Шекхар Капур: Ми смо приче које причамо себи

И тако су ме позвали да снимам тај филм који се зове "Елизабета". И разговарали смо о тој великој икони eнглеске говорећи, "Она је фантастична жена. Она може све. Како ћемо је представити?" Сели смо са људима из студија, продуцентима и писцем, и они су се обратили мени питајући "Шекхар, шта ти мислиш?".

А ја сам одговорио: "Мислим да она плеше."

Видео сам како ме сви гледају, неко је прокоментарисао: "Боливуд."

Други су питали "Колико га плаћамо?"

А трећи су рекли: "Нађимо новог режисера."

Ја сам мислио да имам боље изгледе. Много смо расправљали о томе како да представимо Елизабету и рекао сам, океј, можда сам превише боливудски настројен, али можда Елизабета, та велика икона, плеше? Шта то говориш? Још једном сам промислио о свему, и на крају смо се сви сложили. И ево како изгледа представљање ове велике британске иконе зване "Елизабета".

Лестер: Могу ли Вам се придружити, моја госпо?

Елизабет: Уколико Вам то причињава задовољство, господине. (Музика)

Шекхар Капур: На крају је плесала. И колико људи који су гледали филм није схватило да је она заљубљена жена, да је потпуно невина, да је њен живот испуњен радошћу и да је пуна младалачког духа? И колико вас то сада није схватило? То је моћ визуелног приповедања. То је моћ плеса. То је моћ музике. То је моћ незнања.

Када кренем да режирам филм, сваког дана се спремамо превише, мислимо превише. Знање постаје терет који притиска мудрост. Знате, просте речи потону у живом песку искуства. Често се запитам, "Шта ћу да радим данас?". Нећу радити оно што сам планирао, и бацим себе у апсолутну панику. То је један од начина да се ослободим свог мозга, да се ослободим мозга који говори, "Хеј, ти знаш шта радиш. Ти тачно знаш шта радиш. Ти си режисер, ово радиш годинама." Морам да одем тамо, и будем потпуно успаничен. И као симболичан гест. Ја поцепам сценарио. Потпуно се успаничим. И уплашим се. То радим и сада. Погледајте ме. Постајем нервозан. Не знам шта да кажем, не знам шта радим, не желим да идем тамо.

И док идем тамо, наравно, мој асистент ме пита: "Да ли знате шта ћете, господине?". Ја кажем: "Наравно да знам.".

А извршни продуценти у студију би рекли: "Хеј, види Шекхара. Он је потпуно спреман." A у себи слушам Нусрат Фатех Али Кана (пакистански музичар) зато што је хаотичан. Дозвољавам себи да одлутам у хаос, јер се надам да ће се ван хаоса појавити неки веродостојни тренуци. Припрема је припрема. Не знам колико је уопште поштена. Не знам да ли је веродостојна. Али веродостојност се јавља у моменту, органски, и ако скупите пет сјајних моментата сјајних, органских ствари, у свом приповедању, у свом филму, то ће допрети до ваше публике. И ја тражим те моменте, стојећи тамо и говорећи "Не знам шта да кажем."

На крају сви гледају у тебе, 200 људи у седам сати ујутру, који су дошли тамо у петнаест до седам, а ти си дошао у седам и сви говоре: "Хеј! Шта је прво? Шта ће се сад десити?" И ти се поставиш у стање потпуне панике у ком ништа не знаш, и заиста не знаш. И баш зато што не знаш, почињеш да се молиш Универзуму, зато што се молиш Универзуму за нешто - покушавам да приступим Универзуму на исти начин на који је то Ајнштајн урадио - каже молитву - добије приступ - његове једначине - исти тај извор... Ја тражим исти тај извор зато што креативност долази из апсолутно истог извора који, медитирајући, дозивате споља, из универзума. Тражите нешто што ће доћи и оборити вас с ногу. Док те то нешто не обори, нећеш снимити први кадар. А шта ћеш онда да радиш?

Тако дође Кејт и пита: "Шекхар, шта желиш да радим?".

А ја одговорим: "Кејт, шта ти желиш да радиш?" (смех) "Ти си сјајна глумица, и ја волим да дајем слободу својим глумцима. Зашто ми не покажеш шта је то што ти желиш да радиш?". (Смех) Шта ја радим? Ја покушавам да добијем на времену. Ја покушавам да добијем на времену.

Значи, прва ствар коју сам научио о приповедању, и коју константно пратим је паника. Паника је сјајна улазница за креативност зато што је то један од начина да се решите размишљања. Да се ослободите мозга. Да га се ослободите. Отресете. И да се окренете Универзуму зато што тамо постоји нешто што је моного више веродостојно него ваше мисли што је истинитије од вашег универзума. Неко је то рекао јуче. Ја то сад понављам јер је то нешто што увек следим да бих нашао Шунјату (појам из будистичке филозофије), ништавило. Из ништавила настају моменти креативности. То је оно што ја радим.

Када сам био мали - имао сам отприлике осам година, знате каква је Индија тада била. Није било загађења. У Делхију где смо живели то смо звали "чат" ili "kота" (велика просторија налик тераси) "кота" је сад постала ружна реч. Али значи тераса, и некада смо тамо спавали. У школи смо тек почели да учимо физику, и речено ми је да уколико нешто постоји оно мора бити мерљиво. Уколико није мерљиво, оно не постоји. И ја бих лежао напољу под незагађеним небом како је било у Делхију у то време, кад сам био мали, и буљио сам у универзум мислећи "Докле се простире универзум?".

Мој отац је био доктор. И ја бих га питао: "Тата, докле иде универзум?".

А он би одговорио: "Сине, иде до бесконачности."

И ја бих рекао: "Молим те измери ми бесконачност пошто ме у школи уче да уколико нешто не можеш да измериш, онда ни не постоји. Не улази ми у главу." Па докле иде бесконачно? Шта значи заувек? И ја сам лежао тамо, плачући ноћу пошто моја машта није дотицала креативност.

И шта сам урадио? У то време, са седам нејаких година створио см причу. Како је гласила моја прича? Не знам зашто, али још увек је се сећам. Био једном један дрвосеча који је узео секиру са намером да исече цепаницу, и цела Галаксија је само један атом те секире, а када секира удари цепаницу, све ће нестати и Велики прасак ће се поново десити. Али све пре праска је тај дрвосеча. И онда би ми се прича завршила. Замислио бих да је тај универзум дрвосече само један атом секире другог дрвосече, и сваки пут бих могао да причам своју причу из почетка да бих решио тај проблем и решио сам га.

Како сам то урадио? Испричао сам причу. Онда, шта је прича? Прича смо ми - сви ми. Сви ми смо приче које приповедамо себи. У овом универзуму, и овом постојању, живимо са том подељеношћу, питањем да ли постојимо или не, и ко смо ми, приче које причамо себи су приче које дефинишу потенцијал наших постојања. Ми јесмо приче које причамо себи. И досежемо онолико далеко колико посматрамо приче. Прича о вези коју развијеш између оног што јеси или онога што можеш бити, и бесконачног света, и то је наша митологија.

Ми причамо приче, и особа без приче не постоји. Тако је Ајнштајн испричао причу и пратио своју причу да би осмислио теорију, онда је смишљао теорије да би креирао своју једначину. Александар је имао причу коју му је причала његова мајка, и отишао је да освоји свет. Сви ми, свако од нас, има причу коју прати. Ми себи причамо приче. И ја ћу отићи даље, и рећи, причам, дакле постојим. Постојим зато што постоје приче, и када њих не би било, ни ми не бисмо постојали. Ми креирамо приче да бисмо дефинисали сопствено постојање. Када их не бисмо измишљали вероватно бисмо одлепили. Не знам. Нисам сигуран, али то је оно што радим све време.

Е сад, филм. Филм прича причу. И врло често када правим филм - размишљам да направим филм о Буди - и често се питам: да је Буда имао све елементе који су дати режисеру, да је имао музику, визуалност, да је имао камеру, да ли бисмо боље разумели Будизам? Али то ме на неки начин оптерећује. Ја морам да испричам причу на много једноставнији начин, али имам тај потенцијал који се зове нарација. Када сам први пут отишао у Холивуд, кажу, стално сам причао о нарацији, и мој агент ми је рекао "Хоћеш ли бити љубазан и престати да причаш о нарацији?" Ја сам питао "Зашто?", а он је рекао: "Зато што ти нико неће дати филм ако причаш о нарацији. Само причај о синопсису и како ћеш да снимиш предиван филм, и какви ће визуални ефекти бити."

И кад посматрам филм ево шта тражимо, тражимо причу сажету у синопсису, онда тражимо причу на психолошком нивоу, онда тражимо причу на политичком нивоу, онда тражимо причу на митолошком нивоу. И ја тражим приче на сваком од ових нивоа. Е сад, није неопходно да се ове приче слажу једна са другом. Предивно је то што ће често приче бити у контрадикцији. И када радим са Рахманом који је сјајан музичар, често му кажем "Немој пратити оно што сценарио већ говори. Нађи оно што не говори. Нађи своју истину, и када је пронађеш за себе, то ће бити истина у причи, али то може противречити сценарију, али немој да бринеш о томе."

Значи наставак "Елизабете" је "Златно доба". Када сам правио наставак за "Елизабету", ево какву причу је причао писац. Жена којој је претио Филип II и која је улазила у рат, и идући у рат, заљубила се у Волтера Рајлија. Зато што се заљубила у Волтера Рајлија, одустајала је од улоге краљице. А онда се Волтер Рајли заљубио у њену прву даму и она је морала да одлучи да ли ће бити краљица која иде у рат или жели да...

Ево приче коју сам ја испричао. Богови су тамо негде. Било је двоје људи. Био је Филип II, који је био узвишен зато што се увек молио, и била је Елизабета, која је била узвишена, али не баш толико узвишена зато што је сама мислила да је већ узвишена али је крв смртнице текла њеним венама. Али је "узвишени" био неправедан, па су богови рекли, "Океј. Оно што морамо да урадимо је да помогнемо праведној." И пoмогли су праведној. И шта су урадили, послали су Волтера Рајлија да физички раздвоји њену смртну страну од њене духовне стране. А смртна страна је била девојка којој је Волтер Рајли послат и постепено ју је одвајао како би била слободна да буде узвишена. И двоје узвишених људи се борило, а богови су били на страни узвишености.

Наравно, британска штампа је била стварно увређена. Рекли су: "Али ми смо потопили Армаду."

А ја сам рекао: "Али олуја је потопила Армаду. Богови су послали олују."

Шта сам тада радио? Покушавао сам да пронађем митски разлог да направим филм. Наравно, када сам питао Кејт Бланчет "О чему се ради у филму?", она је одговорила: "Филм је о жени која се помирује са тим да стари." Психолошки. Сценариста је рекао да је у питању историја. Ја сам рекао да је митологија, богови.

Онда, дозволите ми да вам покажем филм - исечак из филма - и како то камера види; значи у овој сцени, како сам ја замислио, она је на врхунцу своје смртности. Она открива шта смртност заправо значи, и ако је на врхунцу своје смртности, шта се заправо дешава. Она препознаје опасност смртности, и зашто би требало да се одвоји од ње. Запамтите, у филму, по мени, и она и њена прва дама су делови истог тела, смртног тела, и једне духовности.

Онда, можемо ли да видимо тај моменат?

(Музика)

Елизабет: Бес? Бес? Бес Трокмортон?

Бес: Овде сам, милејди.

Елизабет: Реци ми, да ли је истина? Да ли носиш дете? Да ли носиш дете?

Бес: Да, милејди.

Елизабет: Издајице! Усуђујеш се да предамном имаш тајне? Треба да тражиш моју дозволу пре него се париш, пре него што се размножаваш! Моје кује су на мом поводцу. Јеси ли ме чула? Јеси ли ме чула?

Волсингам: Височанство. Молим Вас, достојанство. Милост.

Елизабет: Ово није време за милост, Волсингам, Иди своме брату издајици, а мени остави моја посла. Да ли је његово? Реци ми. Реци. Да ли је дете његово? Је л' јесте?

Бес: Да. Милејди, то је дете мог мужа. Елизабет: Кучко! (Плаче)

Ралеј: Височанство. Ово није краљица коју волим и служим.

Елизабет: Овај човек је завео краљичину пратиљу, а она се удала без краљевске сагласности. Преступи су кажњиви законом. Ухапсите га. Идите. Више ниси под заштитом краљице.

Бес: Како желите, височанство.

Елизабет: Напоље! Напоље! Напоље! Излази!

(Музика)

Шекхар Капур: Дакле, шта је покушавам да урадим овде? Елизабета је схватила и суочава се са сопственим осећањем љубоморе, сопственим осећајем смртности. Шта ја ту радим са архитектуром? Архитектура прича причу. Архитектура прича причу о томе како, иако је она најмоћнија жена на свету у том моменту, постоји нешто друго, грађевине су веће. Камен је већи од ње зато што је камен неосетљив. Надживеће је. Значи то говори вама, и мени, да је камен део њене судбине. Не само то, зашто камера гледа одозго? Камера гледа одозго на њу зато што је она у врелу. Она је у апсолутном врелу сопственог осећања смртности. Ту долази моменат у коме мора да се извуче из дубина смртности, да закорачи и ослободи свој дух. То је моменат где су, у мом уму, Елизабета и Бес иста особа. То је моменат где се она хируршки одстрањује од тога. Тако да филм функционише на много нивоа у тој једној сцени. И како причамо приче визуално, музиком, кроз глумце, сваки од тих нивоа има другачији смисао па су ти нивои понекад у контрадикцији. Па како започињем све ово? Шта је процес приповедања?

Пре десетак година, чуо сам једну ствар од једног политичара, не много поштованог у Индији. Он је рекао да људи у градовима, једним потапањем водокотлића, потроше онолико воде колико људи у руралним крајевима не добију за два дана. То је погодило жицу и помислио сам "То је тачно." Отишао сам да посетим једног пријатеља који ме је оставио да чекам у његовом стану у Малабар Хилу на двадесетом спрату, што је веома скупо подручје у Мумбају. И он се туширао 20 минута. Ја сам се сморио и отишао, и како сам возио назад, прошао сам поред страћара у Бомбају, куда се иначе пролази, и видео редове и редове на вућем подневном сунцу; жене и децу са кантама који су чекали цистерну да дође и наточи им воду. Родила се идеја. И како то постаје прича? Изненада сам схватио да срљамо у катастрофу.

Тако да се мој следећи филм зове "Paani" што значи вода. Е сад, из митологије те идеје, почео сам да креирам свет. Какав свет креирам, и одакле долазе идеја и дизајн свега тога? Дакле, како сам ја то замислио, у будућности су људи почели да граде надвожњаке. Разумете шта су надвожњаци? Да? Почели су да граде надвожњаке како би брже стигли од тачке А до тачке Б, али су повезали једно релативно богато подручје са другим релативно богатим подручјем и оно што су урадили јесте да су створили град изнад тих надвожњака. И богати људи су се преселили у горњи град и оставили сиромашне људе у доњим градовима, око 10 до 12 посто људи се преселило у горњи град.

Е сад, где су смештени тај горњи град и доњи градови? Постоји један мит у Индији - где се каже и ја ћу то рећи на Хинду језику [Хинди] Дакле, шта то значи? То значи да богати увек седе на раменима и преживљавају на раменима сиромашних. Значи из те митологије су настали горњи и доњи град. Дакле, дизајн има причу.

И сад, оно што се дешава је да људи из горњег града исисавају сву воду. Запамтите реч коју сам употребио, исисавају. Они исисавају сву воду и задржавају је за себе а капљицама снабдевају доњи град. И ако се јави револуција, само исеку доток воде. И зато што демократија још увек постоји, постоји демократски начин да кажеш па добро, ако нам дате шта хоћемо, ми ћемо вам дати воду.

Дакле, добро, моје време је истекло. Али могу да наставим да причам о томе како развијамо приче и како оне ефективно представљају нас и како се ово преводи у конкретну дисциплину у којој сам ја, што је филм. Али најважније, шта је прича? То је контрадикција. Све је контрадикција. Универзум је контрадикција. А сви ми константно тражимо хармонију. Када се пробудите, ноћ и дан су контрадикција. Али устајете у четири ујутру, то прво руменило је где ноћ и дан покушавају да се хармонизују једно са другим. Хармонија јесу ноте које вам Моцарт није дао, али некако контрадикција његових нота то сугерише. Све контрадикције његових нота сугеришу хармонију. То је ефекат тражења хармоније у контрадикцији која постоји у умовима песника, контрадикцији која постоји у умовима приповедача. У приповедачевом уму постоји контрадикција смртности. У песниковом уму постоји конфликт речи. У уму универзума - конфликт ноћи и дана. У умовима човека и жене, ми константно гледамо супротности код мушкарца и жене. Ми тражимо хармонију једног са другим.

Читава идеја супротности, али и прихватање супротности је причање приче, не разрешење. Проблем са многим холивудским причама и многим филмовима, као што сам већ рекао је то што покушавамо да разрешимо контрадикције. Хармонија није решење. Хармонија је сугерисање на нешто што је много веће од разрешења. Хармонија је сугерисање на нешто што је свеобухватно и универзално и вечно и моментално. Решење је нешто што је много скученије. Оно је коначно. Хермонија је бесконачна. На крају то приповедање, као и све друге контрадикције у универзуму, захтева хармонију и бесконачност у моралном расплету, једно решење, али остало треба пустити пустити да постави питања која су заиста битна.

Хвала вам много. (Аплауз)