Sofal Er (Sophal Ear): Beg od Crvenih Kmera

Obično držim kurseve o tome kako da izgradite države nakon rata. Ali danas imam ličnu priču koju želim da podelim sa vama. Ovo je fotografija moje porodice, četvoro braće i sestara -- moje majke i mene -- slikana 1977. mi smo zapravo iz Kambodže. A ova fotografija je slikana u Vijetnamu. Kako je kambodžanska porodica završila u Vijetnamu 1977. godine? Da bih vam to objasnio, imam kratak video klip koji će objasniti režim Crvenih Kmera tokom 1975. i 1979.

Video: 17. april 1975. Komunistički Crveni Kmeri ulaze u Pnom Pen da oslobode njihov narod od širećeg sukoba u Vijetnamu i američkih bombaških kampanja. Pod vođstvom seljaka Pola Pota, Crveni Kmeri su evakuisali ljude na selo da bi stvorili ruralnu komunističku utopiju, nalik kulturnoj revoluciji Mao Ce Tunga u Kini. Crveni Kmeri su zatvorili vrata spoljnom svetu. Ali nakon 4 godine sumorna istina curi napolje. U državi od svega 7 miliona ljudi jedan i po milion su ubile njihove vođe, njihova tela su nabacana u masovne grobnice na bojnim poljima.

Sofal Er: Dakle, uprkos ovoj priči iz sedamdesetih, 17. aprila 1975. živeli smo u Pnom Penu. Crveni Kmeri su rekli mojim roditeljima da evakuišu grad zbog predstojećeg trodnevnog američkog bombardovanja. A ovo su slike Crvenih Kmera. To su bili mladi vojnici, tipična deca vojnici. Ovo je prilično normalno danas u savremenim sukobima, jer ih je lako uvući u rat.

Razlog koji su dali o američkom bombardovanju nije bio daleko od istine. Hoću da kažem, od 1965. do 1973. više municije je palo na Kambodžu nego na Japan tokom celog Drugog svetskog rata uključujući dve nuklearne bombe avgusta 1945. Crveni Kmeri nisu verovali u novac. Tako da je ekvivalent Banke federalnih rezervi u Kambodži bombardovan. I ne samo to, oni su zapravo zabranili novac. Mislim da je ovo jedini presedan u kom je novac bio povučen iz upotrebe. A znamo da je novac uzrok sveg zla, ali nije stvarno sprečio zlo u Kambodži, u stvari.

Moja porodica je bila preseljena iz Pnom Pena u provinciju Pursat. Ovo je slika kako Pursat izgleda. To je zapravo jedna lepa oblast u Kambodži, gde se uzgaja pirinač. U suštini, bili su primorani da rade u poljima. Tako da su moji otac i majka završili u nekoj vrsti koncentracionog logora, radnog logora.

To je bilo u ono vreme kada je moja majka čula od načelnika komune da je Vijetnam tražio da se njegovi građani vrate u Vijetnam. Ona je govorila nešto vijetnamskog jezika jer je kao dete rasla sa vijetnamskim prijateljima. Odlučila je, uprkos savetima njenih komšija, da će ugrabiti priliku i reći da je Vijetnamka da bi imala šansu da preživi jer su u to vreme sve terali da rade. A davali su oko -- u današnje vreme, dijetu zasnovanu na smanjenom unosu kalorija, pretpostavljam -- davali su kašu sa nekoliko zrna pirinča.

Otprilike u ovo vreme moj otac se ozbiljno razboleo. A nije govorio vijetnamski. Tako da je preminuo u januaru 1976. To je omogućilo, zapravo, da mi pokušamo sa ovim planom. Zato su nas Crveni Kmeri odveli iz mesta zvanog Pursat u Kaoh Tiev, koji je preko vijetnamske granice. Tamo su imali kazneni kamp gde su navodni Vijetnamci testirani o znanju jezika.

A vijetnamski moje majke je bio toliko loš da je, da bi priča bila uverljivija, dala svim dečacima i devojčicama vijetnamska imena. Ali je dala dečacima ženska imena, a devojčicama muška imena. I sve dok nije upoznala vijetnamsku gospođu, koja joj je ovo rekla, a zatim je učila 2 dana bez prekida, nije mogla da ode na ispit i -- znate, ovo je bio trenutak istine. Ako ne uspe, svi ćemo biti upućeni na gubilište; ako položi, možemo da idemo u Vijetnam. I ona je, naravno -- ja sam ovde, položila. Tako smo završili u Hong Ngu na vijetnamskoj strani. Zatim u Čau Dok. Ovo je slika Hong Ngua, Vijetnam danas. Prilično idilično mesto u delti Mekonga. Ali za nas je značilo slobodu. Slobodu od proganjanja Crvenih Kmera.

Prošle godine, Sud za Crvene Kmere, koji su UN pomogle Kambodži da uspostavi, počeo je sa radom i ja sam rešio da ostane zabeleženo da treba da podnesem građansku tužbu Sudu o tome kako je moj otac preminuo. Dobio sam odgovor prošlog meseca da je tužbu zvanično prihvatio Sud za Crvene Kmere. Za mene je ovo stvar pravde pred istorijom i odgovornosti za budućnost, jer je Kambodža ostala mesto bezakonja, s vremena na vreme.

Pre 5 godina moja majka i ja smo se vratili u Čau Dok. Ona je mogla da se vrati na mesto koje za nju označava slobodu, ali istovremeno i strah, jer smo tek izašli iz Kambodže. Srećan sam, zapravo, danas što mogu da je predstavim. Ona je ovde danas sa nama u publici. Hvala ti majko.

(Aplauz)