Шери Тиркл (Sherry Turkle): Повезани, али сами?

Пре неколико тренутака моја ћерка Ребека ми је послала поруку за срећу. Порука каже: "Мама, бићеш супер." Обожавам то. Добијање те поруке је као да сам примила загрљај. И ето га. Ја представљам централни парадокс. Ја сам жена која воли да добија поруке, а која ће вам рећи да превише порука може бити проблем.

Уствари, тај подсетник на моју ћерку доводи ме на почетак моје приче. Када сам, 1996., одржала свој први TED говор, Ребека је имала 5 година и седела баш тамо у првом реду. Ја сам била управо написала књигу која слави наш живот на интернету и требало је да изађем на насловној страни магазина "Wired". Тих узбудљивих дана, експериментисали смо са собама за ћаскање и виртуелним заједницама. Истраживали смо различите аспекте себе. А онда смо се искључили. Била сам узбуђена. Као психолога, највише ме је узбудила идеја да ћемо, оно што смо у виртуелном свету научили о себи, о свом идентитету, искористити да живимо бољим животом у реалном свету.

А сада се пребацимо у 2012. Поново сам на TED бини. Моја ћерка има 20 година и студира. Спава са својим мобилним телефоном, као и ја. И управо сам написала нову књигу, али овог пута она ме неће довести на насловну страну магазина "Wired". Дакле, шта се десило? И даље ме узбуђује технологија, али верујем, и овде сам да то и кажем, да допуштамо да нас она одведе на места на која не желимо да идемо.

Последњих 15 година проучавам технологије мобилне комуникације и интервјуисала сам стотине и стотине људи, младих и старих, о њиховим животима на мрежи. Сазнала сам да су наше справице, те справице у нашим џеповима, толико психолошки моћне да не само да мењају оно што радимо, него мењају и оно ко смо. Неке од ствари које данас радимо с тим справицама, само пре неколико година биле су чудне или узнемирујуће, али веома брзо су постале познате, начини на које радимо ствари.

Ево неколико примера: људи шаљу поруке или мејлове током састанака извршних одбора. Шаљу поруке, купују, иду на Фејсбук током часова, презентација, заправо током свих састанака. Људи ми говоре о важној новој вештини: успостављању контакта очима док куцате поруку. (смех) Људи ми објашњавају да је тешко, али могуће. Родитељи шаљу поруке и мејлове за доручком или вечером док им се деца жале да им родитељи не посвећују пуну пажњу. Али онда иста та деца ускраћују пажњу једна другој. Ово је недавна фотографија моје ћерке и њених другарица које су заједно, али нису заједно. Чак и на сахранама шаљемо поруке. Ја то проучавам. Одстрањујемо се од сопственог бола или одсутности и одлазимо у своје телефоне.

Зашто је то важно? Мени је важно јер мислим да се упуштамо у невољу - невољу у међусобним односима, али и невољу у односу према себи и свом капацитету за интроспекцијом. Навикавамо се на нов начин да будемо сами заједно. Људи желе да буду заједно, али и на другим местима - повезани са свим другим местима на којима желе да буду. Људи желе да уреде своје животе. Они желе да улазе и излазе из места на којима су јер оно што им је најважније је да контролишу где усмеравају пажњу. Желите да идете на тај састанак одбора, али желите да посветите пажњу само ономе што вас занима. Неки мисле да је то добра ствар. Али можете завршити кријући се једни од других, чак и кад смо сви стално међусобно повезани.

Један педесетогодишњи бизнисмен ми се жалио како осећа да на послу више нема колеге. Када иде на посао, не зауставља се да поприча са неким, не телефонира. И каже да не жели да прекида колеге јер, "Превише су заузети мејловима". Али онда стане и каже "Знаш, не говорим ти истину. Ја сам тај који не жели да га прекидају. Мислим да би требало да желим, али бих радије нешто радио на Блекберију."

У свим генерацијама, видим да људи не могу да се засите једни других ако и само ако могу имати једни друге на дистанци, у количинама које могу да контролишу. То називам ефектом Златне средине: не преблизу, не предалеко, него на идеалној удаљености. Али оно што је идеално за једног средовечног бизнисмена, може бити проблем за адолесцента који треба да развије односе лицем у лице. Један осамнаестогодишњак, који користи смс скоро за све, жељно ми каже: "Једног дана, некада, али свакако не сада, желим да научим да водим разговор."

Када питам људе шта је лоше у разговору, они кажу: "Рећи ћу ти шта не ваља. Одвија се у реалном времену и не можеш да контролишеш шта ћеш рећи." То је цела поента. Поруке, имејл, блогови, све то нам дозвољава да се представимо онаквима какви желимо да будемо. Можемо да уредимо, што значи да можемо да обришемо, да ретуширамо, лице, глас, тело - не превише, не премало, таман колико треба.

Људски односи су богати и компликовани и захтевни. А ми их "пречишћавамо" технологијом. Када то радимо, може се десити да жртвујемо разговор због саме повезаности. Заваравамо се. А временом као да то заборављамо или нам више није стало.

Када ми је Стивен Колберт поставио једно значајно питање, веома значајно, ухватио ме је неспремну. Питао је: "Зар ти ситни твитови, ти ситни залогаји онлајн комуникације не чине једну велику порцију правог разговора?" Мој одговор је био не, не чине. Повезивање у залогајчићима можда функционише у прикупљању делића информација, као кад кажемо: "Мислим на тебе", или чак "Волим те" - мислим, видите како сам се ја осећала када сам добила ону поруку од ћерке - али они не помажу да учимо једни о другима, да стварно разумемо и упознамо једни друге. Међусобне разговоре користимо како бисмо научили да разговарамо са собом. Бекство из разговора може много значити јер може да угрози нашу способност интроспекције. За децу која одрастају, та вештина је основа развоја.

Константно чујем: "Радије бих писао поруке него разговарао". Оно што видим је да су људи толико навикли да се заваравају уместо да разговарају, навикли да добијају мање да су скоро постали вољни да се потпуно отарасе људи. На пример, многи су ми рекли да желе да једног дана напреднија верзија Сирија, дигиталног асистента Епловог Ајфона, буде нешто као најбољи пријатељ, неко ко ће слушати када други не слушају. Верујем да та жеља осликава болну истину коју сам научила за последњих 15 година. Осећај да ме нико не слуша је веома важан у нашем односу са технологијом. Зато је толико привлачно имати Фејсбук налог или Твитер налог - има толико аутоматских слушалаца. Осећај да нас нико не слуша чини да желимо да проводимо време са машинама којима је наизглед стало до нас.

Правимо роботе које зовемо друштвени роботи и који су дизајнирани да буду пријатељи - старијим особама, нашој деци, нама. Да ли сумњамо у то да ћемо бити ту једни за друге? Током истраживања радила сам у домовима за старе и понела сам те друштвене роботе који су направљени да старима пруже осећај да су схваћени. Једнога дана сам ушла, а жена која је изгубила дете обраћала се роботу у облику младунчета фоке. Изгледало је као да је гледа у очи. Деловало је као да прати разговор. Пружио јој је утеху. Многи су мислили да је то невероватно.

Али та жена је покушавала да дâ смисао свом животу, уз машину која нема никаквог искуства о људском животу. Тај робот је одлично глумио. А ми смо осетљиви. Људи лажну емпатију доживљавају као да је права. Током тог тренутка, када је та жена доживљавала ту лажну емпатију, ја сам размишљала: "Робот не може да саосећа. Не суочава се са смрћу. Не познаје живот."

И док је та жена налазила утеху у роботу, мени то није било невероватно; то је за мене био један од најболнијих, најкомпликованијих тренутака у мојих 15 година рада. Али кад сам боље погледала, осетила сам да се налазим у хладном, суровом средишту савршене олује. Ми више очекујемо од технологије, а мање једни од других. Питам се, зашто је дошло до овога?

Мислим да је то зато што нас технологија највише привлачи кад смо најрањивији. А ми јесмо рањиви. Усамљени смо, али се бојимо интимности. Од друштвених мрежа до друштвених робота, дизајнирамо технологије које ће нам давати илузију друштвености без захтева за пријатељством. Желимо да нам технологија помогне да се осећамо повезани на начине које можемо лагодно да контролишемо. Али није нам толико угодно. Немамо много контроле.

Данас, телефони у нашим џеповима мењају наше умове и срца јер нам пружају три задовољавајуће фантазије. Прво, да можемо да усмеримо пажњу где год то желимо; друго, да ће нас неко увек чути; треће, да никада нећемо морати да будемо сами. Та трећа идеја, да никада нећемо морати да будемо сами, је најважнија за промену наше психе. Јер чим су људи сами, макар и на неколико секунди, осећају се нелагдно, паниче, унервозе се, посежу за неким уређајем. Сетите се људи који стоје у редовима или на семафору. Бити сам делује као проблем који је потребно решити. И људи покушавају да га реше повезивањем. Али овде повезаност више личи на симптом него на лек. Она изражава основни проблем, али га не решава. Али више од симптома, стална повезаност мења начин на који људи мисле о себи. Обликује нови начин постојања.

Најбољи начин да се то опише је "делим, дакле постојим". Користимо технологију да дефинишемо себе, делећи своје мисли и осећања чак и док их доживљавамо. Раније је било: осећам нешто, желим да позовем некога. Сада је: желим нешто да осећам, морам да пошаљем поруку. Проблем са новим режимом "делим, дакле постојим" је што ако немамо повезаност, не осећамо себе. Скоро да не осећамо себе. Шта онда радимо? Све више се повезујемо. Али у том процесу се уствари изолујемо.

Како стижемо од повезаности до изолације? Постајете изоловани ако не негујете капацитет за осамљивањем, способност да будете одвојени, сами са собом. Самоћа је место где налазите себе како бисте тражили друге људе и стварали праве везе. Када не поседујемо тај капациет за самоћу, окрећемо се другима како бисмо се осећали мање напето да бисмо се осећали живима. Када се то деси, нисмо у стању да их ценимо због онога ко су. Као да их користимо као резервне делове да бисмо оснажили осетљиви део себе. Мислимо да ће стална повезаност да учини да се осећамо мање усамљеним. Али у опасности смо, јер је управо супротно истина. Ако не умемо да будемо сами, бићемо усамљенији. И ако не научимо своју децу да буду сама, једино што ће она знати је да буду усамљена.

Када сам 1996. говорила на TED-у о својим истраживањима раних виртуелних заједница, рекла сам: "Они који најбоље искоришћавају свој живот на екрану, то чине у духу интроспекције." И то тражим овде, сада: интроспекцију и више од тога, разговор о томе куда нас садашња употреба технологије може одвести, која ће бити цена тога. Очарани смо технологијом. И као млади љубавници, бојимо се да превише приче може покварити романтику. Али време је за разговор. Одрасли смо са дигиталном технологијом и мислимо да је и она одрасла. Али није, још је млада. Имамо довољно времена да размислимо о томе како је користимо и развијамо. Не позивам да се одрекнемо својих уређаја, само да развијемо с њима свеснији однос, као и једни са другима, али и са собом.

Видим неке прве кораке. Почните да мислите о самоћи као о доброј ствари. Направите места за њу. Нађите начина да је својој деци прикажете као вредност. Направите света места код куће - у кухињи, трпезарији - и у њима водите разговоре. Исто урадите и на послу. На послу смо презаузети комуникацијом да често немамо времена да размислимо, да разговарамо о стварима које су заиста битне. Промените то. Најважније, сви морамо да слушамо једни друге, укључујући и досадне делове. Јер другима се откривамо онда кад се збунимо, оклевамо или останемо без речи.

Технологија покушава да редефинише људску повезаност - како бринемо једни о другима, како бринемо о себи - али нам даје и могућност да потврдимо своје вредности и свој правац. Оптимистична сам. Имамо све што нам је потребно да почнемо. Имамо једни друге. Ако препознамо своју крхкост, имамо највеће шансе за успех. Да слушамо када технологија каже да ће узети нешто компликовано и обећа да ће дати нешто једноставније.

У свом послу чујем како је живот тежак, односи су пуни ризика. А онда је ту технологија - једноставнија, пуна наде, оптимистична, увек млада. Као позивање појачања. Један оглас обећава да онлајн, са аватарима, можете "коначно волети своје пријатеље, своје тело, свој живот, онлајн и са аватарима." Привлачи нас виртуелна романса, компјутерске игре које изгледају као светови, идеја да ће роботи, роботи једног дана бити наши прави пријатељи. Вече проводимо на друштвеној мрежи уместо да идемо у кафић са пријатељима.

Али наше фантазије о замени нас коштају. Сада морамо да се фокусирамо на многе, многе начине на које технологија може да нас врати нашим животима, телима, заједницама, политици, нашој планети. Потребни смо им. Разговарајмо о томе како да искористимо дигиталну технологију, технологију наших снова, да учинимо да овај живот буде живот који волимо.

Хвала вам.

(аплауз)