Сани Браун (Sunni Brown): Цртачи, уједините се!

Желим да вам испричам своју причу. Проводим много времена учећи одрасле да користе визуелни језик и жврљање на радном месту. Природно, сусрећем се са много отпора јер се сматра да је то анти-интелектуално и супротно озбиљном учењу. Али мени смета такво веровање, јер знам да жврљање има дубоког утицаја на начин на који обрађујемо информације и решавамо проблеме.

Занимало ме је зашто постоји неслагање између друштвене перцепције жврљања и стварног стања ствари. Открила сам неке веома занимљиве ствари. На пример, не постоји позитивна дефиниција шкрабача. У 17. веку шкрабач је био глупак или будала - као у изразу "Yankee Doodle". У 18. веку та реч постала је глагол са значењем "преварити", "наругати се", "исмејати" некога. У 19. веку значила је корумпирани политичар. Данас имамо вероватно најувредљивију дефиницију, барем за мене, а она гласи: Жврљати званично значи дангубити, траћити време, мајмунисати се, писати бесмислене знакове, радити нешто од мале вредности, смисла или значаја и - мени омиљена - не радити ништа. Није ни чудо што људи имају аверзију према шкрабању на послу. Нерађење ничега на послу слично је мастурбирању на послу; потпуно је неприкладно.

(смех)

Поред тога, чула сам хорор приче од људи које су наставници грдили због шкрабања на часу. А шефови их грде због црткања на састанцима. Постоји моћна културна норма против шкрабања у окружењима где би требало да учимо. На жалост, медији оснажују ову норму када извештавају о сценама шкрабања - важне особе на неком саслушању и слично - обично користе речи као "откривен" или "ухваћен" или "пронађено", као да је реч о криминалном чину.

Поред тога, постоји психички отпор жврљању - захваљујући Фројду. 1930-их Фројд је рекао да можете анализирати нечију психу на основу његових жврљотина. То није тачно, али десило се Тонију Блеру после форума у Давосу, 2005. када су његови цртежи, наравно, "откривени" и о њему речене ове ствари. Но испоставило се да су то биле жврљотине Била Гејтса. (смех) Бил, ако си овде, нико не мисли да си мегаломанијак. Али то доприности томе да људи не желе да поделе своја црткања.

Ево праве ствари. Ево у шта ја верујем. Мислим да је наша култура толико усредсређена на вербалне информације да смо слепи за вредност црткања. Мени се то не допада. Мислим да то веровање мора да се разбије и овде сам како бих нас вратила истини. А истина је следећа: црткање је изузетно моћан алат, који морамо да упамтимо и поново научимо.

Ево нове дефиниције црткања. Надам се да овде има неког из Оксфордског речника јер желим да поразговарам с Вама касније. Ево праве дефиниције: црткањем се праве спонтани знаци који нам помажу да мислимо. Зато милиони људи црткају. Ево још једне занимљиве чињенице о црткању: Људи који цртају док су изложени вербалним информацијама задржавају их више од оних који не цртају. Мислимо да људи цртају кад им ослаби пажња, али у стварности то је превентивна мера којом спречавамо губљење пажње. Поред тога, има дубок утицај на креативно решавање проблема и дубоко обрађивање информација.

Они који уче на четири начина примају информације како би донели одлуке: визуелно, аудитивно, путем читања и писања и покретима. Да бисмо обрадили информацију и урадили нешто са њом, морамо укључити барем два та модалитета или један од њих у пару са емоционалним доживљајем. Изузетан допринос цртања је у томе што укључује сва четири модалитета учења истовремено уз могућност емоционалног доживљаја. То је прилично јак допринос за понашање које изједначавају са нерађењем ничега.

Звучиће штреберски, али заплакала сам кад сам открила ово. Урађено је антрополошко истраживање уметничког изражавања код деце и нађено је да, одувек и свуда, сва деца испољавају исти развој визуелне логике током одрастања. Односно, имају заједничку и растућу комплексност визуелног језика која се дешава предвидивим редоследом. Мислим да је то изузетно. Мислим да то показује да нам је црткање урођено, а да ми ускраћујемо себи тај инстинкт. И коначно, многи ово не знају, али цртање је претеча неких највећих културних добара. Ово је само један пример: ово је претеча Гугенхајм музеја у Абу Дабију, од архитекте Френка Герија.

Ево поенте: цртање не би требало, ни у ком случају, искоренити из учионице или сале за састанке или чак са војних састанака. Напротив, оно би требало да се користи управо у ситуацијама у којима постоји велики број информација као и велика потреба за њиховом обрадом. Отићи ћу и корак даље. Пошто је црткање широко применљиво и као уметнички облик није застрашујуће, може да се користи као портал кроз који људи пролазе на путу до виших нивоа визуелне писмености. Пријатељи, црткање није никад било непријатељ интелектуалног мишљења. У стварности, оно нам је један од најбољих савезника.

Хвала вам. (аплауз)