Srđa Popović: Kako svrgnuti diktatora

Dobar dan, drago mi je što sam ovde na TEDxKrakow gde ću danas malo govoriti o fenomenu koji može da promeni svet, a to i čini, a koji se naziva moć naroda. Počeću jednom anegdotom ili za one koji su ljubitelji Monti Pajtona, jednim montipajtonovskim skečom.

Evo ga. Petnaesti decembar 2010. Neko vam ponudi opkladu: pogledaćete u kristalnu kuglu i videćete budućnost; ona će biti tačna. Ali morate je podeliti sa svetom. Ok? Mnogo ste radoznali, prihvatate opkladu, gledate u kristalnu kuglu. Sat vremena kasnije, sedite u zgradi nacionalne TV u gledanoj emisiji i pričate tu priču: "Pre kraja 2011., Ben Ali i Mubarak i Gadafi će pasti i biće im suđeno. Saleh iz Jemena i Asad iz Sirije biće izazvani ili već poraženi. Osama bin Laden biće mrtav, a Ratko Mladić biće u Hagu."

Voditelj vas gleda sa čudnim izrazom lica. I onda povrh svega, dodajete: "...i hiljade mladih iz Atine, Madrida i Njujorka protestovaće za socijalnu pravdu, tvrdeći da su ih inspirisali Arapi."

Sledeće što se dešava je da dolaze dvojica u belom, daju vam neku čudnu majicu i odvode vas u najbližu duševnu bolnicu.

Voleo bih da govorim o fenomenu koji je u pozadini onoga što već izgleda kao veoma loša godina za loše momke, a taj fenomen se zove moć naroda.

Moć naroda postoji već duže vreme. Pomogla je Gandiju da istera Britance iz Indije, pomogla je Martinu Luteru Kingu u istorijskoj borbi protiv rasizma. Pomogla je lokalnom političaru, Lehu Valesi da istera milion sovjetskih vojnika iz Poljske i započne kraj Sovjetskog Saveza koji smo poznavali.

Dakle šta je tu novo? Ono što je izgleda novo, a tu ideju ću podeliti sa vama danas, je to da postoje određena pravila i veštine koje se mogu učiti i podučavati kako bi se izvela uspešna nenasilna borba. Ako je to istinito, možemo pomoći tim pokretima.

Prva veština je analitička. Pokušaću sa Bliskim istokom, mestom na kom je sve počelo. Toliko mnogo godina smo živeli sa potpuno pogrešnim shvatanjem Bliskog istoka. Izgledao je kao zamrznuti region. Bukvalno kao frižider. U njemu su bile samo dve vrste jela: odrezak koji predstavlja vojno-policijski diktatorski režim Ben Alija i Mubaraka ili krompir, koji predstavlja teokratiju teheranskog tipa. Svi su se začudili kada se frižider otvorio i milioni mladih, uglavnom sekularnih ljudi su izašli da pokrenu promenu. Pogađajte - nisu gledali demografske podatke. Koliko prosečni Egipćanin ima godina? 24. Koliko dugo je Mubarak vladao? 31 godinu. Dakle, taj sistem je bio suvišan, istekao mu je rok. Mladi ljudi širom sveta su se probudili jednog jutra i shvatili da moć leži u njihovim rukama. Ostalo je u godini koja je pred nama. Pogađajte: ista generacija Y, sa svojim pravilima, alatima, svojim igrama i svojim jezikom, koji meni zvuči pomalo čudno, ja imam 38 godina... Pogledajte godine ljudi na ulicama Evrope. Izgleda da generacija Y dolazi.

Daću vam još jedan primer. Širom sveta srećem različite ljude, to su akademici, profesori, lekari i uvek govore o uslovima. Kažu: "Moć naroda će uspeti, samo ako režim nije previše opresivan." Reći će: "Moć naroda uspeva ako je godišnji prihod zemlje između X i Y." Reći će: "Moć naroda će uspeti samo ako postoji strani pritisak." Reći će: "Moć naroda će uspeti samo ako nema nafte." Mislim, postoji skup uslova. Pa, novost je da su vaše veštine tokom konflikta izgleda važnije od tih uslova. To su veštine ujedinjenja, planiranja, nenasilnog održavanja discipline.

Daću vam jedan primer. Ja dolazim iz zemlje koja se zove Srbija. Bilo je potrebno deset godina da se 18 opozicionih lidera sa velikim egom, ujedini iza jednog jedinog kandidata protiv balkanskog diktatora Slobodana Miloševića. Pogađate? To je bio dan njegovog poraza. Pogledajte Egipćane, bore se na trgu Tahrir, uklone svoje lične simbole i pojave se na ulici samo sa egipatskom zastavom. Daću vam jedan suprotan primer. Videli ste da je Lukašenko imao devet protiv-kandidata. Svi znate ishod. Dakle, jedinstvo je velika stvar. A ono može biti postignuto. Isto važi i za planiranje. Neko vas je slagao u vezi sa uspešnom i spontanom nenasilnom revolucijom. Tako nešto u svetu ne postoji. Kada god vidite mlade ljude kako na čelu reda pokušavaju da se združe sa milicijom ili vojskom, neko je već ranije mislio na to.

Na kraju, nenasilna disciplina, a to je ono što verovatno menja stvari. Ako održite nenasilnu disciplinu, uvek ćete pobediti. Imate 100 000 ljudi u nenasilnoj šetnji, a jedna budala ili provokator baci kamen. Šta privlači pažnju kamera? Taj jedan lik. Jedan jedini čin nasilja bukvalno može uništiti vaš pokret.

Dozvolite mi da pređem dalje. To je izbor strategija i taktika. U nenasilnoj borbi postoje neka pravila koja možete pratiti. Prvo, počnite s nečim malim. Drugo, odaberite bitke koje možete da dobijete. Ovde nas ima samo 200. Nećemo krenuti u milionsku šetnju. Ali šta ako bismo organizovali pisanje grafita tokom noći po celom Krakovu? Grad će znati. Dakle, biramo taktiku u skladu sa događajem, posebno ono što nazivamo malom taktikom raspršivanja. Veoma je korisna u nasilnom ugnjetavanju. Zapravo smo svedoci slike jedne od najboljih taktika. To je bilo na trgu Tahrir, gde je međunarodna zajednica stalno zastrašivana da će islamisti preuzeti revoluciju. Ono što su organizovali... Hrišćani štite muslimane pri njihovim molitvama, hiljade muslimana pozdravlja koptsko venčanje. Svet je promenio sliku, ali neko je ranije mislio o tome. Postoje mnoge stvari koje možete uraditi umesto da odete na jedno mesto i vičete i pravite se važni pred obezbeđenjem.

Postoji još jedan važan odnos. Njega analitičari uglavnom ne vide. To je odnos između straha i apatije s jedne strane i entuzijazma i humora sa druge. To funkcioniše kao u video igri. Ako je strah na visokom nivou, imate status kvo. Ako entuzijazam raste, vidite kako strah počinje da se topi. Drugog dana vidite kako ljudi u Egiptu trče ka policiji umesto od nje. Vidite da se nešto tu dešava.

A onda nastupa humor. Humor je veoma moćan činilac promene i naravno, veoma uticajan i u Poljskoj. Znate, bili smo mala grupa ludih studenata u Srbiji, kada smo napravili veliku parodiju. Stavili smo veliko bure od goriva sa slikom Gospodina Predsednika nasred glavne ulice. Na vrhu je bila rupa. Mogli ste bukvalno da dođete, ubacite novčić, uzmete bezbol palicu i udarite njegovo lice. Stvara buku. U roku od nekoliko minuta, sedeli smo u obližnjem kafiću i pili kafu, a ljudi su stajali u redu, čekajući da urade ovu divnu stvar. To je samo početak predstave. Prava predstava počinje sa dolaskom policije. Šta će uraditi? Uhapsiti nas? Nisu mogli da nas nađu. Posmatrali smo sve iz kafića tri bloka dalje. Da uhapse kupce sa decom? To nema smisla. Naravno, možete se kladiti, uradili su najgluplju stvar: uhapsili su bure. I sada, slika izubijanog lica na buretu koje policajci vuku u auto, bila je za fotoreportere nešto najbolje što su ikada dobili.

Mislim, to su stvari koje možete uraditi. I uvek možete koristiti humor. Ima još jedna velika stvar u vezi sa humorom: on zaista povređuje. Jer ovi momci stvarno sebe shvataju preozbiljno. Kad počnete da im se rugate, to boli.

Sada svi govore o Njegovom Visočanstvu, Internetu, koji je takođe veoma korisna veština. Ali nemojte žurno obeležavati stvari kao "Fejsbuk revolucija", "Tviter revolucija." Ne mešajte suštinu i formu. Istina je da su internet i novi mediji veoma korisni da se stvari urade brže i jeftinije. Takođe čine stvari bezbednijima za učesnike, jer obezbeđuju delimičnu anonimnost.

Vidimo odličan primer još nečega što internet može da uradi. Može da stavi cenu državno sponzorisanog nasilja nad nenasilnim protestantom. Ovo je čuvena grupa "Svi smo mi Kaled Said" koju su osnovali Vael Gonim i njegov prijatelj u Egiptu. Ovo je unakaženo lice momka kog je prebila policija. Ovako je postao poznat u javnosti i to je verovatno bila kap koja je prelila čašu.

Ali postoje i loše vesti. Nenasilna borba se dobija na ulicama, u realnom svetu. Nikada nećete uvesti svoje društvo u demokratiju i ekonomiju, ako sedite i klikćete. Postoje rizici koje treba preuzeti i živi ljudi koji se bore.

Pitanje za milion dolara: šta će se desiti u arapskom svetu? Iako su mladi ljudi iz arapskog sveta bili prilično uspešni u svrgavanju tri diktatora, prodrmavanju regiona i ubeđivanju pametnih kraljeva Jordana i Maroka da izvrše korenite reforme, ostaje da se vidi šta će biti rezultat. Da li će Egipćani i Tunižani uspešno proći tranziciju ili će se ovo završiti krvavim etničkim i religijskim sukobom, da li će u Siriji opstati nenasilna disciplina, suočena sa brutalnim svakodnevnim nasiljem koje je već ubilo hiljade ili će skliznuti u nasilnu borbu i započeti ružan građanski rat? Da li će se ove revolucije probiti kroz tranziciju u demokratiju ili će ih preuzeti vojska i razne ekstremističke grupe? To ne možemo znati. Isto važi za Zapadni deo sveta, gde možete videti sve te uzbuđene mlade ljude kako protestuju širom sveta, okupirajući ovo i ono. Da li će to zahvatiti čitav svet? Da li će oni naći svoje veštine, entuzijazam i strategiju da bi našli ono što žele i pokrenuli reformu ili će ostati na tome da se žale na beskonačnu listu stvari koje mrze? U tome je razlika između ta dva puta.

Ali, šta kaže statistika? Knjiga moje prijateljice, Marije Stefan, mnogo govori o nasilnoj i nenasilnoj borbi i iznosi neke šokantne podatke. Ako pogledate razne društvene promene u poslednjih 35 godina, od diktature do demokratije, videćete da, od 67 različitih slučajeva, u 50 je nenasilna borba bila ta koja je bila ključna. To je još jedan od razloga da posmatramo taj fenomen, još jedan od razloga da posmatramo Y generaciju. Meni je to dovolljno da im verujem i da se nadam da će naći veštine i hrabrosti da koriste nenasilnu borbu i tako poprave makar deo haosa koji naša generacija pravi u ovom svetu. Hvala vam. (Aplauz)