Šervin Nuland (Sherwin Nuland) o terapiji elektrošokovima

Želeo bih da uradim isto što i prvi put, a to je da izaberem neku vedru temu. Prošli put sam govorio o smrti i umiranju. Ovaj put ću govoriti o mentalnim bolestima. Ali pošto mora biti u skladu sa tehnologijom, govoriću o terapiji elektrošokovima. (Smeh)

Znate, otkad je čovek primetio da neko od njegovih bližnjih, njegovih kolega, može biti drugačiji, može biti čudan, može biti ozbiljno depresivan ili ono što danas prepoznajemo kao šizofreniju, bio je siguran da je ova vrsta bolesti morala da dolazi od zlih duhova koji zaposedaju telo. Pa, način da se leče ove bolesti u ranijim vemenima je bio, na jedan ili drugi način, isterivanje ovih zlih duhova, a ovo se i dalje dešava, kao što znate.

Ali nije dovoljno samo prisustvo sveštenika. Kada je medicina postala koliko-toliko naučna, otprilike oko 450. godine p.n.e., sa Hipokratom i tim momcima, oni su pokušavali da nađu lekovito bilje, biljke koje bi bukvalno otresle loše duhove van. Tako da su našli određene biljke koje izazivaju konvulzije. A knjige lekovitog bilja, botaničke knjige sve do kasnog srednjeg veka, renesanse su pune recepata za izazivanje konvulzija koji bi istresli zle duhove.

Konačno, otprilike u 16. veku, lekar čije je ime Teofrastus Bombastus Aureolus fon Hoenajm, zvani Paracelzus, ovo ime je verovatno poznato nekima od vas - (Smeh) - dobri, stari Paracelzus je otkrio da može predvideti stepen konvulzija koristeći izmerenu količinu kamfora da bi proizveo konvulzije. Možete li da zamislite da odete do vašeg ormara, uzmete kuglicu protiv moljaca i žvaćete je ukoliko ste depresivni? Bolje je od prozaka, ali ga ja ne bih preporučio.

Ono što vidimo je da se u 17., 18. veku konstantno traže lekovi osim kamfora koji će da urade šta treba. Zatim dolazi Bendžamin Franklin i biva blizu da i sebi izazove konvulzije munjom elektriciteta sa kraja njegovog zmaja. Tako su ljudi počeli da razmišljaju o električnoj struji zarad proizvodnje konvulzija.

Zatim idemo u 1932. godinu, kada su 3 italijanska psihijatra, koji su mahom lečili depresiju, primetili među svojim pacijentima, koji su takođe epileptičari, da ako imaju seriju epileptičnih napada, dosta njih zaredom - depresija će vrlo često prestati. Ne samo da će prestati, već se možda nikad neće ni vratiti. Zato su postali veoma zainteresovani za stvaranje konvulzija, izmerene tipove konvulzija.

Pomislili su: "Pa, imamo struju, samo ćemo priključiti nekoga za zid. To uvek diže kosu na glavi i ljudi se mnogo tresu." To su pokušali na nekoliko svinja i nijedna svinja nije ubijena. Tako da su otišli do policije i rekli: "Znamo da su na železničkoj stanici u Rimu sve te izgubljene duše koje tumaraju okolo, mrmljajući besmislice. Možete li da nam dovedete jednog?" Nekoga ko je, što bi Italijani rekli "tikva". Te su našli tog "tikva" lika, 39-godišnjeg čoveka koji je beznadežni šizofreničar, koji je mesecima bio poznat po tome što je bukvalno vršio nuždu po sebi, nije govorio ništa što ima smisla i doveli su ga u bolnicu. Ova 3 psihijatra su ga, nakon 2-3 nedelje posmatranja, postavili na sto, povezali njegove slepoočnice na mali izvor struje. Mislili su: "Pokušaćemo sa 55 volti, 2 desetine sekunde. To mu neće učiniti ništa strašno." Pa su to i učinili.

Sledeće sam čuo od neposrednog posmatrača koji mi je ovo rekao pre 35 godina, kada sam razmišljao o ovim stvarima za neki moj projekat. Rekao je: "Ovaj momak" - zapamtite, on nije bio uopšte uspavan - "nakon ove glavne, zle konvulzije, je ustao, pogledao ovu trojicu i rekao: "Šta kog đavola pokušavate da uradite?"" (Smeh) Kad bih samo mogao to da kažem na italijanskom.

Oni su bili presrećni jer on nije rekao racionalnu reč svih nedelja posmatranja. Te su ga priključili ponovo, ali su ovaj put koristili 110 volti pola sekunde. I na njihovo zaprepašćenje, kada je bilo gotovo, on je počeo da govori kao da je savršeno zdrav. Malo je popustio, pa su mu dali seriju tretmana i on je bio u suštini izlečen. Ali naravno, pošto je imao šizofreniju, ona se nakon par meseci vratila.

Ali su napisali rad o ovome i svako u zapadnom svetu je počeo da koristi električnu struju za izazivanje konvulzija kod ljudi koji su ili šizofeničari ili ozbiljno depresivni. Ovo nije bilo uspešno kod šizofreničara, ali je bilo jasno u '30-im i do sredine '40-ih da je terapija elektrokonvulzijama vrlo efikasna u lečenju depresije.

I naravno, u tom vremenu nije bilo antidepresiva, pa je ovo postalo veoma popularno. Oni bi davali ljudima anesteziju, izazivali konvulzije, ali prava poteškoća je bila to što nije postojao način da se paralizuju mišići. Zato su ljudi imali stvarno veliki napad. Kosti su lomljene. Posebno kod starih, krhkih ljudi niste mogli ovo da koristite. Zatim u kasnim 1950-im, takozvane lekove za opuštanje mišića su napravili farmaceuti i došlo je do toga da je mogla da se izazove potpuna konvulzija, elektroencefalografska konvulzija - što možete videti na osnovu moždanih talasa - bez izazivanja konvulzija u telu izuzev malog peckanja u prstima. Opet, to je bilo veoma popularno i veoma korisno.

Pa, znate, sredinom1960-ih, proizvedeni su prvi antidepresivi. Tofranil je bio prvi. Kasnih 1970-ih, ranih 1980-ih, postojali su i drugi i bili su vrlo efikasni. A grupe za zaštitu prava pacijenata su se veoma uznemirile zbog stvari kojima su prisustvovale. Tako je cela ideja elektrokonvulzivne, elektrošok terapije nestala, ali je doživela preporod u poslednjih 10 godina. A razlog za ovaj preporod je to što oko 10 posto ljudi, ozbiljno depresivnih, ne reaguju, bez obzira kako ih tretiraju.

Zašto vam govorim ovo na ovom sastanku? Govorim vam ovu priču jer me je Ričard pozvao i pitao da govorim o - kao što je pitao sve svoje govornike - da govorim o nečemu što bi bilo novo za ovu publiku, o čemu dosad nismo pričali, nismo pisali, isplanirao sam ovaj trenutak. Razlog je zapravo taj što sam ja čovek kom je, pre skoro 30 godina, spašen život sa 2 duga tretmana terapije elektrošokom. Dozvolite mi da vam ispričam tu priču.

Bio sam 1960-ih u braku. Nazvati ga lošim bi verovatno bilo premalo rečeno. Bio je užasan. Ima, siguran sam, dovoljno razvedenih ljudi u ovoj prostoriji koji su upoznati sa ovim neprijateljstvima, besom, ko zna sa čim još. Pošto sam neko ko je imao teško detinjstvo, tešku adolescenciju - što je imalo veze sa ne baš siromaštvom, ali blizu toga. Imalo je veze sa odrastanjem u porodici u kojoj niko nije govorio engleski, niko nije ni čitao ni pisao na engleskom. Imalo je veze sa smrću i bolešću i mnogim drugim stvarima. Bio sam malo sklon depresiji.

Kako su se stvari pogoršale i kako smo stvarno počeli da mrzimo jedno drugo, postao sam progresivno depresivan u roku od par godina, pokušavajući da spasem brak, koji se neizbežno nije mogao spasiti. Konačno, zakazivao bih - sve svoje veće hirurške slučajeve, zakazivao bih ih za 12, 1 sat popodne jer nisam mogao da ustanem pre 11 sati. Svako ko je bio depresivan zna kako to izgleda. Nisam mogao čak ni prekrivač da skinem sa sebe.

Pa, vi ste u univerzitetskom medicinskom centru, gde svako poznaje svakoga i sve je savršeno jasno mojim kolegama, pa su moje preporuke počele da opadaju. Kako su se moje preporuke smanjivale, postao sam još depresivniji dok nisam pomislio, moj bože, ja više ne mogu da radim. I zapravo, nije bilo nikakve razlike jer i onako nisam više imao pacijenata.

Kako me je savetovao moj lekar, prijavio sam se za akutnu negu u psihijatrijskoj jedinici naše univerzitetske bolnice. Moje kolege, koje su me znale još od medicinske škole u tom mestu, su mi rekle: "Ne brini druže. Za 6 nedelja bićeš ponovo u operacionoj sali. Sve će biti dobro." Da li znate sta je goveđi izmet? E pa ispostavilo se da je to gomila goveđeg izmeta. Znam neke ljude koji su osvojili mandat na tom mestu sa lažima poput ovih. (Smeh) Tako da sam bio jedan od njihovih promašaja.

Ali nije bilo tako jednostavno. Jer kada sam izašao iz te jedinice nisam uopšte mogao da funkcionišem. Jedva sam video na metar i po ispred sebe. Teturao sam se dok hodam. Bio sam nakrivljen. Retko sam se kupao. Nekad se nisam ni brijao. Bilo je užasno. I postalo je jasno - ne meni, jer meni više ništa nije bilo jasno u to vreme - da će mi trebati dugotrajna hospitalizacija u tom groznom mestu zvanom mentalna bolnica. Bio sam primljen 1973., u proleće 1973. u Living institut, koji se ranije zvao Hartford Retreat. Osnovan je u 18. veku, najveća psihijatrijska bolnica u državi Konektikat, za razliku od ogromnih javnih bolnica koje su postojale u to vreme.

Pokušali su sa svim što su imali. Pokušali su sa psihoterapijom. Pokušali su sa svim lekovima dostupnim u to vreme. A imali su tofranil i druge stvari - melaril, ko zna šta sve. Ništa se nije desilo osim što sam dobio žuticu od jedne od ovih stvari. I konačno, pošto sam bio opšte poznat u Konektikatu, odlučili su da sazovu sastanak uprave. Uprava se sastala i kasnije sam saznao šta se dogodilo.

Svi su razmislili i rešili da ne postoji ništa što može da se uradi za ovog hirurga koji se suštinski odvojio od sveta, koji je do tada postao toliko preplavljen, ne samo depresijom i osećanjima beskorisnosti i neadekvatnosti, već i opsesivnim razmišljanjima, opsesivnim mislima o slučajnostima. Postojali su određeni brojevi koji su me svaki put kada bih ih video, užasno uznemiravali - sve vrste ritualnih posmatranja, samo užasne, užasne stvari. Sećate se kada ste bili deca i morali ste da nagazite na svaku liniju? Pa, ja sam bio odrastao čovek koji je imao sve ove rituale i postalo je tako probadajuće da se stvorio surovi strah u mojoj glavi. Videli ste ovu sliku Edvarda Munka, Vrisak. Svaki trenutak je bio vrisak. Bio je nemoguće. Zato su odlučili da nema terapije, da nema lečenja. Ali postojao je jedan tretman, koji je zapravo bio započet u Hartford bolnici u ranim 1940-im i možete zamisliti šta je to bilo. Bila je to prefrontalna lobotomija. Zato su rešili - nisam znao za ovo, opet, saznao sam tek kasnije - da jedina stvar koja se može uraditi je da ovaj 43-godišnjak ima prefrontalnu lobotomiju.

Kao i u svim bolnicama, jedan stažista je dodeljen mom slučaju. Imao je 27 godina i posećivao me je 2-3 puta nedeljno. I naravno, ja sam bio tamo oko 3-4 meseca u to vreme. I on je tražio da se sastane sa upravom, oni su prihvatili da se sastanu sa njim jer su svi imali dobro mišljenje o njemu. Mislili su da ga čeka zaista izuzetna budućnost.

On je izvukao iz petnih žila i rekao: "Ne. Poznajem ovog čoveka bolje nego bilo ko od vas. Viđao sam ga iznova i iznova. Vi ste ga viđali s vremena na vreme. Pročitali ste izveštaje i tako dalje. Zaista verujem da je glavni problem ovde čista depresija i da sva ta opsesivna razmišljanja dolaze od nje. A znate, naravno, šta će se desiti ako izvedete prefrontalnu lobotomiju. Svi rezultati širom spektra, od prilično loših ka očajnim, očajnim, očajnim će se desiti. Ako se svojski potrudi, on neće imati više opsesije, verovatno ne depresiju, ali njegove reakcije će biti otupljene, nikad se neće vratiti hirurgiji, nikad neće biti dobar otac svoja 2 deteta, njegov život će se promeniti. Ako ima uobičajene rezultate, završiće kao "Let iznad kukavičjeg gnezda". A znate sve o tome, samo u suštini obamrlost do kraja svog života."

Pa, rekao je: "Možemo li da probamo sa elektrošok terapijom?" I znate li zašto su se složili? Složili su se da bi mu udovoljili. Samo su pomislili: "Pa, daćemo mu 10 tretmana. Time ćemo malo da izgubimo vreme. Jaka stvar. Ionako ništa neće da se promeni." Te su dali 10 tretmana, i prvi je - uobičajen tretman, slučajno, bio 6 do 8 i dalje je 6 do 8. Priključili su me na žice, uspavali me, dali mi lek za opuštanje mišića. 6 nije delovalo. 7 nije delovalo. 8 nije delovalo. Kod 9., sam primetio - bilo je sjajno što sam bilo šta primetio - primetio sam promenu. A kod 10. sam osetio pravu promenu.

On se vratio kod njih i oni su pristali na još 10. Ponovo, nijedan od njih - mislim da ih je bilo oko 7 ili 8 - nije mislio da će ovo pomoći. Mislili su da je to privremena promena. Ali vidite, do 16., do 17., bilo je očiglednih razlika u tome kako sam se osećao. Do 18. i 19., spavao sam cele noći. Do 20. imao sam osećaj, zaista sam imao osećaj da mogu ovo da prevaziđem, da sam sada dovoljno jak da snagom volje, mogu da odagnam opsesivna razmišljanja. Da mogu da odagnam depresiju.

I nikada nisam zaboravio - nikad neću zaboraviti - stajao sam u kuhinji na odeljenju, bila je nedelja ujutru januara 1974., stajao sam u kuhinji na odeljenju sam i razmišljao: "Sada imam snage da ovo prevaziđem." To je bilo kao da su se one čelične žice u mojoj glavi isključile i mogu da razmišljam jasno. Ali treba mi formula. Treba mi nešto da kažem sebi kada počnem opsesivno da razmišljam. Pa, fanovi Gilberta i Salivena u ovoj prostoriji se sećaju Rudigora i setiće se Mad Margaret i setiće se da je ona bila udata za momka po imenu ser Despard Murgatrojd. Ona je imala običaj da poludi na svakih 5 minuta u predstavi, i on joj je rekao: "Moramo da imamo reč koja će te vratiti u realnost i ta reč, draga moja, biće Basingstok." Tako da svaki put kad bi malo poludela, on bi rekao: "Basingstok!" i ona bi rekla: "Basingstok, će biti." I bila bi dobro neko vreme.

Znate ja sam iz Bronksa. Ja ne mogu reći: "Basingstok". Imao sam nešto bolje. I bilo je vrlo jednostavno. Bilo je: "E, jebi ga!" (Smeh) Mnogo bolje od: "Basingstok", bar za mene. I upalilo je - moj bože, upalilo je. Svaki put kad bih počeo opsesivno da razmišljam - opet, još jednom, nakon 20 šok tretmana - rekao bih: "E, jebi ga." I bilo je sve bolje i bolje i u roku od 3 ili 4 meseca, otpušten sam iz bolnice i priključio sam se grupi hirurga, gde sam mogao da radim sa drugim ljudima u zajednici, ne u Nju Hejvenu, ali blizu toga. Ostao sam tamo 3 godine. Po završetku te 3 godine, vratio sam se u Nju Hejven, a u međuvremenu sam se ponovo oženio. Poveo sam suprugu sa sobom, zapravo, da bih bio siguran da mogu da prebrodim to. Moja deca su se vratila da žive sa nama. Imali smo još dvoje dece nakon toga. Oživeo sam karijeru, još više nego što je bila ranije. Vratio sam se pravo na univerzitet i počeo da pišem knjige. Znate, to je bio divan život. Prošlo je, kao što sam rekao, skoro 30 godina. Prestao sam da se bavim hirurgijom pre oko 6 godina i postao pisac sa punim radnim vremenom, kao što mnogi znaju. Bilo je veoma uzbudljivo. Bilo je veoma srećno.

S vremena na vreme, moram da kažem: "E, jebi ga." S vremena na vreme, postanem pomalo depresivan i malo opsesivan. Tako da se nisam oslobodio svega toga. Ali je upalilo. Uvek upali. Zašto sam izabrao, nakon što nikada nisam govorio o ovome, da govorim sada? Oni koji znaju neke od ovih knjiga znaju da je jedna o smrti i umiranju, jedna je o ljudskom telu i ljudskom duhu, jedna je o načinu na koji su mistične misli uvek u našem umu i one uvek imaju veze sa mojim ličnim iskustvom. Neko bi pomislio čitajući ove knjige - a dobio sam hiljade pisama o njima od ljudi koji zaista ovo misle - da zasnovano na istoriji mog života kao što sam opisao u knjigama, istorija mog ranog života, ja sam neko ko je prevazišao nesreću. A to je da sam ja, neko ko je pijan, pio, pije gorak talog zamalo katastrofalnog detinjstva, isplivao ne samo nepovređen već i ojačan. Zaista sam shvatio, tako da mogu da savetujem ljude o smrti i umiranju, tako da mogu da pričam o misticizmu i ljudskom duhu.

Oduvek sam se osećao krivim zbog toga. Oduvek sam osećao da sam nekako uljez jer moji čitaoci ne znaju šta sam vama upravo rekao. Poznato je nekim ljudima u Nju Hejvenu, očito, ali nije opšte poznato. Stoga, jedan od razloga zbog kog sam došao ovde da govorim o ovome danas je da - iskreno, sebično - rasteretim sebe i stavim do znanja da ovo nije neopterećen mozak koji je napisao sve ove knjige. Ali što je još važnije, mislim, je činjenica da veoma značajan deo ljudi u publici ima ispod 30 godina i ima mnogih, naravno, koji su uveliko prešli 30. Za ljude ispod 30, a meni se čini da skoro svi vi - rekao bih svi vi - su ili na vrhuncu veličanstvene i uzbudljive karijere ili usred veličanstvene i uzbudljive karijere: svašta vam se može desiti. Stvari se menjaju. Nesreće se dešavaju. Nešto iz detinjstva se vrati da vas proganja. Možete ispasti iz koloseka. Nadam se da se to nikome od vas neće desiti, ali verovatno će se desiti malom delu vas.

Za one kojima se ne desi, postojaće nesreće. Ako ja, sa opustelim duhom, bez duha, ono što sam doživljavao 1970-ih, bez mogućnosti oporavka, kao što je ta grupa veoma iskusnih psihijatara mislila, ako sam ja mogao da nađem izlaz iz toga, verujte mi, svako može da nađe izlaz iz bilo koje nesreće koja postoji u našim životima.

A za one koji su stariji, koji su preživeli nešto možda ne toliko loše kao ovo, ali koji su proživeli teška vremena, gde su možda izgubili sve, kao ja i počeli sve ispočetka, nešto od ovoga će im delovati vrlo poznato. Postoji oporavak. Postoji iskupljenje. I postoji vaskrsnuće. Postoje teme o vaskrsnuću u svakom društvu koje je ikada bilo proučavano i to ne samo što maštamo o mogućnosti vaskrsnuća i oporavka, već zato što se to zaista dešava. I dešava se često.

Možda najpopularnija tema o vaskrsnuću, van onih religioznih, je ona o feniksu, drevna priča o feniksu, koji, svakih 500 godina, vaskrsne iz svog pepela da bi živeo život koji je još lepši od prethodnog. Ričarde, mnogo ti hvala.