Šeril VuDunn: Najveća nepravda našeg veka

Globalni izazov o kojem želim da vam govorim danas retko kada dospeva na naslovnu stranu. A opet, to je ogromno u oba smisla, obimu i značaju. Vidite, svi ste vi sigurno dosta proputovali, ipak je ovo TEDGlobal. Ali se nadam da ću vas odvesti na neka mesta na kojima nikada ranije niste bili.

Dakle, hajde da počnemo u Kini. Ova fotografija je napravljena pre dve nedelje. Zapravo, jedna pretpostavka u vezi sa dečakom na ramenima moga muža, jeste da se radi o dečaku koji je završio srednju školu. ( smeh ) Ali ovo na trgu Tjenanmen. Mnogi od vas su bili tamo. To nije prava Kina. Dozvolite mi da vas odvedem u pravu Kinu. Ovo je u Dabijan planinama, u udaljenom delu Hjubej provincije u centralnoj Kini. Daj Manđu je imala 13 godina u trenutku kada priča počinje. Živi sa svojim roditeljima, dva brata i baba-tetkom. Imaju kolibu bez struje, tekuće vode, bez sata, bicikla. I dele ovu raskoš sa veoma velikom svinjom. Daj Manđu je bila u šestom razredu kada su joj roditelji rekli: "Ispisaćemo te iz škole jer je školarina od 13 dolara previše za nas. Ostatak svog života provešćeš na poljima riže. Zašto bismo trošili ovaj novac na tebe?" To se dešava devojčicama u udaljenim područjima.

Ispostavilo se da je Daj Manđu bila najbolji učenik u svom razredu. I dalje je hodala dva sata do škole i pokušavala da uhvati svaku informaciju koja je prodirala kroz vrata. Pisali smo o njoj u Njujork Tajmsu. Dobili smo pregršt donacija - uglavnom čekove na 13 dolara, zato što su čitaoci Njujork Tajmsa vrlo darežljivi u malim iznosima. ( smeh ) Ali onda smo dobili donaciju od 10 000 dolara - stvarno fin momak. Predali smo novac direktoru škole. Bio je oduševljen. Pomislio je: "Oh, mogu da renoviram školu. Mogu da dam stipendije svim devojčicama." Znate, ako rade naporno i ostanu u školi. Dakle Daj Manđu je u stvari završila osnovnu školu. Krenula je u srednju školu. Pohađala je stručnu školu za računovodstvo. Tražila je posao na jugu, u Guangdong provinciji. Našla je posao, tražila je poslove za ljude iz razreda i svoje prijatelje. Slala je novac svojoj porodici. Izgradili su novu kuću, ovog puta sa tekućom vodom, strujom, biciklom, bez svinje.

Ovo što smo videli je bio prirodni eksperiment. Retko se dobija spoljna donacija za obrazovanje devojčica. I tokom godina, prateći Daj Manđu, mogli smo da vidimo kako je bila u stanju da pređe iz mučeničkog kruga u dobročiniteljski. Ona nije promenila samo svoju dinamiku, već i svoje domaćinstvo, porodicu, selo. Selo je postalo prepoznatljivo. Naravno, Kina je u to vreme cvetala, ali su oni uspeli da izgrade put koji ih povezuje sa ostatkom Kine.

I to me dovodi do mog prvog velikog od dva principa u "Polovina Neba". A to je da je centralni moralni izazov ovog stoleća rodna neravnopravnost. U 19. veku, to je bilo ropstvo. U 20., totalitarizam. Problem našeg vremena jeste brutalnost sa kojom se toliko ljudi širom sveta susreće, zbog svog roda. Neki od vas mogu pomisliti: "Bože, to je hiperbola. Preteruje." Pa, hajde da vas pitam sledeće. Koliko vas misli da ima više muškaraca nego žena na svetu? Hajde da sprovedem anketu. Koliko vas misli da na svetu ima više muškaraca? Podignite ruke, molim. Koliko vas misli - nekoliko - koliko vas misli da ima više žena na svetu? Okej, većina vas. Pa, znate, ova druga grupa, niste u pravu. Zapravo, istinu govoreći, u Evropi i na Zapadu, gde muškarci i žene imaju ravnopravan pristup hrani i zdravstvu, tada ima više žena nego muškaraca, živimo duže. Ali u većini ostatka sveta, to nije slučaj. U stvari, demografi su pokazali da postoji između 60 i 100 miliona nestalih žena u trenutnoj populaciji.

I, znate, to se dogodilo iz nekoliko razloga. Na primer, u poslednjih pola veka, više je devojaka diskriminisano do smrti nego što je ljudi poginulo na svim ratištima, u 20. veku. Ponekad je i zbog sonograma. Devojčice se abortiraju pre nego što su rođene u situacijama kada nema dovoljno resursa. Ova devojčica, na primer je u centru za ishranu u Etiopiji. Čitav centar je bio ispunjen devojčicama poput nje. Ono što je zapanjujuće, njena braća, iz iste porodice, su bila potpuno u redu. U Indiji, tokom prve godine života, dakle od nula do jedan, broj preživelih muških i ženskih beba u suštini je isti jer one zavise od dojenja, a dojenje ne pokazuje preferencije prema sinovima. Od prve do pete, 50 posto više devojčica od dečaka umre, u čitavoj Indiji.

Druga poruka u "Polovini neba" je, hajde da stavimo sa strane moralnost svega ispravnog i pogrešnog ovde. I samo na praktičnom nivou, da razmislimo o tome da je jedan od najbojih načina borbe protiv siromaštva i terorizma obrazovanje devojčica i formalno zapošljavanje žena. Siromaštvo, na primer. Postoje tri razloga zbog čega se ovo dešava. Pod jedan, prevelika populacija je jedan od stalnih uzroka siromaštva. I znate, kada obrazujete dečaka, njegova porodica rađa manje dece, ali samo neznatno manje. Kada obrazujete devojčicu, rađaju značajno manje dece. Drugi razlog je u vezi sa trošenjem. To je na neki način prljava, mala tajna siromaštva, a to je da ne samo da siromašni ljudi zarađuju malo, već i da to što zarade, ne potroše mudro. I na nesreću, većinu toga potroše muškarci. Istraživanje je pokazalo, ako pogledate ljude koji žive sa ispod dva dolara dnevno - jedno merilo siromaštva - dva posto od ovog dohotka ode u ovu korpu ovde, obrazovanje. 20 posto ode u kategoriju koja je kombinacija alkohola, duvana, slatkih pića i prostitucije i festivala. Ako oduzmete samo četiri odsto i stavite ih u ovu kategoriju, imaćete efekat transformacije.

Poslednji razlog je u vezi sa tim da su žene deo rešenja, a ne problem. Morate da koristite retke resurse. Ako ne iskoristite nekoga poput Daj Manđu, to je gubljenje resursa. Bil Gejts je to odlično postavio na svom putovanju kroz Saudijsku Arabiju. Govorio je pred publikom sličnoj vama. Međutim, na drugoj trećini puta, naišao je na prepreku. Ovde su bili muškarci, onda prepreka, a sa ove strane žene. I neko sa ove strane sobe je ustao i rekao, "Gospodine Gejts, naš cilj ovde u Saudijskoj Arabiji je da budemo među prvih 10 zemalja kada je u pitanju tehnologija. Hoćemo li uspeti?" I Bil Gejts, gledajući u publiku, reče, "Ako u potpunosti ne koristite polovinu svojih resursa u državi, nema šanse ni da ćete se približiti prvih 10." Dakle, evo ga Bil od Arabije.

( smeh )

Dakle, kako bi neki od specifičnih izazova izgledali? Rekla bih, na vrhu liste je trgovina belim robljem. I reći ću samo dve stvari u vezi sa ovim. Ropstvo na vrhuncu trgovine robljem tokom 1780-ih: postojalo je oko 80 000 robova, prebačenih iz Afrike u Novi Svet. Sada, moderno ropstvo: prema grubim procenama Stejt Departmenta, postoji oko 800 000 - 10 puta više - kojima je trgovano preko internacinalnih granica. A to čak i ne uključuje one kojiima je trgovano unutar državnih granica, što je ključna tačka. I ako pogledate još jedan faktor, još jedan kontrast, rob iz prošlosti vredi oko 40 000 dolara u današnjoj vrednosti. Danas možete da kupite devojčicu za nekoliko stotina dolara, što znači da je ona više za jednokratnu upotrebu. Ali znate, napredak se dešava u mestima poput Kambodže i Tajlanda. Ne moramo da očekujemo svet u kojem se devojke kupuju, prodaju ili ubijaju.

Druga na listi jeste smrtnost majki. Znate, rođenje deteta u ovom delu sveta jeste divan događaj. U Nigeru, jedna od sedam žena može da očekuje da umre tokom porođaja. Širom sveta, jedna žena umre svakog minuta i po tokom porođaja. Znate, nije teško zbog toga što nemamo tehnološko rešenje, već ove žene imaju tri udara: siromašne su, nerazvijene i žene su. Znate, za svaku ženu koja zaista umre, 20 žena preživi ali završe sa povredom. A najrazornija povreda je akušerska fistula. To je cepanje prilikom porođaja koje ostavlja ženu nesposobnom da se kontroliše.

Dozvolite mi da vam predstavim Mahabubu. Ona živi u Etijopiji. Udali su je protiv njene volje u 13. godini. Zatrudnela je, porodila se u žbunju, ali znate, njeno telo je bilo vrlo nezrelo, i završila je sa neprirodnim porođajem. Beba je umrla, a ona je završila sa fistulom. Dakle to znači da je ona inkontinentna, nije mogla da kontroliše svoje funkcije izlučivanja. Jednom rečju, smrdela je. Stanovnici sela su mislili da je ukleta, nisu znali šta da rade sa njom. Naposletku, stavili su je na kraj sela u straćaru. Strgli su vrata kako bi je hijene pojele tokom noći. Te noći, bio je štap u straćari. Borila se sa hijenama tim štapom. I sledećeg jutra, znala je da ukoliko stigne do sledećeg sela gde postoje strani misionari, biće spašena. Pošto je imala oštećenje nerava, puzala je čitavim putem - 30 milja - do tog praga, polu mrtva. Strani misionari su otvorili vrata, znajući šta se dogodilo, odveli je u obližnju bolnicu za fistule u Adis Abebi, gde su je operisali operacijom od 350 dolara. Doktori i sestre su primetili da ona nije samo osoba sposobna da preživi, bila je vrlo pametna i postala je medicinska sestra. Dakle, sada, Mahabuba, spašava živote stotinama, hiljadama žena. Postala je deo rešenja, ne problem. Pomerila se iz mučeničkog kruga, u dobročiniteljski.

Govorila sam o nekim izazovima, hajde da govorim o nekim rešenjima, a to su predvidljiva rešenja. Ukazala sam na njih: obrazovanje i ekonomske prilike. Naravno, kada obrazujete devojčicu, ona ima tendenciju da se kasnije uda, da ima decu kasnije, da ima manje dece, ali da one koje rodi, obrazuje na više prosvetljeni način. Sa ekonomskim prilikama, stvari mogu da se menjaju.

Da vam predstavim Saimu. Živi u malom selu izvan Lahore, Pakistan. I u to vreme, bila je očajna. Svakog dana ju je tukao muž koji nije radio. Bio je kockarski tip - i nesposoban za rad, samim tim - i svoju frustraciju je iskaljivao na njoj. Pa, kada je rodila drugu ćerku, njena svekrva je rekla njenom sinu, "Mislim da je bolje da nađeš drugu ženu, Saima ti neće roditi sina." To se desilo kada je rodila drugu ćerku. U to vreme, postojala je grupa u selu za mikropozajmice koja joj je dala zajam od 65 dolara. Saima je uzela taj novac, i počela posao sa vezom. Trgovcima se njen vez dopadao, lako se prodavao, i stalno su tražili još. A kada nije mogla da proizvede dovoljno, zaposlila je žene iz sela. Ubrzo je imala 30 žena u selu koje su radile vez. I onda, kada je morala da preveze sve proizvode od sela do pijace, bila joj je potrebna pomoć oko transporta, pa je zaposlila svog muža. I sada su u tom poslu zajedno. On radi prevoz i distribuciju, a ona proizvodnju i nabavku. I sada imaju treću ćerku, i ćerke, sve tri, idu u školu jer Saima zna šta je stvarno važno.

Što me dovodi do poslednjeg elementa, a to je obrazovanje. Leri Samers, dok je bio glavni ekonomista u Svetskoj Banci, jednom prilikom je rekao: "Može biti da najveći povraćaj uloženog novca u zemljama u razvoju dolazi od obrazovanja devojčica." Dozvolite mi da vam pričam o Beatris Bira. Beatris je živela u Ugandi blizu granice sa Kongom, i poput Daj Manđu, nije išla u školu, Zapravo, ona nikada nije išla u školu, ni na tren, ni na dan. Njeni roditelji su rekli, opet: "Zašto bismo trošili novac na nju? Veći deo svog života provešće noseći vodu." Pa, igrom slučaja je u to vreme postojala grupa u Konektikatu zvana Najantik Komjuniti Čurč Grup u Konektitaku. Donirali su novac organizaciji lociranoj u Arkanzasu zvanoj Hejfer Internacional. Hejfer je poslala dve koze u Afriku. Jedna od njih je završila kod Beatrisinih roditelja. I koza je dobila bliznakinje. One su proizvodile mleko. Prodavali su mleko za novac. Novac je počeo da se nagomilava, i vrlo brzo roditelji su rekli: "Znate, imamo dovoljno novca. Hajde da pošaljemo Beatris u školu." I tako je u devetoj godini, Beatris krenula u prvi razred - ipak nikada nije bila ni blizu školi - zajedno sa šestogodišnjacima. Nije bilo bitno, bila je jednostavno oduševljena što je u školi. Popela se na vrh svog razreda. Ostala je na vrhu kroz osnovnu, a kasnije i srednju školu, briljirala je na državnim ispitima, i postala je prva osoba iz njenog sela, ikada, koja je došla u Sjedinjene Države, zahvaljujući stipendiji. Pre dve godine, dilpomirala je na Konektikat Koledžu, Na dan diplomiranja, rekla je: "Ja sam najsrećnija devojka na svetu, zbog koze." ( smeh ) A koza je koštala 120 dolara.

Dakle vidite kako mali koraci pomoći mogu da promene stvari. Ali želim da vas podsetim na realnost. Pogledajte: USAID, "Pomoć SAD-a" , pomaganje ljudima nije lako. I izdate su knjige koje su kritikovale USAID. Postoji knjiga Bil Isterlija. Knjiga se zove "Mrtva pomoć". Znate, kritika je ispravna, nije lako. Znate, ljudi su videli kako polovina svih projekata za čistu vodu godinu dana kasnije propada. Kada sam bila u Zimbabveu, obilazili smo mesto sa poglavicom - hteo je da sakupi novac za srednju školu - postojala je neka konstrukcija nedaleko, i ja sam pitala: "Šta je ovo?" Promrmljao je nešto. Ispostavilo se da je to neuspeli projekat navodnjavanja. Nekoliko metara dalje bio je neuspeli kokošinjac. Godina je prošla, sve su kokoške uginule, a niko nije hteo da stavi kokoške unutra. Isitna je, ali mislimo da se prvi mačići u vodu bacaju i da će to popraviti stvari. Učite iz svojih grešaka, i nastavljate da napredujete.

Takođe mislimo da individue mogu promeniti stvari, i trebalo bi, jer pojedinci, zajedno, svi možemo da pomognemo u stvaranju inicijative. A inicijativa muškaraca i žena je ono što nam treba za socijalnu promenu, promenu koja će ukazati na ovaj veliki moralni izazov. I onda, pitam vas, šta vi imate od toga? Verovatno se to pitate. Zašto bi vam bilo bitno? Ostaviću vas sa dve stvari. Jedna je da istraživanje pokazuje da jednom kada su vaše materijalne potrebe zadovoljene - a većini nas ovde jesu - istraživanje pokazuje da postoji par stvari u životu koje mogu da podignu nivo vaše sreće. Jedna od tih stvari jeste doprinos uzroku većem od vas samih.

A druga stvar. To je anegdota sa kojom ću vas ostaviti. A to je priča o medicinskom radniku u Darfuru. radi se o ženi koja je radila u Darfuru gledajući stvari koje ni jedno ljudsko biće ne treba da vidi. Tokom tog vremena, bila je jaka, nepokolebljiva. Nikada se nije slomila. A onda se vratila u Ameriku na odmor, Božićni praznici. Bila je u dvorištu svoje bake. i videla nešto što ju je slomilo do suza. Videla je hranilicu za ptice. I shvatila je kako je imala veliku sreću da se rodi u zemlji gde uzimamo sigurnost zdravo za gotovo, gde ne samo da možemo da hranimo, oblačimo i skućimo se, već i da obezbedimo to divljim pticama kako ne bi ogladnele tokom zime. I shvatila je da sa toliko velikom srećom dolazi i velika odgovornost. I tako, poput nje, vi, ja, svi smo dobitnici životnog lotoa. I tako se javlja pitanje: kako da se oslobodimo odgovornosti?

Dakle, imamo uzrok. Pridružite se pokretu. Budite srećniji i pomozite da se spasi svet.

Mnogo vam hvala.

( aplauz )