Širin Nešat - Umetnost u izgnanstvu

Priča koju želim da podelim sa vama danas je izazov za mene kao iranskog umetnika, kao iranskog umetnika ženskog pola, i kao iransku umetnicu koja živi u izgnanstvu. Pa, to ima svoje dobre i loše strane. Na lošoj strani, politika, izgleda, ne beži od ljudi kao što sam ja. Svaki iranski umetnik je, na jedan ili drugi način, političan. Politika definiše naše živote. Ukoliko živite u Iranu, suočavate se sa cenzurom, maltretiranjem, hapšenjem, mučenjem, ponekad i egzekucijom. Ako živite van zemlje, kao ja, suočeni ste sa životom u ignanstvu i čežnjom i bolom jer ste razdvojeni od svojih bližnjih, od svoje porodice. Tako da mi ne nalazimo moralni, emotivni, psihološki i politički prostor da se distanciramo od realnosti društvene odgovornosti.

Začudo, umetnik, poput mene, je takođe glas, govornik svog naroda, iako ja zaista nemam pristup svojoj zemlji. Takođe, ljudi poput mene, vode dve bitke na različitim poljima. Kritikujemo zapad, njegovu percepciju našeg identiteta, imidža koji je stvoren o nama, o našim ženama, politici, o našoj religiji. Tamo smo da se ponosimo sobom i da insistiramo na poštovanju. U isto vreme, vodimo drugu bitku. To je naš režim, naša vlada, naša svirepa vlada koja ne zazire od zločina da bi zadržala vlast. Naši umetnici su pod rizikom. Mi smo u opasnosti. Predstavljamo pretnju vladinom poretku.

Ali, ironično, ova situacija nas je sve učinila jačima jer smo, kao umetnici, u središtu kulturološkog, političkog i društvenog diskursa u Iranu. Tamo smo da inspirišemo, da provociramo, da mobilišemo, da ljudima damo nadu. Mi smo izveštavači našeg naroda i mi komuniciramo sa spoljašnim svetom. Umetnost je naše oružje. Kultura je forma otpora. Ponekad zavidim umetnicima na zapadu zbog slobode njihovog izražavanja, zbog činjenice da se mogu udaljiti od politike, zbog činjenice da oni samo služe jednoj publici, uglavnom zapadnoj kulturi. Ali i brinem zbog zapada jer, često, u ovoj zemlji, u ovom zapadnom svetu kultura rizikuje da postane forma zabave. Naši ljudi zavise od umetnika, a kultura je izvan komunikacije.

Moj put kao umetnika je započeo sa jednog veoma, veoma ličnog mesta. Nisam počela da dajem društveno tumačenje svoje zemlje. Prva koju vidite pred sobom je kada sam se prvi put vratila u Iran pošto sam bila van zemlje dobrih 12 godina. Bilo je to posle Islamske revolucije 1979. godine. Dok sam bila odsutna iz Irana, Islamska evolucija se spustila u Iran i u potpunosti transformisala ovu zemlju, od persisjske do islamske kulture. Došla sam većinom da bih ponovo videla svoju porodicu i ponovo se povezala i našla svoje mesto u društvu. Ali, umesto toga, našla sam zemlju koja je bila u potpunosti ideološka i koju nisam mogla više da prepoznam. Štaviše, sve više sam bivala zainteresovana, kako sam se susretala sa sopstvenim dilemama i pitanjima. Zaokupila sam se studijom o Islamskoj revoluciji i o tome kako je, zapravo, neverovatno izmenila živote iranskih žena. Iranske žene su kao subjekat studije neverovatno zanimljive zbog toga što su one, kroz istoriju, oslikavale političke transformacije. Na neki način, kroz proučavanje žene, možete pročitati strukturu i ideologiju te zemlje.

Tako sam napravila grupu radova koja se suočila sa mojim ličnim pitanjima u životu, ali je ipak dovela moj rad do većeg diskursa - subjekat mučeništva pitanje onih koji voljno stoje na toj raskrsnici koja vodi ka ljubavi prema Bogu, veri, ali i nasilju, zločinu i oholosti. Za mene je to postalo veoma značajno. A, ipak, imala sam neobičnan stav prema ovome. Bila sam autsajder koji se vratio u Iran da bi pronašao svoje mesto, ali nisam bila u poziciji da budem kritična u odnosu na vladu ili na ideologiju Islamske revolucije. Ovo se menjalo polako kako sam pronalazila svoj glas i otkrivala stvari za koje nisam znala da ću pronaći. Tako je moja umetnost postala malo kritičnija. Moj nož je postao malo oštriji. I upala sam u život u izgnanstvu. Ja sam nomadski umetnik. Radim u Maroku, Turskoj, Meksiku. Idem svuda i pretvaram se da je Iran.

Sada pravim filmove. Prošle godine sam završila film pod nazivom "Žene bez muškaraca". "Žene bez muškaraca" se vraća kroz istoriju, ali kroz drugi deo iranske istorije. Ide do 1953. kada je američka CIA sklonila sa vlasti demokratski odabranog lidera, dr Mosadeha. Ovu knjigu je napisala Iranka, Šarnuš Parsipur. To je magičan i realističan roman. Ova knjiga je zabranjena, a ona je provela pet godina u zatvoru. Moja opsesija ovom knjigom i razlog zbog kog sam je pretočila u film je što se ona postavlja pitanje kako izgleda biti žena - tradicionalno, istorijski u Iranu - i pitanje četiri žene koje su u potrazi za idejom promene, slobode i demokratije - dok se Iran, podjednako, kao da je odvojen od njih, takođe borio za ideju slobode i demokratije, kao i nezavisnosti od stranih investitora.

Napravila sam ovaj film takvim da se obraća i zapadnjacima, da i njima govori o istoriji naše zemlje. Izgleda da se svi sećate Irana posle Islamske revolucije. Toga da je Iran nekeda bio sekularno društvo i da smo imali demokratiju koju su nam oduzele američka i britanska vlada. Ovaj film se takođe obraća Irancima i zahteva od njih da se vrate svojoj istoriji i vremenu kada nisu bili toliko islamizirani, na način na koji smo izgledali, na koji smo svirali, na način našeg intelektualnog života. I, iznad svega, na način na koji smo se borili za demokratiju. Ovo su neki od snimaka iz mog filma. Ovo su neke od fotografija sa državnog udara. Ovaj film smo snimali u Kazablanki, rekreirajući sve snimke.

Ovaj film je pokušao da uspostavi ravnotežu između pričanja političke i ženske priče. Kako sam vizuelni umetnik, pre svega sam zainteresovana za stvaranje umetnosti koja prevazilazi politiku, religiju, pitanje feminizma i može da postane važno, svevremensko, univerzalno delo umetnosti. Izazov koji je bio preda mnom je bio kako da to uradim, kako da koristeći alegoriju ispričati političku priču, kako uzburkati vaše emocije ali i podstaći vas na razmišljanje. Ovo su neke od slika i karaktera iz filma. Sada dolazi zeleni pokret - leto 2009. kada je moj film pušten - ustanak počinje na ulicama Teherana.

Ono što je neverovatno ironično je da se period koji smo pokušali da oslikamo u filmu, vapaj za demokratijom, i društvenom pravdom ponavlja sada, ponovo u Teheranu. Zeleni pokret je značajno inspirisao svet. To je privuklo pažnju na sve one Irance koji se zalažu za osnovna ljudska prava i bore za demokratiju. Šta mi je bilo najznačajnije je, još jednom, prisustvo žena. One su meni apsolutno inspirativne. Ako bi u Islamskoj revoluciji žene bile oslikane kao potčinjene i kao da nemaju glas sada smo videli novu ideju feminizma na ulicama Teherana, žene koje su obrazovane, otvorenog uma, netradicionalne, seksualno otvorene, neustrašive i ozbiljne feministkinje. Ove žene i oni mladi muškarci, ujedinjeni Iranci širom sveta, unutra i napolju.

Tada sam shvatila zašto toliko inspiracije nalazim u iranskim ženama. One, pod svim okolnostima, pomeraju granicu. Suprostavljaju se vlastima. Krše svako pravilo na najmanji mogući, kao i na najveći mogući način. I, još jednom, one su se dokazale. Stojim ovde da kažem da su iranske žene pronašle novi glas i njihov glas meni daje glas. I velika je čast biti Iranka i iranska umetnica iako trenutno moram živeti i raditi na zapadu.

Puno vam hvala!

(Aplauz)