Sara Kej: Kad bih imala ćerku...

Ako budem imala ćerku, umesto mama, zvaće me Tačka B, jer će tako znati da šta god da se desi, bar će uvek moći da nađe svoj put do mene. I oslikaću solarni sistem na poleđini njenih dlanova, pa će morati da nauči čitav svemir pre nego što bude rekla: "Oh, znam to kao dlanove svojih ruku." I naučiće da će je ovaj život snažno lupiti u lice, sačekati da se podigne, kako bi je mogao udariti u stomak. Ali izbijanje vazduha iz pluća je jedini način da ih podsetiš koliko vole ukus vazduha. Tu postoji povreda koja se ne može zalečiti flasterom ili poezijom. I kada prvi put shvati da Čudesna žena ne doalzi, pobrinuću se da zna da ne mora sama da nosi to breme. Jer bez obzira koliko možeš da raširiš svoje prste, tvoje ruke će uvek biti suviše male da uhvate sav bol koji želiš da izlečiš. Veruj mi, probala sam. "I dušo", reći ću joj, nemoj da držiš nos tako visoko. Znam taj trik; koristila sam ga milion puta. Tražiš dim čiji ćeš trag pratiti nazad do kuće koja gori, kako bi našla dečaka koji je u vatri izgubio sve, da vidiš da li možeš da ga spasiš. Ili bi ipak tražila dečaka koji je izazvao požar, da vidiš da li možeš da ga promeniš." Ali znam da će ipak hteti, pa ću umesto toga uvek imati dodatne zalihe čokolade i čizama za kišu u blizini, jer ne postoji slomljeno srce koje čokolada ne može da izleči. Okej, postoji par slučajeva koje čokolada ne može da popravi. Ali zato su tu čizme za kišu. Jer kiša će sve isprati, ako joj to dopustite. Želim da na svet gleda sa donje strane čamca sa staklenim dnom, da gleda kroz mikroskop galaksije koje postoje na krajičku ljudskog uma, jer je tako mene učila moja mama. Da će uvek biti ovakvih dana. ♫ Biće dana kao ovaj, moja mama kaže. ♫ Kada otvoriš svoje ruke da uhvatiš, a završiš samo sa modricama i plikovima; kad izađeš iz telefonske govornice i pokušaš da poletiš i jedini ljudi koje želiš da spasiš su oni koji stoje na tvom plaštu; kada ti se čizme napune kišom, i budeš do guše u razočarenju. I upravo su to dani kada imaš sve razloge da kažeš hvala. Jer ne postoji ništa lepše od načina na koji okean odbija da prestane da ljubi obalu, bez obzira koliko puta je odnosio. Nešto ćete dobiti, nešto izgubiti. Imaćete novih početaka, iznova i iznova. I nema veze koliko nagaznih mina eksplodira u minuti, pobrini se da tvoj um sleti na svu lepotu ovog smešnog mesta zvanog život. I da, na skali od jedan do prepuno-poverenja, ja sam prokleto naivna. Ali želim da ona zna da je ovaj svet napravljen od šećera. Raspadne se tako lako, ali ne plaši se da isplaziš svoj jezik i da ga okusiš. "Dušo", reći ću joj, "Zapamti, tvoja mama je borac i tvoj tata je borac, a ti si devojčica sa malim rukama i velikim očima koja nikad ne prestaje da traži još." Zapamti da dobre stvari dolaze utroje kao i loše. I uvek se izvini kada uradiš nešto pogrešno. Ali nikada se ne izvinjavaj zbog načina na koji tvoje oči odbijaju da prestanu da sjaje. Tvoj glas je mali, ali nikad nemoj prestati da pevaš. I kad ti konačno pruže tvoje slomljeno srce kada uguraju rat i mržnju ispod tvojih vrata i ponude ti propagandni materijal na mestu gde se ukrštaju cinizam i poraz, reci im da stvarno moraju da upoznaju tvoju majku.

Hvala vam. Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Dobro, želim da za trenutak mislite na tri stvari za koje znate da su istinite. To može biti bilo šta - tehnologija, zabava, dizajn, vaša porodica, vaš doručak. Jedino pravilo je da ne razmišljate previše. Okej, spremni? Idemo. Okej.

Evo tri stvari za koje ja znam da su istinite. Znam da je Žan-Luk Godar bio u pravu kada je rekao da "dobra priča ima početak, sredinu i kraj, iako ne nužno tim redom." Znam da sam neverovatno nervozna i uzbuđena što sam ovde gore, što umnogome smanjuje moju sposobnost da budem kul. (Smeh) I znam da sam cele nedelje čekala da isprčam ovaj vic. (Smeh) Zašto je strašilo pozvano na TED? Zato što se izdvajalo na svom polju. (Smeh) Izvinite. Okej, dakle ovo su tri stvari koje znam da su istinite. Ali postoji mnogo stvari koje mi je teško da razumem. Pa pišem pesme kako bih skontala stvari. Ponekad je pisanje pesama jedini način na koji mogu da izađem na kraj sa stvarima. A ponekad stignem do kraja pesme i pogledam unazadi kažem: "Aha, o tome se radi." A ponekad dođem do kraja pesme, a da ništa nisam rešila, ali bar sam izvukla iz toga novu pesmu.

Usmena poezija je srce poezije kao nastupa. Kažem ljudima da podrazumeva stvaranje poezije koja ne želi samo da sedi na papiru, već da nešto u vezi sa njom zahteva da se ona čuje naglas ili da joj se posvedoči. Kao brucoš u srednjoj školi, bila sam živi splet nervoznih hormona. Bila sam nerazvijena, a previše razdražljiva. I uprkos mom strahu da budem u centru pažnje suviše dugo, fascinirala me je ideja usmene poezije. Osećala sam da su se moje dve tajne ljubavi, poezija i teatar, udružile, napravile bebu, bebu koju sam morala da upoznam. I rešila sam da pokušam. Moja prva pesma, napakovana svom mudrošću jedne četrnaestogodišnjakinje, govorila je o nepravdi toga da budeš viđen kao neženstven. Pesma je bila vrlo ogorčena, i uglavnom preterana, ali jedina usmena poezija koju sam do tog trenutka videla, je mahom bila negodujuća i mislila sam da se to očekuje od mene. Kada sam je prvi put izvodila publika tinejdžera je hučala i uzvikivala svoje simpatije, a kada sam sišla sa bine, tresla sam se. Osetila sam tapšanje na svom ramenu i okrenula sam se i videla ogromnu devojku u duksu sa kapuljačom kako izlazi iz gomile. Imala je oko dva metra i izgledala je kao da me jednom rukom može prebiti, ali umesto toga mi je samo klimnula glavom i rekla: "Hej, zaista sam osetila to. Hvala." I munja je udarila. Navukla sam se.

Otkrila sam taj bar na donjoj istočnoj strani Menhetna koji je imao veče otvorenog mikrofona i moji zbunjeni, ali podržavajući roditelji su me odveli da upijem svaku moguću izgovorenu reč. Bila sam najmlađa, bar za jednu deceniju, ali nekako pesnicima u "Boweri Poetry" klubu nije smetalo to što neko od 14 godina luta naokolo - u stvari, bila sam dobrodošla. I tu sam, slušajući te pesnike kako dele svoje priče, tu sam naučila da usmena poezija ne mora da bude neugodna, može da bude zabavna ili bolna, ozbiljna ili smešna. "Boweri Poetry" klub je postao moja učionica i moj dom. I pesnici koji su nastupali su me podsticali da i ja podelim svoju priču. Iako sam imala 14 godina - rekli su mi: "Piši o svojim godinama." I jesam i stajala sam zapanjena svake nedelje kada su se ti sjajni, odrasli pesnici smejali sa mnom i jecali svoje simpatije i tapšali i rekli: "Hej, i ja sam to stvarno osetio."

Mogu da podelim svoje putovanje usmene poezije na tri etape. Prva je bila kada sam rekla: "Mogu. Mogu to da uradim." I to je bilo zahvaljujući devojci u duksu. Druga je bio momenat kada sam rekla: "Hoću. Nastaviću. Volim usmenu poeziju. Nastaviću da dolazim nedelju za nedeljom." A treća je počela kada sam shvatila da ne moram da pišem pesme koje su neugodne, ako to nije ono što sam ja. Postojale su stvari karakteristične za mene i što sam se više fokusirala na njih, čudnija je moja poezija bivala, ali sam sve više osećala da jeste moja. "Piši ono što znaš", nije samo izreka, radi se o okupljanju svog znanja i iskustva koje ste sakupili do sada da vam pomogne da uronite u stvari koje su vam nepoznate. Koristim poeziju da mi pomogne da razumem stvari koje ne razumem i pred svakom pesmom se pojavim sa rancem punim stvari sa svih mesta na kojima sam bila.

Na fakultetu sam upoznala kolegu pesnika koji je delio moje shvatanje magije usmene poezije. Zapravo, Fil Kej i ja slučajno delimo isto prezime. Dok sam bila u srednjoj školi, napravila sam V.O.I.C.E. projekat, način da ohrabrim svoje prijatelje da sa mnom rade usmenu poeziju. Fil i ja sm odlučili da oživimo ovaj projekat - ovog puta sa promenjenom misijom da usmenu poeziju koristimo kao način da zabavimo, obrazujemo i inspirišemo. Sve vreme smo bili redovni studenti, ali smo mnogo putovali, nastupali i učili devetogodišnjake i kandidate za studije umetnosti, od Kalifornije do Indijane do Indije do državne škole nadomak kampusa.

I iznova i iznova smo viđali kako usmena poezija otvara ljude. Ali ponekada, poezija može biti stvarno strašna. Ispada da ponekada morate da prevarite tinejdžere da pišu poeziju. Pa sam se setila lista. Svako može praviti liste. I prva lista koju sam zadala je "10 stvari koje znam da su istinite." I evo šta se događa i evo šta biste i vi otkrili da podelimo svoje liste međusobno. U određenom trenutku, shvatili biste da neko ima potpuno istu stvar ili jednu stvar vrlo sličnu nekoj vašoj stvari sa liste. I onda neko drugi ima nešto potpuno suprotno vašoj listi. Treće, neko ima nešto što nikada pre niste čuli. I četvrto, neko ima nešto o čemu ste mislili da znate sve, ali vam oni predstavlju novi ugao gledanja. I govorim ljudima da je ovo mesto gde nastaju sjajne priče - ove četiri raskrsnice vaših strasti i onoga do čega je drugima stalo.

I većina ljudi zaista lepo reaguje na ovu vežbu. Ali jedan od mojih studenata, brucoš, Šarlot, nije bila ubeđena. Bila je zaista dobra u pravljenju lista, ali je odbijala da piše pesme. "Gospođice", rekla bi, "ja jednostavno nisam zanimljiva. Nemam ništa zanimljivo da kažem." Pa sam joj dodeljivala listu za listom i jednog dana sam joj dala listu "10 stvari koje je do sada trebalo da naučim." Treća stvar na njenoj listi je bila: "Trebalo je da naučim da se ne zacopam u momke tri puta starije od mene." Pitala sam je šta to znači, i rekla je: "Gospođice, to je duga priča." A ja sam rekla: "Šarlot, meni to deluje prilično zanimljivo." I tako je napisala svoju prvu pesmu, ljubavnu pesmu, drugačiju od svih koje sam ranije čula. Pesma je počinjala: "Anderson Kuper je divan muškarac." (Smeh) "Da li ste ga gledali u "60 minuta", kako se trka sa Majklom Felpsom u bazenu - ništa drugo sem kupaćeg - zaranja u vodu, rešen da pobedi plivačkog šampiona? Nakon trke, zabacio je svoju mokru, snežno belu kosu i rekao: "Ti si bog." Ne, Anderson, ti si bog."

(Smeh)

(Aplauz)

Ako želiš da budeš kul, znam da je pravilo broj jedan da se ne zbuniš, da nikada ne priznaš da te nešto plaši ili zadivljuje ili uzbuđuje. Neko mi je jednom rekao da to znači ići kroz život ovako. Štitite sebe od svih neočekivanih jadikovanja ili bola koji se možda pojave. Ali ja se trudim da kroz život idem ovako. I da, to znači da ćete uhvatiti sav taj bol i jadikovanje, ali isto tako znači da kada lepe i neverovatne stvari samo padnu sa neba, spremna sam da ih uhvatim. Ja koristim usmenu poeziju da pomognem mojim učenicima da ponovo otkriju čudo, da se bore protiv svog instinkta da budu kul i smireni i da umesto toga aktivno traže da se uključe u stvari koje se dešavaju oko njih, kako bi mogli da reinterpretiraju i stvore nešto iz toga.

Ne mislim da je usmena poezija idealna umetnička forma. Uvek pokušavam da nađem najbolji način da ispričam svaku priču. Pišem mjuzikle, pravim kratke filmove pored svojih pesama. Ali predajem usmenu poeziju jer je pristupačna. Ne može svako da svira ili da ima kameru, ali svako može da komunicira na određeni način, i svako ima priče iz kojih ostali mogu da uče. Plus, usmena poezija dozvoljava trenutnu povezanost. Ljudi često imaju utisak da su sami ili da ih niko ne razume, ali usmena poezija uči da ako imate sposobnost da se izrazite i hrabrost da predstavite te priče i stavove, možete biti nagrađeni sobom punom vaših vršnjaka, ili vaše zajednice, koja će slušati. I možda će se i ogromna devojka u duksu povezati sa onim što ste podelili. I shvatiti to je neverovatna stvar, naročito kad imate 14 godina. Plus, sada uz "YouTube", ta povezanost nije ograničena na sobu u kojoj se nalazimo. Srećna sam što postoji arhiva izvođenja koje mogu podeliti sa svojim studentima. To im daje još više prilika da nađu pesnika ili pesmu sa kojom se mogu povezati.

Primamljivo je - jednom kada to shvatite - mami vas da pišete iste pesme, ili da pričate iste priču, iznova i iznova, jednom kada shvatite da vam to donosi aplauz. Nije dovoljno samo shvatiti da možete da se izražavate, morate rasti i istraživati i rizikovati i stavljati izazove pred sebe. I to je treći korak: nadahnite posao koji radite sa specifičnim stvarima koje vas čine posebnim, čak iako se te stvari stalno menjaju. Jer se treći korak nikada ne završava. Ali sa njim ne možete početi dok ne napravite prvi korak: Ja mogu.

Putujem mnogo dok predajem i nemam priliku da često vidim kako moji studenti dosegnu treći korak, ali sam imala mnogo sreće sa Šarlot, da vidim kako se njen put odvija na način na koji se odvijao. Videla sam kako shvata da, ako stavi stvari za koje zna da su istinite u svoj rad, može da stvori pesme koje samo ona može da napiše - o očnim jabučicama i liftovima i Dori istraživaču. I ja pokušavam da ispričam priče koje samo ja mogu ispričati - poput ove. Provela sam mnogo vremena razmišljajući kako da najbolje ispričam ovu priču i pitala sam se da li je najbolji način da uradim "PowerPoint" ili kratak film - i gde je tačno početak, sredina ili kraj? I pitala sam se da li ću stići do kraja ovog govora i konačno shvatiti sve ili ne.

I uvek sam mislila da je moj početak bio "Boweri Poetry" klub, ali moguće je da je to bilo mnogo ranije. Pripremajući se za TED, otkrila sam stranicu u starom dnevniku. Mislim da je 54. decembar zapravo trebao biti 24. Jasno je da sam kao dete sigurno kroz život išla ovako. Mislim da smo svi. Volela bih da pomognem ostalima da otkriju to čudo - da žele da se povežu sa njim, da žele da uče, da žele da dele to što su naučili, šta su shvatili da je istina i šta još uvek pokušavaju da shvate.

Volela bih da završim sa ovom pesmom.

Kada su bombardovali Hirošimu, eksplozija je napravila mini supernovu, i svaka životinja, čovek ili biljka koji su bili u direktnom kontaktu sa sunčevim zracima odmah su pretvoreni u pepeo. To se uskoro desilo i sa ostacima grada. Dugotrajno oštećenje usled nuklearne radijacije izazvalo je da se čitav grad i njegova populacija pretvore u prah. Kada sam se rodila, moja mama kaže da sam pogledala po bolničkoj sobi sa pogledom koji je govorio: "Ovo? Radila sam ovo ranije." Kaže da imam stare oči. Kada je moj deda Gendži umro, imala sam samo pet godina, ali uzela sam moju mamu za ruku i rekla: "Ne brini, vratiće se kao beba." I opet, za nekoga koje navodno ovo već radio, još uvek ništa nisam shvatila. Moja kolena i dalje klecaju svaki put kada sam na bini. Moje samopouzdanje može da se meri kašičicama umešanim u moju poeziju, i još uvek ima čudan ukus u mojim ustima. Ali u Hirošimi, neki ljudi su bili izbrisani sa lica mesta, ostavljajući samo ručni sat ili stranicu dnevnika. Pa iako imam pune džepove prepreka, pokušavam i dalje, nadajući se da ću jednog dana napisati pesmu na koju ću biti ponosna da sedi u muzeju kao jedini dokaz mog postojanja. Moji roditelji su me nazvali Sara, što je biblijsko ime. U izvornoj priči, Bog je rekao Sari da može da napravi nešto nemoguće i ona se nasmejala, jer prva Sara nije znala šta da radi sa nemogućim. A ja? Pa ne znam ni ja, ali vidim nemoguće svakog dana. Nemoguće je pokušaj da se povežemo u ovom svetu, pokušaj da se oslonimo na druge kada se stvari oko nas raspadaju, znajući da dok govorite, oni ne čekaju samo svoj red da govore - oni vas čuju. Osećaju tačno ono što vi osećate u isto vreme kada i vi. To je ono čemu težim svaki put kad otvorim usta - toj nemogućoj povezanosti. Postoji deo zida u Hirošimi koji je potpuno izgoreo od radijacije. Ali ispred njega, sedela je osoba koja je blokirala dolazak zraka do kamena. Jedina stvar koje je sada ostala jeste stalna senka boljeg svetla. Posle A bombe, stručnjaci su rekli da će biti potrebno 75 godina da iz zemljišta koje je oštećeno radijacijom u Hirošimi, ponovo nešto izraste. Ali tog proleća, novi pupoljci su izranjali iz zemlje. Kada sam te upoznala, u tom momentu, više nisam deo tvoje budućnosti. Brzo počinjem bivati deo tvoje prošlosti. Ali u tom trenu, delim tvoju sadašnjost. A ti, ti deliš moju. I to je najveći dar od svih. Tako, ako mi kažete da mogu uraditi nemoguće, verovatno ću se nasmejati. I ne znam još uvek da li mogu promeniti svet, jer ne znam puno o tome - isto tako ne znam puno o reinkarnaciji, ali ako me jako zasmejete, ponekad zaboravim u kom veku se nalazim. Nisam prvi put ovde. Nisam poslednji put ovde. Ovo nisu poslednje reči koje ću podeliti. Ali za svaki slučaj, trudim se da ovaj put to uradim kako treba.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam

(Aplauz)