Stiven Pinker u osnovnim crtama o teoriji praznog lista papira

Pre godinu dana, pričao sam vam o knjizi čije sam pisanje privodio kraju, u međuvremenu, knjiga je objavljena, i danas bih želeo da vam pričam o nekim od kontraverzi koje je izazvala. Naziv knjige je "Prazan list papira", po popularnoj ideji da je ljudski um prazan list papira, i da njegova struktura u celini potiče od socijalizacije, kulture, roditeljstva, iskustva. Ideja o "praznom listu papira" bila je uticajna u XX veku. Evo nekoliko citata koji to pokazuju: "Čovek nema posebnu prirodu" rečima istoričara Hose Ortege Gaseta "Čovek nema instikte" rečima antropologa Ešli Montag "Ljudski mozak je sposoban za pun opseg ponašanja a nije predodređen ni za jedno" prema pokojnom naučniku Stefanu Džej Guldu.

Postoje brojni razlozi da se posumnja u to da je ljudski mozak prazan list papira, i neki jednostavno proizilaze iz zdravog razuma. Kao što mi je mnogo ljudi govorilo godinama unazad, svako ko ima više od jednog deteta zna da deca dolaze na svet sa određenim temperamentom i talentima; nije sve spoljašnjeg porekla. O, i svako ko ima i dete i kućnog ljubimca svakako je primetio da će dete, izloženo govoru, steći ljudski govor, dok kućni ljubimac neće, verovatno zbog neke urođene razlike među njima. I svako ko je bio u heteroseksualnoj vezi zna da umovi muškaraca i umovi žena nisu neraspoznatljivi. Takođe smatram da postoji sve više rezultata u naučnom proučavanju ljudskih bića da se, u stvari, ne rađamo kao prazni listovi papira. Jedan takav, iz antropologije, jeste proučavanje ljudskih univerzalija. Ako ste ikada učili antropologiju, znate da je svojevrsno profesionalno zadovoljstvo antropologa da pokažu u kojoj meri druge kulture mogu biti egzotične, i kako tamo negde postoje mesta, gde je navodno, sve suprotno onome što je ovde. Ali, ako umesto toga pogledate ono šta je zajedničko kulturama u svetu, nalazite da postoji izuzetno bogata paleta ponašanja i emocija i načina na koji se konstruiše svet, koju nalazimo u svim od oko 6000 kultura u svetu. Antropolog Donald Braun pokušao je da ih popiše, u rasponu od estetike, naklonosti i statusa u zavisnosti od životne dobi, pa sve do odvikavanja od majčinog mleka, oružja, vremenskih prilika i pokušaja da se one kontrolišu, bele boje i pogleda na svet.

Takođe, genetika i proučavanje nervnog sistema sve više pokazuju da je mozak struktura međusobno povezanih delova. Ovo je nedavna studija neurobiologa Pola Tomsona i njegovih kolega u kojoj su -- koristeći magnetnu rezonancu -- merili raspodelu sive mase -- to jest, spoljašnjeg sloja korteksa -- na velikom uzorku parova ljudi. Oni su označili korelacije u debljini sive mase u različitim delovima mozga koristeći provizvoljni sistem boja, u kome u kome je odsustvo razlike označeno ljubičastom bojom, a svaka boja osim ljubičaste ukazuje na statistički značajnu korelaciju. Pa, ovo se dobija kada ljude sparite nasumice. Po definiciji, dve osobe izabrane nasumice ne mogu imati korelaciju u raspodeli sive mase u korteksu. Ovo se dobija kod ljudi koji dele pola svog DNK -- dvojajčanih blizanaca. Kao što vidite, veliki delovi mozga nisu ljubičasti, pokazujući da ako jedna osoba ima deblji deo korteksa u toj regiji, isti je slučaj i sa njegovim dvojajčanim blizancem. A evo šta se dešava ako imate dvoje ljudi koji dele sav svoj DNK -- drugim rečima, klonovi ili identični blizanci. Možete videti velike oblasti korteksa gde postoje velike korelacije u raspodeli sive mase.

E sada, ovo nisu samo anatomske razlike, kao što je oblik ušne školjke, već imaju posledice na mišljenje i ponašanje koje su dobro ilustrovane u čuvenoj karikaturi Čarlsa Adamsa: "Razdvojeni na rođenju, blizanci Malifert slučajno se sreću." Kao što vidite, to su dva pronalazača sa istim spravama u krilu, i oni se sreću u čekaonici Zavoda za patente. E sad, crtež nije veliko preterivanje, jer studije identičnih blizanaca razdvojenih po rođenju i potom testiranih u odraslom dobu pokazuju da imaju zapanjujućih sličnosti. I tako je sa svakim parom identičnih blizanaca razdvojenim po rođenju, koji je ikada proučavan -- ali u mnogo manjoj meri sa dvojajčanim blizancima razdvojenim po rođenju. Moj omiljeni primer je par blizanaca, od kojih je jedan vaspitavan kao katolik u nacističkoj porodici u Nemačkoj, a drugi vaspitavan u jevrejskoj porodici u Trinidadu. Kada su ušetali u laboratoriju u Minesoti, nosili su iste mornarsko plave košulje sa epoletama, obojica su volela da umaču tost sa puterom u kafu, obojica su nosila gumenu traku oko ručnog zgloba, obojica su puštala vodu u toaletu i pre i posle korišćenja, i obojica su volela da iznenade ljude kijanjem u prepunim liftovima, da bi ih gledali kako se štrecaju. Sad -- može izgledati da je priča predobra da bi bila istinita, ali kada primenite baterije psiholoških testova, dobijate iste rezultate -- to jest, identični blizanci razdvojeni po rođenju pokazuju prilično zapanjujuće sličnosti.

Sad, imajući u vidu kako zdrav razum tako i naučne podatke koji stavljaju doktrinu praznog lista papira pod znak pitanja, zbog čega je to bila tako privlačna ideja? Pa, brojni su politički razlozi koji su je učinili prihvatljivom. Pre svega, ako smo prazni listovi papira, onda smo, po definiciji, svi jednaki, budući da je nula jednaka nuli jednaka nuli jednaka nuli. Ali ako je nešto ispisano na listu papira, onda bi neki ljudi mogli imati više "nečega" od drugih, i sledeći ovaj način razmišljanja, to bi opravdalo diskriminaciju i nejednakost.

Naredni politički strah od ljudske prirode jeste, da ako smo svi prazni listovi papira, možemo da usavršimo čovečanstvo -- večiti san o usavršavanju naše vrste kroz socijalni inženjering. Ako smo pak rođeni sa izvesnim instiktima, onda je moguće da nas neki od njih osuđuju na sebičnost, predrasude i nasilje. Pa, u knjizi, iznosim gledište da ovo nisu logičke posledice. Da skratim priču: kao prvo, ideja pravičnosti nije isto što i ideja istovetnosti. Tako da, kada je Tomas Džeferson napisao u Deklaraciji nezavisnosti: "Držimo da su ove istine očigledne, da su svi ljudi stvoreni jednaki", nije mislio "Držimo da su ove istine očigledne, da su svi ljudi klonovi". Pre će biti, da su ljudi jednaki u pogledu prava koja imaju, i da se prema svakoj osobi treba ophoditi kao prema individui, a ne unapred o njoj suditi na osnovu statističkih podataka o određenim grupama kojima eventualno pripada. Takođe, čak i ako smo rođeni sa izvesnim niskim motivima, oni ne dovode automatski do niskog ponašanja. Ovo stoga što je ljudski um složeni sistem sa mnogo delova, gde jedni mogu da blokiraju druge. Na primer, ima izvrsnih razloga da se veruje da se praktično svi ljudi rađaju sa osećajem za moral, i da imamo kognitivne sposobnosti koje nam omogućuju da izvučemo korist iz iatorijskih lekcija. Tako da, čak iako ljudi imaju impulse ka sebičnom ili pohlepnom ponašanju, to nije jedina stvar u lobanji, i ima drugih delova uma koji mogu da im se suprotstave.

U knizi, ja razmatram ovakve kontraverze, kao i izvesna druga goruća pitanja, vruće teme, eksplozivne, neugodne i tako dalje, uključujući umetnost, kloniranje, kriminal, slobodu volje, obrazovanje, evoluciju, razlike među polovima, boga, homoseksualnost, čedomorstvo, nejednakost, marksizam, moralnost, nacizam, roditeljstvo, politiku, rasu, religiju, potrošene resurse, socijalni inženjering, tehnološki rizik i rat. Treba li reći, postojao je izvestan rizik u bavljenju ovim temama. Kada sam napisao prvu verziju knjige, prosledio sam je nekim kolegama da daju svoje komentare, a ovo su neke od reakcija koje sam dobio: "Bolje bi ti bilo da postaviš sigurnosnu kameru u kući." "Ne očekuj da ćeš ikad više dobiti nagradu, ponudu za posao ili poziciju u obrazovnim institucijama." "Reci izdavaču da ne navodi tvoj rodni grad u biografiji autora." "Imaš li stalnu poziciju?" (Smeh)

Pa, knjiga je izašla u oktobru, i ništa strašno se nije desilo. Ja - voleo bih - Zaista je bilo razloga za nervozu, i bilo je trenutaka kada sam osećao nervozu, znajući šta se dešavalo ljudima koji su zauzeli kontraverzne stavove ili otkrili uznemiravajuće nalaze u bihejvioralnim naukama. Mnogo je slučajeva, o nekima pričam u svojoj knjizi, ljudi koji su klevetani, nazivani nacistima, fizički napadani, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem zato što su naišli na ili raspravljali o kontraverznim nalazima. A nikada se ne zna kada ćete naići na neku od ovih smrtonosnih zamki. Moj omiljeni primer su psiholozi koji su istraživali levoruke, i objavili neke podatke koji pokazuju da su levoruki, u proseku, podložniji bolestima, skloniji nezgodama i imaju kraći životni vek. Uzgred, od tada nije postalo jasnije da li je ovo ispravna generalizacija, ali delovalo je da podaci u tom trenutku podržavaju nalaz. Pa, za kratko vreme oni su zasuti pismima protesta, pretnjama smrću, zabranjeno im je pisanje na temu u nekoliko naučnih časopisa, od strane besnih levorukih ljudi i njihovih zastupnika, i oni su se bukvalno plašili da otvore poštu zbog zlobe i zluradih komentara koje su nenamerno izazvali.

Pa, još je rano, ali knjiga je dostupna već pola godine, i ništa strašno se nije desilo. Nikakvih užasnih posledica po karijeru nije bilo -- Nisam proteran iz grada Kembridža. Ali ono o čemu želim da govorim, jesu dve vruće teme koje su izazvale najjači odjek u nekih 80-ak kritika koliko je knjiga " Prazan list papira" dobila. Kratko ću prikazati spisak, da vidimo da li možete da pogodite koje dve -- Po mojoj proceni, verovatno su dve teme izazvale verovatno 90 procenata reakcija u različitim kritikama i radijskim intervjuima. Nisu u pitanju nasilje i rat, nije rasa, nije pol, nije marksizam, nije nacizam. To su: umetnost i roditeljstvo. (Smeh) Dozvolite mi da vam ispričam šta je podstaklo tako besne reakcije, i ostaviću vama da odlučite da li su -- tvrdnje stvarno tako skandalozne.

Krenuću od umetnosti. Skrećem pažnju da je na dugačkom spisku ljudskih univerzalija koji sam predstavio pre par slajdova i umetnost. Nikada nije otkriveno društvo ni u najudaljenijem kutku sveta, koje nije imalo nešto što možemo smatrati umetnošću. Vizuelna umetnost -- ukrašavanje površina i tela -- izgleda predstavlja ljudsku univerzaliju. Pričanje priča, muzika, ples, poezija -- prisutni u svim kulturama, i mnogi motivi i teme koji pružaju uživanje u umetnosti mogu se naći u svim ljudskim zajednicama: preferencija simetričnih formi, upotreba ponavljanja i variranja, čak i pojedinosti tipa da u poeziji svuda u svetu, stihovi su vrlo blizu trajanju od tri sekunde, razdvojeni pauzama. Sad, sa druge strane, u drugoj polovini XX veka, često se moglo čuti da je umetnost u opadanju. A imam i kolekciju otprilike 10 do 15 naslova, iz prestižnih časopisa gde se lamentira nad činjenicom da je umetnost u opadanju u današnje vreme. Daću vam nekoliko tipičnih citata: "Možemo sa izvesnom sigurnošću zaključiti da je naše vreme vreme opadanja, da su kulturni standardi niži nego što su bili pre 50 godina, i da su dokazi opadanja vidljivi u svim oblicima ljudske delatnosti." Ovo je citat T.S.Eliota, od pre nešto više od 50 godina. Evo i jednog skorašnjeg: "Mogućnost održavanja visoke kulture u današnjem vremenu sve se više dovodi u pitanje." Ozbiljne knjižare gube svoje objekte, neprofitna pozorišta opstaju pre svega kroz komercijalizaciju svojih repertoara, simfonijski orkestri razvodnjavaju svoje programe, javni TV servis sve više zavisi od repriza britanskih humorističkih serija, radio stanice koje puštaju klasičnu muziku se gase, muzeji posežu za hit postavkama, ples izumire." Ovo su reči Roberta Brustejna, poznatog pozorišnog kritičara i reditelja, u Novoj republici pre oko pet godina.

Pa, zapravo, umetnost nije u opadanju. Ne mislim da će ovo iznenaditi bilo koga u ovoj sali, ali po bilo kom kriterijumu ona se nikada nije razvijala u većoj meri. Postoje, naravno, potpuno nove umetničke forme i novi mediji, o mnogima od njih smo čuli u ovih nekoliko dana. Po bilo kom ekonomskom kriterijumu potražnja za svim formama umetnosti je u naglom porastu, što se da videti iz cena karata za operu, po broju prodatih knjiga, po broju izdatih knjiga, broju muzičkih naslova koji izlaze, broju novih albuma i tako dalje. Jedino zrno istine u primedbi da je umetnost u opadanju dolazi iz tri sfere. Jedna je elitna umetnost od 1930-tih -- recimo, vrsta dela koje izvode vodeći simfonijski orkestri, gde je veći deo repertoara iz perioda pre 1930-te, ili dela koja se izlažu u vodećim galerijama i prestižnim muzejima. U literarnoj kritici i analizi, pre možda 40 ili 50 godina, književni kritičari su bili neka vrsta kulturnih heroja; danas su neka vrsta narodne šale. I programi studija umetnosti i kulture na univerzitetima, koji su po mnogim parametrima zaista u opadanju. Studenti ih masovno zaobilaze, univerziteti smanjuju ulaganja u oblasti umetnosti i kulture.

Pa, evo dijagnoze. Nisu me pitali, ali prema sopstvenom priznanju, potrebna im je svaka pomoć koju mogu da dobiju. Ja iznosim pretpostavku da nije slučajno da se navodni pad u elitnoj umetnosti i kritici desio u istom istorijskom trenutku u kojem se dešava rasprostranjeno poricanje ljudske prirode. Možemo naći i poznati citat -- ako pogledate na internetu, možete ga naći u mnogim kursevima engleske književnosti -- "U ili oko decembra 1910, ljudska priroda se promenila." Ovo je parafraza citata Virdžinije Vulf i postoji izvesno neslaganje oko toga šta je zapravo time mislila. Ali je vrlo jasno, gledajući ove kurseve, da -- se danas kaže kako su svi oblici uvažavanja umetnosti koji su trajali vekovima ili milenijumima, u XX veku odbačeni. Lepota i zadovoljstvo u umetnosti -- verovatno ljudska univerzalija -- su -- počele su se smatrati šećernom vodicom, ili kičem, ili komercijalom. Barnet Njuman autor je poznatog citata da je impuls moderne umetnosti želja da se uništi lepota, koja je viđena kao buržujska ili neukusna. Evo samo jednog primera. Hoću reći, ovo je verovatno reprezentativni primer vizuelnog predstavljanja ženske forme u XV veku; ovo je reprezentativni primer predstavljanja ženske forme u XX veku. I, kao što vidite, tu -- nešto se promenilo u načinu na koji elitna umetnost teži da deluje na čula.

Zaista, u pravcima moderne i post-moderne, vizuelna umetnost bila je bez lepote, literatura bez narativa i zapleta, poezija bez metra i rime, arhitektura i urbanizam bez ornamenata, ljudske mere, zеlenila i prirodnog osvetljenja, muzika bez melodije i ritma, kritika bez jasnoće, obraćanja pažnje na estetiku i uvida u to šta znači biti čovek. (Smeh) Daću vam primer da potkrepim poslednju tvrdnju. Ovde, tu -- jedan od najpoznatijih stručnjaka za književnost na engleskom jeziku našeg doba profesor na Berkliju, Džudit Batler. Evo primera jedne od njenih analiza: "Prelazak sa strukturalističkog pristupa gde se smatra da kapital uređuje socijalne odnose relativno homogeno, na hegemonističko gledište gde su odnosi snaga podložni ponavljanju, koncencentrisanju i preformulisanju uveo je pitanje privremenosti u razmatranje strukture, i označio prelazak sa jednog oblika altiserijanske teorije koja posmatra strukturalne totalitete kao teoretske objekte..." Pa, shvatate o čemu se radi. Uzgred, ovo je jedna rečenica -- može da posluži za analizu rečenice. Pa, argument u "Praznom listu papira" ja da su elitna umetnost i kritika u XX veku, mada ne i umetnost u celosti, prezreli lepotu, zadovoljstvo, jasno izražavanje, uvid i stil. Ljudi se klone elitne umetnosti i kritike. Prava zagonetka -- Pitam se zašto? Pa, ispostavilo se da je ovo verovatno najkontraverznija tvrdnja u knjizi. Neko me pitao da li sam je ubacio da bi skrenuo gnev dalje od rasprava o polu, nacizmu, rasi i sličnom. To neću komentarisati. Ali svakako je izazvalo žustru reakciju mnogih univerzitetskih profesora.

Pa, druga vruća tema je roditeljstvo. A početna tačka je -- u toj diskusiji činjenica da smo svi izloženi savetima industrijskog kompleksa roditeljstva. Sad, ovde -- ovde imamo reprezentativni citat zabezeknute majke: "Preplavljena sam savetima za roditelje. Trebalo bi da podstičem fizičku aktivnost kod dece da bih razvila navike fizičkog vežbanja kako bi izrasli u zdrave pojedince. I trebalo bi da igramo raznorazne intelektualne igre kako bi postali pametni. I ima raznih igara -- glina za veštinu prstiju, igre rečima za veštinu čitanja, igre za grubu motoriku, igre za finu motoriku. Osećam da bih mogla da posvetim ceo život otkrivanju kako da se igram sa svojom decom." Smatram da svako ko je nedavno bio roditelj saoseća sa ovom majkom.

Pa, evo nekih otrežnjujućih činjenica o roditeljstvu. Većina istraživanja roditeljstva na kojima počivaju ovi saveti su beskorisna. Beskorisna su stoga što ne drže pod kontrolom nasledni faktor. Ona mere izvesnu korelaciju između onoga što roditelji čine, kako deca ispadnu i pretpostavljaju uzročnu vezu: da je roditeljski stil oblikovao dete. Roditelji koji puno pričaju deci imaji decu koja se dobro izražavaju kada odrastu, roditelji koji tuku decu imaju decu koja izrastaju u nasilne ljude i tako dalje. Ali mali je broj onih koji drže pod kontrolom mogućnost da roditelji prenose gene za -- koji uvećavaju šansu da će dete umeti da se izražava, biti nasilno i tako dalje. Sve dok se istraživanja ne ponove sa usvojenom decom, gde je stvorena sredina ali deci nisu preneti geni, nema načina da se zna da li su ovi zaključci validni.

Istraživanja sa kontrolom genetskog faktora daju otrežnjujuće rezultate. Sećate se Malifert blizanaca: razdvojeni po rođenju, sreću se u Zavodu za patente -- zadivljujuće slični. Pa, šta bi se desilo da su Malifert blizanci odrasli zajedno? Mogli biste pomisliti, pa, bili bi još sličniji, jer ne samo da bi imali iste gene, nego bi imali istu sredinu. To bi ih učinilo super-sličnim, zar ne? Ne. Identični blizanci, ili bilo koja deca istih roditelja, razdvojeni po rođenju nisu nikako manje slična nego da su rasla zajedno. Sve što ti se dešava u porodičnom domu tokom svih tih godina izgleda ne ostavlja nikakav trajni pečat na tvoju ličnost i intelekt. Nalaz u skladu sa tim, postignut potpuno drugačijom metodologijom je da usvojena deca, odgajana zajedno -- slika u ogledalu identičnih blizanaca odgajanih odvojeno, oni imaju iste roditelje, isti dom, isti komšiluk, nemaju iste gene -- na kraju nisu nimalo slični. OK -- dva različita pravca u istraživanju sa sličnim nalazima.

Ono što se nameće je da se deca oblikuju ne dugogodišnjim uticajem roditelja, već delimično -- samo delimično -- nihovim genima, delimično kulturom -- kulturom zemlje u širem planu i samom dečijom kulturom, zapravo vršnjačkom kulturom -- kao što smo danas već čuli od Džil Sobul to je ono do čega je deci stalo -- i, u velikoj meri, većoj nego što je večina ljudi spremna da prizna, slučajem: slučajni događaji u povezivanju mozga u materici; slučajni događaju tokom života.

Da zaključim jednom konstatacijom kojom se vraćam na temu izbora. Mislim da će nauke o ljudskoj prirodi -- bihejvioralna genetika, evoluciona psihologija, nauka o nervnom sistemu, kognitivna nauka -- u sve većoj meri u godinama koje dolaze, potresti različite dogme, karijere i duboko uvrežene sisteme političkog verovanja. A to nas stavlja pred izbor. Izbor je da se izvesne činjenice o ljudskim bićima, ili teme, smatraju za tabu, zabranjeno znanje, u šta ne treba zalaziti jer ništa dobro iz toga ne može da izađe, ili da se one otvoreno istraže. Ja imam sopstveni odgovor na to pitanje, koji potiče od velikog umetnika XIX veka, Antona Čehova, koji je rekao: "Čovek će postati bolji kada mu pokažeš kakav jeste." I mislim da je argument ovim najbolje izražen. Ja vam se zahvaljujem. (Aplauz)