Stiven Pinker o jeziku i misli

Ovo je slika Morisa Driona, počasnog doživotnog sekretara L'Academie francaise -- Francuske akademije On je besprekorno odeven u svoju uniformu od 68.000 dolara kao što to i dolikuje ulozi koju ima Francuska akademija u regulisanju ispravne upotrebe francuskog jezika i očuvanju jezika. Francuska akademija ima dva glavna zadatka: ona sastavlja rečnik službenog francuskog jezika -- trenutno se radi na devetom izdanju, koje su započeli 1930., a stigli su do slova P. Oni takođe donose zakone o ispravnoj upotrebi reči, na primer o valjanom terminu za ono što Francuzi nazivaju "email", a što bi trebalo biti "courriel". Svetska kompjuterska mreža (WWW), kako je rečeno Francuzima, treba da se zove "la toile d'araignee mondiale" -- odnosno Globalna paukova mreža -- sve same preporuke koje Francuzi olako odbacuju.

Ovo je, dakle, jedan od načina na koji jezik nastaje: naime, njega određuje neka akademija. Međutim, svako ko pogleda jezik shvatiće da je ovo jedno poprilično smešno uobraženje, te da jezik radije nastaje u međusobnoj interakciji ljudskih umova. I ovo se može videti u nezaustavljivim promenama u jeziku -- i u činjenici da dok Akademija završi svoj rečnik, on će već biti zastareo.

Ovo se može videti u stalnom stvaranju slenga i žargona, u promenama jezika kroz istoriju, u divergenciji dijalekata i u stvaranju novih jezika. Stoga jezik ne stvara i ne oblikuje ljudsku prirodu u tolikoj meri u kolikoj on predstavlja uvid u tu prirodu. U knjizi na kojoj trenutno radim nadam se da ću pomoću jezika uspeti da rasvetlim veliki broj aspekata ljudske prirode, uključujuči i kognitivnu mašineriju kojom čovek konceptualizuje svet i vrste odnosa koje upravljaju interakcijom među ljudima. O svakoj od njih ću danas reći po koju reč.

Počeću od jednog tehničkog problema u jeziku koji me je prilično dugo opterećivao -- i nadam se da mi nećete zameriti što će to biti vezano za moju veliku strast prema glagolima i njihovoj upotrebi. Problem se sastoji u tome koji se glagoli koriste u kojim konstrukcijama. Glagol je šasija rečenice. On je kostur na koji se dodaju ostali delovi.

Dozvolite mi da vas na brzinu podsetim na nešto što ste davno zaboravili. Neprelazni glagoli, kao što je na primer "obedovati" ne mogu imati direktan objekat. Moramo reći "Sem je obedovao", a ne "Sem je obedovao picu." Prelazni glagoli zahtevaju nužno postojanje objekta: "Sem je smazao picu". Ne možete reći samo: "Sem je smazao." Postoje desetine i desetine ovakvih glagola, od kojih svaki oblikuje rečenicu. Stoga, problemi u objašnjenjima toga kako deca uče jezik, problemi u učenju odraslih jeziku tako da ne prave gramatičke greške, i problemi u programiranju kompjutera za upotrebu jezika svode se na to koji glagoli se koriste u kojim konstrukcijama.

Na primer, dativna konstrukcija u engleskom -- možemo reči "Dati kolač mišu", što je u engleskom dativ sa predlogom, ili "Dati mišu kolač", što je u engleskom dativ sa dvostrukim objektom, "Obećaj sve njoj", "Obećaj joj sve", itd. Stotine glagola se može upotrebiti na oba načina. Primamljiva generalizacija za bilo koje dete, odraslu osobu, ili kompjuter jeste da se svaki glagol koji se može javiti u konstrukciji "subjekat-glagol-objekat-primaocu" takođe može javiti i u konstrukciji "subjekat-glagol-primaocu-objekat". Ovo je veoma zgodno, jer je jezik beskonačan, i ne možete prosto papagajski ponavljati rečenice koje ste već čuli. Morate se služiti generalizacijama kako biste sastavljali i razumeli nove rečenice. Ovo je bio primer koji ilustruje kako se to radi.

Nažalost, čini se da postoje ideosinkratični izuzeci. Možemo reći "Bif je odvezao auto u Čikago", ali ne i "Bif je odvezao Čikagu auto". Možemo reći "Sal je zadao Džejsonu glavobolju", ali pomalo čudno zvuči kad kažemo "Sal je zadao glavobolju Džejsonu". Odgovor leži u činjenici da ove dve konstrukcije, iako slične na prvi pogled, nisu sinonimne. Kada pod mikroskopom pogledate ljudsku kogniciju, vidite da postoji izvesna razlika u značenju između njih. Stoga, "Dati X Y-u" jeste konstrukcija iza koje stoji misao "Učiniti da X ode do Y-a". Sa druge strane, "Dati Y-u X" iza sebe ima misao "učiniti da Y ima X".

U mnogim situacijama su moguće i jedna i druga interpretacija, što podseća na optičke iluzije u kojima se možemo fokusirati ili na određeni predmet, pri čemu sve oko njega izbija iz prvog plana, ili gde možemo videti lica u praznom prostoru, pri čemu predmet izlazi iz prvog plana. Kako se ove interpretacije odslikavaju u jeziku? Pa, u oba slučaja, ono što percipiramo kao nešto nad čime se vrši radnja izražava se direktnim objektom: imenicom koja sledi glagol. Kada sada predstavimo sebi situaciju kao uzrokovanje kolača da ode negde u kome nešto radimo sa tim kolačem -- kažemo "Dati kolač mišu". Kada je interpretiramo kao "učiniti da miš nešto ima" radimo nešto mišu, i stoga to izražavamo kao "Dati mišu kolač"

Dakle, koji glagol ide u koju konstrukciju -- izvorni problem od koga sam počeo -- zavisi od toga da li se glagol odnosi na neko kretanje ili promenu vlasništva. Dati nešto podrazumeva i to da činimo da nešto ode i to da činimo da neko nešto ima. Vožnja automobila uzrokuje samo kretanje nečega, jer Čikago ne može posedovati bilo šta. Samo ljudi mogu posedovati stvari. A zadavanjem glavobolje činimo da neko ima glavobolju, ali to se ne može shvatiti kao uzimanje glavobolje iz jedne glave njeno prebacivanje na drugu osobu i ubacivanje iste u njenu glavu. Može biti da ste jednostavno bučni ili nepodnošljivi, ili da na neki drugi način zadajete nekome glavobolju. Ovo je bio primer onoga čime se ja svakodnevno bavim.

A zašto bi ikoga bilo briga? Pa, zbog toga što postoji veliki broj zanimljivih zaključaka, po mom mišljenju, koji se mogu izvući iz ove i mnogih sličnih analiza stotina engleskih glagola. Prvo, tu je nivo kompleksne konceptualne strukture, koji automatski i nesvesno obrađujemo svaki put kada produkujemo ili izgovorimo rečenicu, a koji upravlja našom upotrebom jezika. Njega možemo nazvati jezikom misli, ili "mentalnim jezikom".

Čini se da se on zasniva na određenom skupu koncepata koji upravljaju desetinama konstrukcija i hiljadama glagola -- ne samo u engleskom, već u svim jezicima -- fundamentalnim konceptima kao što su prostor, vreme, uzročnost i ljudske namere -- kao što su na primer sredstvo i cilj. Ovo podseća na kategorije za koje je Imanuel Kant tvrdio da čine osnovu ljudske misli, i zanimljivo je da naša nesvesna upotreba jezika naizgled odslikava ove Kantove kategorije -- nije je briga za perceptivne osobine, kao što su boja, tekstura, težina i brzina, koje gotovo da se nikada i ne utiču na upotrebu glagola u različitim konstrukcijama.

Dodatni zaplet dolazi od činjenice da se sve konstrukcije u engleskom ne upotrebljavaju samo u bukvalnom smislu, već i u kvazi-metaforičkom smislu. Na primer, ova konstrukcija, dativ, koristi se ne samo za transfer predmeta, već i za metaforički transfer ideja, i kada kažemo "Ispričala je priču meni" ili "ispričala mi je priču", "Maks je predavao španski učenicima" ili "je predavao učenicima španski" To je potpuno ista konstrukcija, ali bez kolača, i bez miševa. Bez ikakvog pomeranja. Podseća na "metaforu posude" u komunikaciji, u kojoj doživljavamo ideje kao predmete, rečenice kao posude, a komunikaciju kao neku vrstu slanja -- kao kada kažemo da "sakupljamo" svoje ideje da bismo ih "pretočili" u reči, i ako naše reči nisu "prazne" ili "šuplje", možemo da ih "prenesemo" sagovorniku koji može "raspakovati" naše reči da bi "izvukao" taj "sadržaj".

Ovakav način izražavanja nije izuzetak, već pravilo. Vrlo je teško pronaći primere apstraktnog jezika koji se ne zasniva na nekoj konkretnoj metafori. Na primer, možemo upotrebiti glagol "ići" sa predlozima "iz" i "u" u bukvalnom, prostornom smislu: "Kurir je otišao iz Pariza u Istanbul". Ali možemo reći i "Bif je ozdravio" (BIf je prešao iz bolesti u zdravlje") On nije morao nigde da ide. Mogao je biti u krevetu sve vreme, ali čini se kao da je njegovo zdravlje jedna tačka u prostoru koju doživljavamo kao nešto što se kreće. Ili "Sastanak je trajao (išao) od tri do četiri", gde doživljavamo vreme kao nešto što teče duž linije. Slično, koristimo silu da govorimo ne samo o fizičkoj sili, kao u "Rouz je silom otvorila vrata", več i o interpersonalnoj sili, kao u primeru "Rouz je prisilila Sejdi da ode" -- ne nužno gurajući je, nego pretnjom -- ili "Rouz je prisilila sebe da ode", kao da u Rouzinoj glavi postoje dva entiteta, međusobno zaraćena.

Drugi zaključak je da sposobnost da se data situacija posmatra na dva načina, kao, na primer, "učiniti da nešto ode nekome", i "učiniti da neko nešto ima", predstavlja, po mom mišljenju, fundamentalnu osobinu ljudske misli, i osnovu za mnogobrojne rasprave na temu čoveka, u kojima među ljudima ne postoje tolike razlike u činjenicama, koliko u načinu na koji se one interpretiraju. Samo da vam predočim nekoliko primera: "okončanje trudnoće" spram "ubistva fetusa", "skupina ćelija" spram "nerođenog deteta" "invazija na Irak" spram "oslobođenja Iraka", "preraspodela bogatstva" spram "konfiskovanja zarade". I smatram da bi najšira perspektiva od svih ozbiljno razmotrila činjenicu da je toliko puno naših reči o apstraktnim pojmovima zasnovano na konkretnim metaforama. Ljudska inteligencija bi se mogla posmatrati kao nešto što se sastoji od niza koncepata -- kao što su predmeti, prostor, vreme, uzročnost i namera -- koji su korisni za društvene vrste sa naglašenom komponentom znanja, i čija je evolucija dobro poznata, i procesa metaforičke apstrakcije koji nam omogućava da iz ovih koncepata ispraznimo njihov izvorni konceptualni sadržaj -- prostor, vreme i silu -- i primenimo ih na nove, apstraktne domene, na taj način omogućavajući vrsti koja je evoluirala kako bi koristila kamen, alatke i životinje da konceptualizuje matematiku, fiziku, pravo, i druge apstraktne domene.

Pa, rekao sam da ću govoriti o dva prozora u svet ljudske prirode: kognitivnoj mašineriji kojom konceptualizujemo svet, i sada ću reći par reči o vrstama odnosa koji upravljaju ljudskom društvenom interakcijom, opet, onako kako se to odslikava u jeziku. I počeću sa zagonetkom: zagonetkom indirektnih govornih činova. Siguran sam da je većina vas gledala film "Fargo". I možda se sećate scene u kojoj kidnapera zaustavlja policija i traži mu da pokaže vozačku dozvolu, na šta on izvlači novčanik iz koga viri novčanica od 50 dolara samo jednim uglom. I kaže: "Baš mi je palo na pamet da bismo ovo mogli da sredimo i ovde u Fargu" -- što svako, uključujući i publiku, tumači kao uvijenu formu mita. Ova vrsta indirektnog govora je veoma raširena u jeziku. Na primer, u ljubaznim molbama, ukoliko neko kaže: "Ako biste mogli da mi dodate umak, to bi bilo super", znamo tačno šta on misli, iako je to na prilično bizaran način iskazano.

(Smeh)

"Da li biste želeli da se popnete da vidite moj radirung?" Mislim da većina ljudi razume nameru koja stoji iza toga. Isto tako, ako neko kaže: "Lepa ti je ta prodavnica. Bila bi prava šteta da joj se nešto desi" -- (Smeh) razumemo da je to prikrivena pretnja, pre nego razmišljanje o hipotetičkim situacijama. Dakle, zagonetka je u tome zašto su mito, molbe, zahtevi i pretnje tako često prikriveni. Niko nije zavaran -- obe strane tačno znaju šta onaj koji govori misli, i onaj koji govori zna da onaj koji ga sluša zna da onaj koji govori zna da onaj koji sluša zna, i tako dalje, i tako dalje. Pa šta se zapravo dešava?

Smatram da je ključna ideja ta da je jezik način uspostavljanja odnosa, a ljudski odnosi se mogu podeliti na razne vrste. Jednu od veoma uticajnih podela napravio je antropolog Alan Fisk, i po njoj se odnosi mogu podeliti, manje više, na odnose zajedništva, koji počivaju na principu: "Sve moje je tvoje, sve tvoje je moje" -- što je odnos koji postoji u okviru porodice, na primer -- dominantnosti, čiji je princip "Ne zezaj se sa mnom", reciprociteta: "Ako me počešeš, počešaću i ja tebe", i seksualnosti: izraženo nezaboravnim rečima Kola Portera: "Uradimo to".

O tipu odnosa može se pregovarati. Iako postoje standardne situacije na koje se može primeniti jedan od ovih principa, one se mogu rastegnuti i proširiti. Na primer, princip zajedništva je najprirodniji među članovima porodice ili prijateljima, ali se može upotrebiti za prenos ideje zajedništva na grupe u kojima se on tipično ne bi javio -- na primer, na bratstva, bratske organizacije, sestrinstva, izraze kao što su: "zajednica ljudi", gde se među ljudima koji nisu u srodstvu podstiče vid odnosa koji je inače svojstven bliskom srodstvu.

Ali nepoklapanja -- u kojima jedna osoba pretpostavi jedan tip veze a druga drugi -- mogu biti neprijatna. Ukoliko ste prišli i poslužili se škampima iz tanjira svog šefa, to bi, na primer, bila nelagodna situacija. Ili ako bi vaš gost na večeri nakon obroka izvadio novčanik i ponudio da plati obrok, to bi takođe bilo neprijatno. U manje očiglednim slučajevima, i dalje postoji neki vid pregovaranja. Na radnom mestu, na primer, često postoji tenzija oko toga da li zaposleni treba da se druži sa šefom, ili da mu se obraća bez persiranja. Ukoliko dva prijatelja imaju recipročnu transakciju, kao što je prodaja automobila, dobro je poznato da to može biti izvor napetosti ili nelagodnosti. Kod zabavljanja, prelazak sa prijateljstva na seks ozloglašen je zbog raznih potencijalnih nelagodnosti, kao i seks na radnom mestu, u kome konflikt između dominacije i seksualnog odnosa nazivamo "seksualnim uznemiravanjem".

Dakle, kakve veze ovo ima sa jezikom? Pa, jezik, kao društvena interakcija, mora da zadovolji dva uslova. Morate da prenesete nekakav sadržaj -- i tu se opet vraćamo na metaforu posude. Želite da iskažete ponudu mita, naredbu, obećanje, zahtev i tako dalje -- ali takođe morate da balansirate i održite vrstu odnosa koju imate sa nekom osobom. Mislim da je rešenje u činjenici da koristimo jezik na dva nivoa: bukvalni smisao ukazuje na najbezbedniji odnos sa sagovornikom, dok implicirani sadržaj -- čitanje između redova koje očekujemo od svog sagovornika -- omogućava njemu da izvede zaključak koji je najrelevantniji u datom kontekstu, a koji potencijalno inicira promenu u odnosu.

Najjednostavniji primer ovoga je ljubazna molba. Ako svoju molbu izrazite kondicionalom: "Ako biste mogli da otvorite prozor, to bi bilo sjajno", iako je sadržina imperativna, činjenica da ne koristite imperativ znači da se ne ponašate kao da ste u odnosu dominantnosti, u kome bi se mogla pretpostaviti poslušnost vašeg sagovornika. Sa druge strane, želite prokleti umak. Izražavanjem toga kroz "ako-onda" rečenicu možete preneti poruku bez da deluje kao da nekome naređujete.

Na nešto diskretniji način, mislim da ovo važi za sve prikrivene govorne činove koji uključuju mogućnost odbijanja: mito, pretnje, predloge, zahteve, i tako dalje. Jedan od načina posmatranja ovoga jeste zamišljanje situacije u kojoj bi se jezik koristio samo u bukvalnom smislu. I možete o tome razmišljati u kontekstu matrice dobiti u teoriji igara. Stavite se u položaj kidnapera koji želi da podmiti policajca. Ulog je veliki s obzirom na dve mogućnosti: da policajac može biti nepošten i da može biti pošten. Ukoliko ne podmitite policajca, dobićete kaznu -- ili, kao što je slučaj u "Fargu", još gore -- bez obzira na to da li je policajac pošten ili nepošten: ako ništa ne reskirate, ništa ne dobijate. U tom slučaju, posledice su prilično teške. Sa druge strane, ako ponudite mito, a policajac je nepošten, dobijate ogromnu dobit jer ostajete nekažnjeni. Ukoliko je policajac pošten, dobijate ogromnu kaznu jer će vas uhapsiti za davanje mita. Dakle, ovo je jedna prilično nezgodna situcija.

Sa druge strane, sa indirektnim jezikom, ukoliko ponudite prikriveni mito, onda će nepošten policajac to shvatiti kao mito, i u tom slučaju ste na dobiti jer vas neće uhapsiti, dok pošten policajac neće moći da vas optuži da ste ponudili mito, te ćete, stoga, dobiti samo glupu kaznu. Na taj način ste u najboljem položaju. Slična analiza, verujem, može se primeniti na potencijalnu nelagodnost seksualne ponude, i druge slučajeve u kojima figurira mogućnost odbijanja. Mislim da ovo potvrđuje nešto što je diplomatama odavno poznato -- naime, da je nejasnoća jezika daleko od greške ili nesavršenosti, već da je zapravo osobina jezika -- koju možemo iskoristiti u društvenoj interakciji.

Da sumiram: jezik je kolektivna ljudska tvorevina, koja odlslikava ljudsku prirodu -- način na koji konceptualizujemo stvarnost, način na koji stupamo u veze -- i analizom različitih osobenosti i kompleksnosti jezika, mislim da možemo steći uvid u ono ono što nas pokreće. Hvala puno.

(Aplauz)