Šeika Al Majasa (Sheikha Al Mayassa): Globalizacija lokalnog, lokalizacija globalnog

I moj brat i ja imamo manje od 30 godina, a Pat nam reče da činimo 70 odsto, dok naša statistika kaže da činimo 60 odsto populacije u regionu. Katar nije izuzetak u regionu. To je veoma mlada nacija koju vode mladi ljudi. Sa zadovoljstvom pričamo o novim tehnologijama, ajPodima, i u mom slučaju o abaji, to je moja tradicionalna haljina koju imam na sebi.

Ovo nije religiozna odora, i nije religiozna poruka. To je zapravo poruka o raznovrsnosti kultura, koju biramo da nosimo. Sećam se da je pre par godina novinar pitao dr Šehku, koja sedi u publici, dekana Univerziteta u Kataru, a dekan je žena, pitao je da li smatra da je abaja na bilo koji način uticala na njenu slobodu. Odgovorila je potpuno suprotno tome. Ona se oseća slobodnije, slobodnije jer je mogla da nosi šta god poželi ispod abaje. Mogla je odlaziti na posao u pižami i niko to ne bi primetio. (smeh) Ne kažem da to radiš, samo dajem primer.

(smeh)

Želim da kažem da ljudi imaju izbor kao što žena iz Indije može nositi svoju sari haljinu ili žene iz Japana koje nose svoj kimono. Mi iznutra menjamo svoju kulturu, ali istovremeno uspostavljamo dodir sa našom tradicijom. Svesni smo da se modernizacija dešava. Da, Katar želi da bude moderna nacija. Ali istovremeno uspostavljamo veze i poštujemo kuluturno nasleđe Arapa. Važno nam je da se skladno razvijamo. Neprestano donosimo svesne odluke koje omogućavaju održavanje te ravnoteže.

Istraživanja pokazuju da što je svet monotoniji, ako upotrebim analogiju Toma Fridmana, ili globalniji, sve više ljudi želi da bude različito. Za nas mlade ljude mi želimo da postanemo pojedinci, i pronađemo razlike među nama. Zbog toga mi je draža analogija Ričarda Vilka koja kaže globalizujmo lokalno i lokalizujmo globalno. Mi ne želimo da svi budemo isti, ali želimo da poštujemo i razumemo jedni druge. Usled toga tradicija postaje još značajnija, a ne manje važna.

Život zahteva univerzalni svet, ali mi verujemo u sigurnost koju nosi lokalni identitet. To je ono što vođe ovog regiona pokušavaju da urade. Pokušavamo da budemo deo globalnog sela, ali istovremeno preslišavamo sami sebe putem institucija kulture i razvoja kulture. Ja sam tipičan primer tog fenomena. Mislim da mnogo ljudi ovde slično razmišlja. Sigurna sam da čak i ako ne vidimo ljude u Vašingtonu, oni razmišljaju na isti način. Mi se neprekidno trudimo da spojimo različite svetove, različite kulture, i pokušavamo da odgovorimo na različita očekivanja od nas samih i drugih ljudi.

Želim da vas pitam Kako bi trebalo da izgleda kultura u 21. veku? U vremenu kada svet postaje personalizovan, kada sve ima lični identitet, mobilni, hambruger, telefon, kako treba da doživljavamo sami sebe, i kako treba doživeti druge ljude? Kako to utiče na našu pustinjsku kulturu?

Ne znam koliko ste vi u Vašingtonu svesni razvoja kulture u regionu, i da li ste čuli za otvaranje Muzeja islamske umetnosti 2008. u Kataru. Ja lično dajem identitet ovim kulturnim dešavanjima, i potpuno mi je jasno da to treba usklađeno raditi. Da, imamo zaista sva neophodna sredstva za razvijanje novih institucija kulture, ali smatram da je još važnije to što imamo sreću da nas vode vizionari koji znaju da promene neće doći spolja, već sve mora doći iznutra. I znate šta? Verovatno će vas iznenaditi da su većinom vođe ovih kulturnih inicijativa u Persijskom zalivu žene.

Šta vi mislite zbog čega se to dešava? Zato što je to laka mogućnost, nemamo ništa drugo da radimo? Ne, ne mislim da je to. Smatram da su žene u ovom delu sveta shvatile da je kultura značajan alat za povezivanje ljudi na lokalnom i regionalnom nivou. To je prirodni alat za zbližavanje ljudi, razmenu ideja, baš na način na koji se to dešava ovde na TED-u. Ovde smo, deo smo zajednice, delimo i pričamo o idejama. Umetnost postaje značajan aspekt našeg nacionalnog identiteta. Egzistencijalni, socijalni i politički uticaj koji umetnik ima u procesu razvoja kulturnog identiteta nacije je veoma značajan.

Znate, umetnost i kultura su veliki posao. Pitajte me. Pitajte direktore i osnivače aukcijskih kuća Sotebi i Kristi. Pitajte Čarlsa Sačija o divnoj umetnosti. Zarađuju mnogo novca. Mislim da žene u našem društvu postaju vođe jer su shvatile da je za buduće generacije veoma značajno da održe kulturni identitet. Zašto bi inače Grci zahtevali da im vrate Elginove mermerne skulpture? Zašto se diže frka kada privatni kolekcionar pokuša da proda svoju zbirku dela stranom muzeju? Zašto treba da čekam po mesec dana da dobijem licencu za eksport iz Londona ili Njujorka, kako bih prenela dela u svoju zemlju?

Za nekoli sati će vam se obratiti Širin Nešet, moja prijateljica iz Irana, veoma značajna umetnica za nas. Živi u Njujorku, ali ne pokušava da bude umetnica zapada. Ona se umesto toga trudi da se upusti u značajan razgovor o njenoj kulturi, naciji i nasleđu. Koristi za to vizuelne forme izražavanja: fotografiju i film.

Na sličan način Katar pokušava da izgradi nacionalne muzeje prirodnim putem koji dolazi iz nas samih. Naša misija jeste ostvarenje kulturne integracije i nezavisnosti. Ne želimo da preslikamo dešavanja na zapadu. Ne želimo njihove zbirke. Želimo da izgradimo sopstveni identitet, sopstveni materijal, da stvorimo otvoreni dijalog kako bismo podelile naše ideje i vi svoje sa nama. Za nekoliko dana ćemo otvoriti Arapski muzej moderne umetnosti. Sproveli smo opsežno istraživanje kako bismo uključili sve arapske i muslimanske umetnike, Arape koji nisu muslimani, uzgred, nisu svi Arapi muslimani, vodimo računa da sva dela budu prikazana u toj novoj instituciji. Instituciju pomaže vlada, i tako funkcioniše već tri decenije. Otvorićemo muzej za nekoliko dana, i pozivam sve da se ukrcate na "Qatar Airways" linije i pridružite nam se.

(smeh)

Ovaj muzej nam je važan koliko i zapad. Možda su neki od vas čuli za umetnika iz Alžira, Bahiju Mahidina, ali sumnjam da mnogo ljudi zna da je radio u Pikasovom studiju, 1930-tih u Parizu. To je bilo otkriće za mene. Mislim da ćemo vremenom, u narednom periodu otkrivati mnogo više Pikasa, i Ležea i Sezana. Imamo umetnike, ali na žalost još uvek ih nismo otkrili.

Vizuelno izražavanje je samo jedan oblik integracije kulture. Shvatili smo da u poslednje vreme sve više i više ljudi koristi Jutjub i društvene mreže kako bi ispričalo svoje priče i podelilo slike, i lično izneli svoje priče. Slično tome, napravili smo Doha filmski institut. To je organizacija koja podučava ljude filmu i procesu stvaranja filma. U Kataru prošle godine nije postojala žena režiser. Sa ponosom vam saopštavam da smo obučili preko 66 žena režisera iz Katara koje sada mogu da edituju, i ispričaju svojim glasom svoje priče.

(aplauz)

Ako mi dozvolite, prikazala bih vam sada jednominutni film koji je dokazao da film od 60 sekundi može biti moćan koliko i haiku u prikazivanju opšte slike. Ovo je delo jednog od naših filmskih režisera.

(Video) Dečak: Slušaj! Koga ti igraš? Devojčica: Ujka Kaleda. Evo, stavi ovu maramu. Kaled: Zašto bih to uradio? Devojčica: Uradi kako ti je rečeno, devojčice. Dečak: Ne, ti si mama i ja sam tata. Devojčica: Ali to je moja igra. Igraj se sama onda. Devojčica: Žene! Jedna reč i uznemire se. Beskorisno. Hvala vam. Hvala vam.

(aplauz)

SM: Vratimo se povezivanju istoka i zapada. Prošlog meseca smo organizovali drugi "Doha Tribeca festival filma" ovde u Dohi. "Doha Tribeca festival filma" je održan u našoj novoj prestonici kulture, u Katari. Došlo je 42.000 ljudi, i prikazali smo 51 film. "Doca Tribeca festival filma" nije uvezen festival, već je značajan festival koji se dešava između Njujorka i Dohe. Značajan je zbog dve stvari. Pre svega, omogućava nam da prikažemo režisere i glasove Arapa jednom od najotvorenijih gradova na svetu, Njujorku. Istovremeno, mi njih pozivamo da nam se pridruže i istraže naš deo sveta. Upoznaju se sa našom kulturom, jezikom, nasleđem, i shvate da smo onoliko različiti koliko i ličimo jedni na druge.

Iznova i iznova su ljudi govorili: "Izgradimo mostove", i iskreno, želim da uradim više od toga. Ja želim da srušim zidove ignorisanja između istoka i zapada, ne želim te mlake opcije o kojima smo pričali ranije, već nežnu moć o kojoj je ranije Džozef Naj govorio. Kultura je veoma značajan alat za zbližavanje ljudi. Ne treba je podceniti.

"Upoznaj sebe", putovanje na kom smo sada se bavi izražavanjem ličnih ideja i ličnom realizacijom. Ne pravim se da znam sve odgovore, ali znam da ja kao jedinka, i mi kao nacija prihvatamo ovu zajednicu koja proklamuje ideje vredne širenja. Ovo je veoma interesantno putovanje. Želim vam dobrodošlicu na putu razmene novih ideja o tome kako da putem inicijativa u kulturi i diskusija povežemo ljude. Upućenost uništava i pobeđuje strah. Probajte to.

Dame i gospodo, mnogo vam hvala. Šok-ran.

(aplauz)