Šabana Basiž-Rasik (Shabana Basij-Rasikh): Usudimo se da školujemo devojčice Avganistana

Kada sam imala 11 godina, sećam se da sam se jednog jutra probudila uz zvuke radosti u svojoj kući. Moj otac je slušao vesti na BBC stanici na svom malom, sivom radiju. Imao je širok osmeh na licu, što je u to vreme bilo neuobičajeno, jer su ga vesti uglavnom deprimirale.

"Talibani su otišli!", povikao je moj otac.

Nisam znala šta je to značilo, ali mogla sam da vidim da je moj otac bio veoma, veoma srećan.

"Sada možeš da ideš u pravu školu," rekao mi je.

Nikada neću zaboraviti to jutro. Prava škola. Vidite, imala sam 6 godina kada su Talibani zaposeli Avganistan i zabranili devojčicama da idu u školu. Tako sam se sledećih pet godina oblačila kao dečak kako bih pratila svoju stariju sestru u tajnu školu, jer joj više nije bilo dozvoljeno da sama bude napolju. To je bio jedini način da se obe školujemo. Svakog dana išle smo drugačijim putem kako niko ne bi posumnjao kuda smo išle. Sakrivale smo knjige u kese od namirnica kako bi izgledalo kao da smo samo izašle u kupovinu. Škola je bila u jednoj kući, gde je više od stotinu nas bilo sabijeno u jednoj maloj dnevnoj sobi. Zimi je bilo prijatno, ali je leti bilo veoma vruće. Svi smo znali da rizikujemo svoje živote - učitelj, učenici, kao i naši roditelji. S vremena na vreme, škola bi iznenada prestala s radom na nedelju dana jer bi Talibani postali sumnjičavi. Uvek smo se pitali šta su znali o nama. Da li su nas pratili? Da li su znali gde živimo? Plašili smo se, ali škola je ipak bila mesto na kom smo želeli da budemo.

Imala sam sreće da sam odrasla u porodici u kojoj se obrazovanje cenilo, a ćerke čuvale. Moj deda je bio čovek koji je išao ispred svoga vremena. Bio je potpuni disident iz udaljene pokrajine Avganistana i insistirao je na tome da njegova ćerka, moja majka, ide u školu i zbog toga ga se otac odrekao. Ali moja obrazovana majka je postala učiteljica. To je ona. Otišla je u penziju pre dve godine, kako bi našu kuću pretvorila u školu za devojke i žene iz našeg komšiluka. A moj otac - to je on - on je bio prvi u svojoj porodici koji se školovao. Podrazumevalo se da će i njegova deca, uključujući i njegove ćerke, biti obrazovana uprkos Talibanima, uprkos riziku. Za njega, veći rizik bio je ne obrazovati svoju decu. Tokom vladavine Talibana, sećam se, ponekad sam bila toliko isfrustrirana našim životom i uplašena jer nisam mogla da vidim nikakvu budućnost. Želela sam da odustanem, ali moj otac, on bi rekao: "Slušaj, ćerko moja, u životu možeš da izgubiš sve što poseduješ. Novac ti mogu ukrasti. Mogu te naterati da napustiš svoj dom tokom rata. Ali jedina stvar koja će uvek ostati sa tobom je ono što se nalazi ovde, i ako budemo morali da prodamo svoju krv da platimo tvoju školarinu, to ćemo i uraditi. Dakle, da li još uvek ne želiš da nastaviš?"

Danas imam 22 godine. Odgajana sam u zemlji koju su uništile decenije rata. Manje od 6 procenata žena mojih godina nastavilo je školovanje posle srednje škole, i da se moja porodica nije toliko posvetila mom obrazovanju, i ja bih bila jedna od njih. Umesto toga, ponosno stojim ovde kao diplomac univerziteta u Midlberiju.

(Aplauz)

Kada sam se vratila u Avganistan, moj deda, onaj koji je bio izbačen iz svog doma jer se usudio da školuje svoje ćerke, bio je među prvima koji su mi čestitali. On se hvali ne samo mojom fakultetskom diplomom, nego i time da sam bila prva žena, i da jesam prva žena koja ga je provozala ulicama Kabula.

(Aplauz)

Moja porodica veruje u mene. Imam velike snove, ali moja porodica ima još veće snove za mene. Zato sam svetski ambasador za 10x10, globalnu kampanju za obrazovanje žena. Zato sam jedan od osnivača SOLA-e, što je prvi i možda jedini internat za devojčice u Avganistanu, zemlji u kojoj je za devojčice još uvek rizično da idu u školu. Uzbudljivo je videti učenice u mojoj školi kako ambiciozno grabe prilike. I vidim njihove roditelje i očeve, koji ih podržavaju, kao i moj otac mene, uprkos obeshrabrujućem otporu, gledajući mu direktno u lice.

Kao Ahmed. To nije njegovo pravo ime i ne mogu da vam pokažem njegovo lice, ali Ahmed je otac jedne od mojih učenica. Pre manje od mesec dana, na putu od SOLA-e do svog sela, on i njegova ćerka bukvalno su za nekoliko minuta izbegli smrt od bombe pored puta. Kada je stigao kući, zazvonio mu je telefon i glas sa druge strane žice ga je upozorio da će ponovo pokušati da ih ubiju ako pošalje ćerku nazad u školu.

"Ako želite, ubijte me odmah," rekao je, "ali neću uništiti budućnost svoje ćerke zbog vaših zastarelih i nazadnih ideja."

Ono što sam shvatila u vezi sa Avganistanom, a što se često odbacuje na Zapadu, je to da se iza većine nas koji uspemo, nalazi otac koji prepozna vrednost u svojoj ćerki i koji vidi da je njen uspeh i njegov uspeh. Ne kažem da naše majke nisu ključ našeg uspeha. U stvari, one su često prvi i ubeđujući faktor za blistavu budućnost svojih ćerki, ali u kontekstu društva poput avganistanskog, moramo imati podršku muškaraca. Pod Talibanima, devojčice su išle u školu njih stotine - setite se, to je bilo protiv zakona. Ali danas, više od tri miliona devojčica je u školama u Avganistanu.

(Aplauz)

Avganistan se čini toliko drugačijim odavde, iz Amerike. Čini mi se da Amerikanci vide krhkost u promenama. Bojim se da ove promene neće trajati dugo nakon povlačenja američkih trupa. Ali kad se vratim u Avganistan, kada vidim učenice u svojoj školi i roditelje koji ih podržavaju, koji ih ohrabruju, vidim obećavajuću budućnost i dugotrajnu promenu. Za mene, Avganistan je zemlja nade i beskrajnih mogućnosti. I svakoga dana, devojčice u SOLA-i podsećaju me na to. Poput mene, one imaju velike snove.

Hvala vam.

(Aplauz)