Šila Elvorti (Scilla Elworthy): Borba nenasiljem

U pola veka pokušavanja da se spreče ratovi, jedno je pitanje koje mi ne da mira: kako da se nosimo sa ekstremnim nasiljem, a da ne odgovorimo silom? Kada ste suočeni sa brutalnošću, bilo da je to dete koje se suočava sa nasilnikom na igralištu ili nasilje u porodici - ili na ulicama Sirije danas, sa tenkovima i šrapnelima, šta je najbolja stvar koju možete uraditi? Uzvratiti? Predati se? Upotrebiti više sile?

Ovo pitanje: "Kako da se izborim sa siledžijom, a da ne postanem nasilnik?" je bilo uz mene otkako sam bila dete. Sećam se imala sam oko 13 godina, zalepljena za crno-beli televizor u dnevnoj sobi mojih roditelja kada su sovjetski tenkovi ušli u Budimpeštu. I deca ne mnogo starija od mene su se bacala na tenkove i bivala pokošena. Otrčala sam na sprat i počela da pakujem svoj kofer.

Moja majka je došla gore i rekla: "Šta to radiš, pobogu?"

Ja sam rekla: "Idem u Budimpeštu."

A ona je pitala: "Pobogu, zašto?"

Odgovorila sam: "Tamo ubijaju decu. Tamo se nešto užasno dešava."

Rekla mi je: "Ne budi smešna." Tada sam počela da plačem. Shvatila je i rekla: "U redu, vidim da je ozbiljno. Previše si mlada da bi mogla da pomogneš. Treba ti priprema. Pomoći ću ti. Ali samo raspakuj svoj kofer."

Tako sam dobila neku obuku i otišla i radila u Africi veći deo svojih 20-ih godina. Ali sam shvatila da ono što stvarno treba da znam nisam mogla dobiti na kursevima i obukama. Želela sam da razumem kako nasilje, kako ugnjetavanje funkcioniše. Ono što sam otkrila od tada je sledeće: nasilnici koriste nasilje na tri načina. Koriste političko nasilje da zastraše, fizičko nasilje da terorišu i psihičko ili emocionalno nasilje da potkopaju. I samo u veoma malom broju slučajeva funkcioniše korišćenje više nasilja.

Nelson Mendela je otišao u zatvor verujući u nasilje, a 27 godina kasnije on i njegove kolege su polako i pažljivo stekli veštine, neverovatne veštine koje su im bile potrebne da preokrenu jednu od najsurovijih vlada koje je svet poznavao u demokratiju. To su učinili potpuno se posvećujući nenasilju. Uočili su da upotreba sile protiv druge sile ne funkcioniše.

Pa šta funkcioniše? Vremenom sam sakupila oko pola tuceta metoda koje funkcionišu - naravno postoje još mnoge druge - koje stvarno funkcionišu i koje su uspešne. Prva je da promena koja mora da se desi mora da se desi ovde, u meni. To je moj odgovor, moj stav, protiv ugnjetavanja koje imam pod kontrolom i protiv kog mogu da učinim nešto.

Ono što treba da razvijem je samospoznaja da bih mogla to da učinim. To znači da moram da znam kako funkcionišem, kada se slamam, gde su moje značajne tačke, gde su moje slabe tačke. Kada se predajem? Za šta se zalažem? I meditacija i introspekcija su načini - ponavljam nisu jedini - su jedni od načina sticanja ove unutrašnje snage.

I moja heroina ovde --kao i Satišova-- je Ang San Su Ći u Burmi. Ona je predvodila grupu studenata u protestu na ulicama Ranguna. Izašli su iza ćoška suočavajući se sa redom mitraljeza. Ona je odmah shvatila da su vojnici sa prstima koji su se tresli na okidačima bili više uplašeni od studenata protestanata iza nje. Ali je rekla studentima da sednu dole. I hodala je napred sa takvom smirenošću i takvom jasnoćom i takvim potpunim nedostatkom straha da je otišla pravo do prvog mitraljeza, stavila ruku na njega i spustila ga. Niko nije bio ubijen.

Eto to ovladavanje strahom može da uradi - ne samo suočeno sa mitraljezima, već i ako se suočite sa uličnom tučom noževima. Ali moramo da vežbamo. A šta je sa našim strahom? Imam malu mantru. Moj strah raste od energije kojom ga hranim. I ako poraste veoma velik verovatno se desi.

Svi znamo za sindrom tri sata izjutra, kada vas nesto oko čega brinete probudi - viđam mnogo ljudi - i čitav sat se prevrćete, bude sve gore i gore, dok vas oko četiri sata ne prikuje za jastuk ovoliko čudoviste. Jedina stvar koju možete da uradite je da ustanete, napravite šolju čaja i sednete sa strahom kao detetom pored vas. Vi ste odrasli. Strah je dete. I vi govorite strahu i pitate ga šta želi, šta mu treba. Kako ovo može biti bolje? Kako se dete može osećati jačim? I vi napravite plan. I kažete: "U redu, sada se vraćamo na spavanje. U pola 8 ustajemo i to je ono što ćemo da uradimo."

Imala sam jednu od ovih epizoda u 3 sata izjutra u nedelju - paralisana strahom od govora ovde pred vama. (Smeh) Tako da sam ispoštovala plan. Ustala sam, napravila šolju čaja, sela sa njim, uradila sve i evo me ovde - i dalje delimično paralizovana, ali sam ovde.

(Aplauz)

Znači to je strah. Šta je sa besom? Gde god ima nepravde ima i besa. A bes je kao benzin, ako ga poprskate svuda okolo, a neko zapali šibicu, imate pakao. Ali bes kao motor - u motoru - je moćan. Ako možemo da stavimo naš bes unutar motora, može nas odvesti napred, može da nas provede kroz strašne trenutke i može nam dati stvarnu unutrašnju snagu.

Ovo sam naučila na poslu sa tvorcima politike nuklearnog oružja. Jer sam na početku bila toliko besna zbog opasnosti kojima nas izlažu da sam samo htela da se raspravljam i okrivljujem i pokažem da nisu u pravu. Potpuno neefikasno. U cilju razvijanja dijaloga zarad promene moramo da se izborimo sa našim besom. U redu je biti besan na tako nešto - u ovom slučaju na nuklearno oružje - ali je potpuno beznadežno biti ljut na ljude. Oni su ljudska bića kao i mi. I oni rade ono što misle da je najbolje. I to je osnova na kojoj moramo da stvaramo dijalog sa njima.

Tako da je to treće, bes. To me dovodi do srži onoga što se dešava ili šta ja mislim da se dešava u svetu danas, a to je da je poslednji vek moć od vrha do dna. I dalje su vlade govorile ljudima šta da rade. U ovom veku dolazi do promene. To je od dna do vrha ili korenita snaga. To je kao pečurke koje rastu kroz beton. To je kada se ljudi pridružuju drugim ljudima, kao što je Bandi upravo rekao, kilometrima daleko da dovedu do promene.

I organizacija Peace Direct je vrlo brzo uočila da lokalni ljudi u uslovima veoma izraženih konflikata znaju šta da rade. Oni najbolje znaju šta da rade. Tako da ih je Peace Direct podržao u tome. A neke od stvari koje oni rade su demobilizacija milicije, ponovna izgradnja ekonomije, naseljavanje izbeglica, pa čak i oslobađanje dece vojnika. I oni moraju da rizikuju svoje živote skoro svakodnevno da bi to učinili. Ono što su shvatili je da korišćenje nasilja u ovim situacijama u kojim oni rade ne samo da je manje humano, već je i manje delotvorno od korišćenja metoda koje povezuju ljude, koje ponovo grade.

Mislim da je vojska Sjedinjenih Država konačno počela ovo da shvata. Do sada je njihova protivteroristička politika bila da ubiju pobunjenike po svaku cenu, a ako se civili nađu na putu, to se označava kao "kolateralna šteta". Ovo je toliko užasavajuće i ponižavajuće za narod Avganistana, da čini regrutaciju za Al Kaidu veoma jednostavnom, kada su ljudi toliko zgroženi, na primer, paljenjem Kurana.

Zato se mora promeniti način obuke trupa. I mislim da postoje naznake da je to počelo da se menja. Britanska vojska je oduvek bila bolja u ovome. Ali postoji jedan odličan primer na koji mogu da se ugledaju, a to je fantastični potpukovnik Sjedinjenih Država po imenu Kris Hjuz. Dok je vodio svoje ljude niz ulice Nadžafa - zapravo u Iraku - iznenada su ljudi počeli da izlaze iz kuća sa obe strane puta vrišteći, vičući, izuzetno besni opkoljavajući ove mlade trupe koje su bile potpuno prestravljene, nisu znale šta se dešava, nisu govorile arapski. Kris Hjuz je stao u sred gomile sa oružjem iznad glave, pokazujući na zemlju i rekao: "Kleknite". I ovi krupni vojnici sa svojim rančevima i oklopom, klanjali su se do zemlje. Nastala je potpuna tišina. Nakon dva minuta otprilike, svi su se sklonili i otišli kući.

To je za mene mudrost na delu. U trenutku, eto šta je on uradio. I to se dešava svuda sada. Ne verujete mi? Da li ste se zapitali kako i zašto su se tolike diktature srušile u poslednjih 30 godina? Diktature u Čehoslovačkoj, Istočnoj Nemačkoj, Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Maliju, Madagaskaru, Poljskoj, Filipinima, Srbiji, Sloveniji, mogla bih još da nabrajam, a poslednje u Tunisu i Egiptu. A to se nije desilo tek tako. Većina je zbog knjige koju je napisao 80-godišnjak iz Bostona, Džin Šarp. Napisao je knjigu "Od tiranije do demokratije" sa 81. metodologijom za nenasilni otpor. Prevedena je na 26 jezika. Knjiga je raširena svuda po svetu. Koristili su je mladi ljudi i stariji ljudi svuda, zato što funkcioniše i ima efekta.

Zato mi to daje nadu - ne samo nadu, već me čini veoma optimističnom sada. Zato što konačno ljudska bića shvataju. Nalazimo praktične, izvodljive metodologije da odgovorimo na moje pitanje: kako da se izborimo sa siledžijom, a da ne postanemo nasilnici? Koristimo one veštine koje sam podvukla: unutrašnju snagu - razvoj unutrašnje snage - kroz samospoznaju, prepoznavanje i rad sa našim strahovima, korišćenje besa kao goriva, saradnju sa drugima, povezivanje sa drugima, hrabrost i najvažnije posvećenost aktivnom nenasilju.

Ja ne samo da verujem u nenasilje. Ja ne moram da verujem u njega. Vidim dokaze svuda kako funkcioniše. I vidim da mi, obični ljudi, možemo da radimo što su i Ang San Su Ći, Gandi i Mendela radili. Možemo da privedemo kraju najkrvaviji vek koje je čovečanstvo ikada videlo. I možemo da se organizujemo da prevaziđemo ugnjetavanje otvaranjem naših srca kao i jačanjem ove neverovatne odlučnosti.

Ova otvorenost srca je upravo ono što sam doživela u celoj organizaciji ovog skupa otkako sam stigla ovde juče. Hvala vam.

(Aplauz)