Svami Dajananda Sarasvati: Put dubokog saosećanja

Dete čoveka se rađa i dugo vremena ostaje potrošač. Ono ne može svesno doprinositi. Bespomoćno je. Ono čak ne zna ni kako da preživi, iako je obdareno instinktom preživljavanja. Da bi opstalo, potrebna mu je pomoć majke ili starateljice. Dete ne sme sumnjati u osobu koja se stara o njemu. Ono se mora u potpunosti predati. Kao što se čovek preda anesteziologu.

Mora se potpuno predati. To podrazumeva veliko poverenje. To podrazumeva da osoba kojoj veruje neće izigrati to poverenje. Kako dete raste, ono polako shvata da osoba kojoj veruje, to poverenje zloupotrebljava. Dete čak ni ne zna sta znači reč "zloupotrebiti". I zato, ono mora da okrivi samo sebe. To je nema osuda, koju je teže uistinski razreštiti. Nema osuda samoga sebe.

Kako dete raste, do tada je bilo potrošač, ali rast ljudskog bića podrazumeva i njegovu ili njenu sposobnost da doprinosi društvu, da aktivno doprinosi. Osoba može doprinositi samo ako se oseća sigurnom, ako se oseća velikom, ako oseća: "Ja imam dovoljno".

Biti saosećajan nije šala. To nije tako jednostavno. Čovek prvo mora da otkrije nešto veliko u sebi. To nešto bi trebalo da bude lična veličina, ne novac, niti moć, nikakav status koji imate u društvu, to mora biti nešto lično. Lično, čega ste svesni. Na tom ličnom bi trebalo da se zasniva vaša veličina i celovitost. U suprotnom, saosećanje ostaje samo reč i san.

Čovek može da saoseća ponekad više vođen empatijom nego saosećanjem. Hvala bogu da imamo sposobnost empatije. Kad neko ima bolove, mi ih primetimo.

Na finalu Vimbldona, dva tenisera se bore za pobedu. Obojica imaju po dva meča. Pobednik može biti bilo koji od njih. Njihovi dotadašnji napori ne znače ništa. Samo je jedan pobednik. Teniski sportski duh nalaže da obojica priđu mreži i rukuju se. Pobednik slavi "boksujući" vazduh, ljubeći teren, bacajući svoju majicu u publiku, kao da neko baš čeka na nju. (Smeh) A onda mora da pridje mreži. Kad priđe, vidite kako mu se izraz lica promeni. Izgleda kao da želi da nije pobedio. Zašto? Zbog osećanja empatije.

Takvo je ljudsko srce. Nijednom čoveku nije uskraćena sposobnost empatije. Nema religije koja ga može uništiti indoktrinacijom. Nema te kulture, nacije ili nacionalizma koji mogu uticati na njega. Zato što je to osećanje - empatija. A sposobnost osećanja empatije je prozor kroz koji dosežemo ka drugim ljudima, to je put kojim utičemo na nečiji život. To možemo učiniti čak i rečima, čak i svojim vremenom.

Nema jedne definicije saosećanja. Ne postoji indijsko saosećanje. Ne postoji američko saosećanje. Saosećanje prevazlazi nacionalne, polne i starosne razlike. Zasto? Zato što boravi u svima. Ljudi ga povremeno osećaju.

Onda o tom povremenom saosećanju ne govorimo. Ono neće ostati povremeno zauvek. Čak i da pokušate, ne možete učiniti nekoga saosećajnim. Ne možete reći: "Molim te, voli me." Ljubav je nešto što se spoznaje. To nije radnja, ali, u engleskom jeziku jeste radnja. Vratiću se na to kasnije.

Dakle, čovek mora da u sebi otkrije neku celovitost. Daću vam primer celovitosti koga svako može prepoznati iz ličnog iskustva. Uprkos tragičnom životu, čovek je srećan tokom nekolicine udaljenih trenutaka. A srećan čovek, čak i u šali, prihvata sebe i situaciju u kojoj se nalazi.

Znači, prihvata čitav kosmos, sve zanano i neznano. Čovek sve to prihvata jer je spoznao svoju unutrašnju celovitost. Subjekat - ja, i objekat - situacija, postaju jedno. To je iskustvo za koje niko ne može reći da ga nije doživeo, iskustvo svojstveno svakome od nas.

To iskustvo potvrđuje da, uprkos svim svojim ograničenjima, svim svojim potrebama neispunjenim željama i kreditnim karticama, uprkos otkazima, i, na kraju krajeva, ćelavosti, vi možete biti srećni. Međutim, vodeći se ovom logikom, vi ne morate ispuniti svoje želje da biste postali srećni. Vi sami ste upravo ta sreća, ta celovitost, kojoj stremite.

Tu nema mogućnosti izbora. Ovo samo potvrđuje činjenicu da ta celovitost ne može biti različita od vas, ne možete od nje oduzeti sebe. Ona mora biti vi. Ne možete biti deo celine, a ostati celi. Vas trenutak sreće otkriva tu realnost, tu spoznaju, to saznanje. Možda sam ja ta celina. Možda je Svami u pravu.

Možda je Svami u pravu. Započnete novi čivot. I sve dobije smisao. Nemam više razloga da okrivljujem sebe. Ako neko hoće da krivi sebe, postoji bezbroj razloga za to. Ali ako kažem da, uprkos ograničenosti moga tela, ako je nešto crno, nije belo. I ako je belo, nije crno. Kakogod uzmete, telo je ograničeno. Ograničeno.

Vaše znanje je ograničeno, zdravlje je ograničeno, a time je i moć ograničena, pa samim tim će i sreća biti ograničena. Saosećanje će biti ograničeno. Granice svega će nestati. Ne možete zahtevati saosećanje ukoliko i sami niste neograničeni. A niko nije neograničen, ni vi, ni ja. I tačka. A nema šanse da vi niste neograničenosti.

Vaše iskustvo svedoči da ste, uprkos svim ograničenjima, celoviti. Ta celovitost je vaša realnost kojom se odnosite prema spoljašnjem svetu. Prvo, to je ljubav. Kada se odnosite prema spoljašnjem svetu, dinamična reprezentacija te celovitosti je ono što nazivamo ljubavlju. A ona se pretvara u saosećanje kada objekat ka kome je usmerena izaziva to osećanje u vama. Potom se pretvara u davanje i deljenje sa drugima. Čovek se izražava zato što saoseća.

Da biste prepoznali saosećanje, morate bii saosećajni. Da biste prepoznali sposobnost davanja i deljenja sa drugima, morate davati i deliti. Tu nema prečica. To je kao plivanje plivanjem. Plivanje se uči plivanjem. Ne možete naučiti da plivate na dušeku od kreveta, a onda ući u vodu. (Smeh) Plivanje se uči plivanjem. Vožnja bicikla se uči vožnjom. Kuvanje se uči kuvanjem, i prisustvom saosećajnih ljudi koji će jesti to što ste skuvali. (Smeh)

I, zato vam kazem, morate da se pretvarate da biste uspeli. (Smeh) Morate. Moj prethodnik je mislio na to. Morate se ponašati na taj način. Morate se ponašati saosećajno.

U engleskom ne postoji glagol "saosećati", ali postoji prilog "saosećajno". Meni je to zanimljivo. Čovek se ponaša saosećajno. Ali, kako da se ponašate saosećajno ako nemate saosećanja? E, tu se pretvarate. Pretvarate se i uspećete. To je mantra Sjedinjenih Američkih Država. (Smeh)

Pretvarajte se i uspećete. Ponašajte se saosećajno kao da imate saosećanja, škrgućite zubima, iskoristite sve vrste pomoći, ako znate da se molite, molite se. Molite za saosećanje. Odlučite da se ponašate saosećajno. Uradite tako. Otkrićete saosećanje, a onda vremenom i relativno saosećanje, i polako ćete, možda uz prave smernice, otkriti da je saosećanje dinamična manifestacija vas samih, koji ste i sami jedinstvena celina, i to je ono što jeste.

Završiću ovim rečima. Hvala vam najlepše. (Aplauz)