda ću priznati da je očigledno da pokušaj i greška funkcionišu, i da -- hvala.

(Aplauz)

Za to vreme, za to vreme ću nastaviti da pričam o pokušaju i greški i o tome zašto se treba ostaviti kompleksa Boga. Zato što je jako teško priznati sopstvenu pogrešivost. Tako je neprijatno. A Arči Kokran je znao to kao i svako drugi. Postojalo je jedno ispitivanje koji je on sproveo mnogo godina nakon Drugog svetskog rata. Hteo je da utvrdi na kom bi se mestu pacijenti najbolje oporavili od srčanog napada. Da li bi trebalo da se oporavljaju na specijalizovanom odeljenju za kardiologiju ili kod kuće? Svi kardiolozi su pokušali da ga zaustave. Imali su pozamašno veliki kompleks Boga. Znali su da su njihove bolnice pravo mesto za pacijente. I znali su da je vrlo neetički vršiti bilo kakva ispitivanja i eksperimente.

Uprkos tome, Arči je dobio dozvolu da to uradi. Sproveo je svoje ispitivanje. I dok je ispitivanje bilo u toku, sakupio je sve svoje kolege oko svog stola, i rekao: "Pa, gospodo, dobili smo neke preliminarne rezultate. Statistički nisu značajni. Ali ipak imamo nešto. I ispostavilo se da ste vi bili u pravu, a ja nisam. Jeste opasno po pacijente da se od srčanih udara oporavljaju kući. Treba da budu u bolnici." I onda počinje galama, lekari udaraju u sto i govore: "Uvek smo govorili da to nije etički, Arči. Ubijaš pacijente svojim kliničkim ispitivanjima. Moraš prestati time da se baviš. Prestani odmah." Nastaje ogroman metež. Arči sačeka dok se ne utiša. I onda kaže: "Dobro, sve je to jako zanimljivo, gospodo, jer kad sam vam pokazao tabelu sa rezultatima, ja sam zamenio mesta dvema kolonama. Ispostavilo se da vaše bolnice ubijaju ljude, i da treba da budu kući. Da li odmah želite da prekinemo ispitivanje, ili želite da sačekamo još jače rezultate? Vetrovalj prokotrlja kroz kancelariju za sastanke.

Kokran je zaista bio spreman da uradi tako nešto. A bio je spreman zbog toga što je shvatio da se mnogo bolje oseća dok stoji tu i govori: "Ovde u svom malom svetu, ja sam bog, ja razumem sve. I ne želim da se moja mišljenja dovode u pitanje. Ne želim da se moji zaključci osporavaju." Mnogo je ugodniji osećaj da jednostavno naredite ljudima šta da rade. Kokran je svhatio da nesigurnost, pogrešivost, i osporavanje bole. I ponekad je potrebno protresti nas iz toga. Neću se pretvarati da je to lako. Nije lako. Veoma je bolno.

I otkad sam počeo da govorim o tome i da istražujem tu temu, strašno me je proganjalo nešto što je jedan japanski matematičar izjavio o tome. Ubrzo nakon rata, jedan mladi čovek, Jutaka Tanijama, razvio je jednu zadivljujuću pretpostavku zvanu: Pretpostavka Tanijama-Šimura. Pokazala se vrlo korisnom, mnogo decenija kasnije, za dokazivanje Fermatove poslednje teoreme. Zapravo, pokazala se kao ekvivalent dokazivanju Fermatove poslednje teoreme. Dokažete jednu, dokazali ste i drugu. Ali, oduvek je bila samo pretpostavka. Tanijama je pokušavao i pokušavao i nikad nije mogao da dokaže da je tačna. A onda je, malo pre svog 30. rođendana 1958. Jutaka Tanijama izvršio samoubistvo. Njegov prijatelj, Goro Šimura -- koji je radio na matematici s njim -- decenijama kasnije, govorio je o Tanijaminom životu. Rekao je: "Nije bio naročito pažljiv kao matematičar. Dosta je grešio. Ali, greške je činio u dobrom smeru. Pokušao sam da ga kopiram, ali sam shvatio da je vrlo teško činiti dobre greške."

Hvala vam.

(Aplauz)