Сара Камински (Sarah Kaminsky): Мој отац, фалсификатор

Ја сам кћерка једног фалсификатора. и то не било каквог ... Када вам спомену реч "фалсификатор," често то протумачите као "плаћеник." Мислите да су у питању "кривотворени новац", "фалсификоване слике." Мој отац није такав човек. 30 година свог живота, посветио је фалсификовању докумената -- никада за своје, него за потребе других људи, и да прискочи у помоћ прогоњенима и потлаченима. Дозволите ми да га представим. Ово је мој отац са 19 година. За њега је све почело током Другог светског рата, када се у својој 17. години нашао у окружењу радионице за кривотворење докумената. Убрзо је у Покрету отпора постао стручњак за лажна документа. И ово није уобичајена прича -- после ослобођења, он је наставио свој рад са лажним документима све до 70-их.

Док сам била дете нисам наравно знала ништа о овоме. Овде у средини сам ја, правим гримасе. Одрасла сам у предграђу Париза и била сам најмлађе од троје деце. Имала сам "нормалног" тату као и сви остали, изузимајући чињеницу да је био 30 година старији од ... па, практично, био је довољно стар да ми буде деда. Бавио се фотографијом и образовањем деце са улице, и увек ме је учио да строго поштујем законе. И наравно, никада није говорио о свом прошлом животу када је био фалсификатор.

Међутим, један догађај, о коме ћу вам говорити, ме је можда навео да посумњам нешто. Ишла сам у средњу школу и добила сам лошу оцену, што ми се ретко дешавало, тако да сам одлучила да то сакријем од мојих родитеља. Да бих успела у томе, одлучила сам да фалсификујем њихове потписе. Почела сам прво да увежбавам мајчин потпис, јер је очев рукопис било сасвим немогуће копирати. Тако да сам почела са радом. Узела сам неколико листова папира и вежбала, вежбала, вежбала, све док нисам постигла да пишем самоуверено, и онда завршила оно што сам планирала. Касније, док је проверавала моју школску торбу, мајка се домогла тог домаћег задатка и одмах увидела да је потпис фалсификован. Викала је на мене као никад пре. Побегла сам у своју собу, да се сакријем испод покривача, и чекала сам да се мој отац врати са посла јер ће он, мислила сам, сигурно имати разумевања. Чула сам га кад је стигао. Остала сам испод покривача. Он је ушао у моју собу, сео на крај кревета, и ћутао је, па сам открила главу, и када ме је видео почео је да се смеје. Тако се слатко смејао, није могао да се уозбиљи и у руци је држао мој домаћи. Онда је рекао, "Али забога, Саро, могла си се више потрудити! Зар не видиш да су слова ситна?" Стварно, слова су била сувише мала.

Рођена сам у Алжиру. Тамо бих чула како људи говоре да је мој отац "муџахедин" што значи "борац." Касније, у Француској, уживала сам да прислушкујем разговоре одраслих, и чула бих разне врсте прича о очевој прошлости, посебно да је "одрадио" Други светски рат, да је "одрадио" Алжирски рат. И у својој глави сам замишљала да "одрадити" рат значи бити војник. Али познавајући мог оца и како је наглашавао да је пацифиста и ненасилан, било ми је тешко да створим слику њега са шлемом и пушком. И доиста, била сам далеко од таквог закључка.

Једног дана, док је мој отац радио на документу којим бисмо добили француско држављанство, десило се да сам видела нека документа која су привукла моју пажњу. Ово су оригинали! Били су моји документи, ја сам пореклом из Аргентине. Али документ који сам видела и који би нам помогао у изградњи случаја пред властима је био војни документ, захвалница мом оцу за рад у оквиру тајних служби. И онда, изненада, била сам затечена! Мој отац, тајни агент? Било је у стилу Џејмс Бонда. Хтела сам да му поставим питања, на која није одговарао. И касније, рекла сам себи једног дана ћу морати да га испитам о свему. Онда сам постала мајка и добила сина, и коначно сам одлучила да је дошло време -- морао је да нам све исприча. Постала сам мајка а он је славио свој 77. рођендан и одједном сам била јако, јако уплашена. Страховала сам да ће отићи и однети своја ћутања са собом, а са њима и своје тајне. Успела сам да га убедим да је од великог значаја за нас, и вероватно за друге људе да подели своју причу. Одлучио је да ми се повери и ја сам написала књигу, из које ћу вам касније прочитати неке делове.

Дакле, његова прича. Мој отац је рођен у Аргентини. Његови родитељи су били руског порекла. Цела породица је дошла да живи у Француску '30-их. Његови родитељи су били руски Јевреји и изнад свега, јако сиромашни. Тако да је мој отац морао да ради већ од своје 14 године. И са својом једином дипломом, из основне школе, почео је да ради у фарбари - хемијској чистиони. Тамо је открио нешто заиста чаробно, и када говори о томе, то је задивљујуће -- то је магија боја и хемије. У то време, рат је био у пуном јеку и његова мајка је погинула када је њему било 15. Упоредо са тим дешавањима он се целим својим бићем окренуо хемији јер је то била једина утеха за његову патњу. Преко дана је постављао много питања свом шефу да научи, да прикупи што више знања, и ноћу, када није било посматрача, он је научено примењивао у пракси. Највише га је интересовало уклањање трагова мастила.

Све ово вам говори да иако је мој отац постао фалсификатор, заправо, то се десило готово случајно. Био је члан јеврејске породице, па су били прогоњени. На крају су сви ухапшени и одведени у логор Дронси али су успели да се спасу одатле у задњем моменту, захваљујући аргентинским пасошима. Па, спасли су се одатле, али су били у сталној опасности напољу. У њихове пасоше су уписана крупна слова "Јевреј". Мој деда је био тај који је предложио да набаве лажна документа. Мој отац је имао дубоко усађен осећај за поштовање закона и иако је био прогањан, никад не би помислио на тако нешто. Али он је био тај који ће отићи да се састане са човеком из Покрета отпора.

Тада су документи имали тврде корице, били су ручно попуњавани, и тамо је навођен ваш посао. Да би преживео, морао је имати посао. Замолио је човека да напише "фарбар." Изненада, човек је показао изразито интересовање. Као "фарбар," да ли умеш да уклониш трагове мастила? Наравно да је умео. И одједном је човек почео објашњавати како је заправо целокупни Покрет отпора у великом проблему: чак ни највећи стручњаци нису успели да избеле мастило, звано "трајно," "Waterman" плаво мастило. И мој отац је сместа одговорио да зна тачно како да га уклони. Наравно, тај човек је био задивљен овим седамнаестогодишњим младићем који би одмах могао да му каже поступак, па га је регрутовао. И заправо, да није био тога свестан, мој отац је измислио нешто што има сваки школарац у својој перници: такозвани "коректор." (Аплауз)

Али то је био тек почетак. Ово је мој отац. Оног момента кад се нашао у лабораторији, без обзира што је био најмлађи, одмах је схватио да постоји проблем у израђивању лажних докумената. Сви покрети су престали са фалсификовањем. Међутим, потражња је расла и било је тешко преправљати постојеће исправе. Рекао је себи да их мора израдити од почетка. Покренуо је процес штампе и фото гравирања. Почео је да прави гумене печате. Изумео је разноврсне ствари -- са неком опремом је створио центрифугу, користећи точак бицикла. Дакле, све је морао да уради овако јер је био толико заокупљен крајњим исходом. Направио је просту рачуницу: Могао је израдити 30 фалсификата за један сат. Један сат сна, 30 људи губи живот.

Овај осећај одговорности за животе других људи када му је било тек 17 -- поред гриже савести што је преживео, и побегао из логора остављајући пријатеље за собом -- пратио га је целог живота. И ово можда објашњава зашто је, током 30 година, наставио да фалсификује документа на рачун многих сопствених жртвовања. Поменућу неке од њих јер их је било много. Ту су наравно биле финансијске потешкоће јер је увек одбијао накнаду за свој рад. Њему би наплаћивање значило да је постао плаћеник. Да је прихватао новац, не би могао да каже "да" или "не" на основу тога шта је сматрао исправним или погрешним. Дању је био фотограф, а ноћу фалсификатор, током 30 година. Увек је био у беспарици.

Затим, ту су постојали емоционални проблеми: како неко може делити живот са женом поред толико тајни? Како ће објаснити шта ради касно у лабораторији, сваку ноћ? Наравно, посебно жртвовање је укључивало породицу што сам схватила много касније. Једног дана отац ме је упознао са мојом сестром. Исто тако ми је објаснио да имам и брата, такође, и први пут кад сам их видела мора да сам имала 3 или 4 године, а они су били 30 година старији од мене. Сада су обоје у шестој деценији живота.

Да бих скупила материјал за књигу, испитивала сам моју сестру. Хтела сам да знам ко је био мој отац, каквог је то она оца познавала. Описала је како је отац кога је она имала, обећавао да ће свратити по њих у недељну шетњу. Они би се лепо средили и чекали га, али он се скоро никад не би појавио. Рекао би, "Позваћу вас." Није звао. А затим не би долазио. Док једног дана није прекинуо сваки контакт. Време је одмицало, и мислили су да их је сасвим заборавио, бар у почетку. Време је пролазило, скоро при крају друге године, помислили су, па, можда наш отац више није међу живима. И онда сам схватила да су многа питања упућена мом оцу узбуркала сву ту прошлост о којој није желео да говори јер је то било болно. И док су моји полубрат и полусестра били уверени да су напуштени, и сирочад, мој отац је израђивао лажна документа. И ако им није открио, то је наравно чинио да би их заштитио.

После ослобођења је фалсификовао документа за преживеле из концетрационих логора како би избегли у Палестину, Израел није још постојао. И затим, пошто је био одани антиколонијалиста, правио је лажне исправе за Алжирце током алжирског рата. Након алжирског рата, у уским круговима међународних ослободилачких покрета, помињано је његово име и сви су му се обраћали за помоћ. У Африци су се државе бориле за своју независност: Гвинеја, Гвинеја Бисао, Ангола. И тада се мој отац повезао са активностима анти-апартхејд партије Нелсона Манделе. Правио је лажне исправе за избеглице црне расе у Јужној Африци.

Ту је била и Латиноамерика. Мој отац је помагао онима који су устали против диктатура у Доминиканској републици, Хаитију, и онда су дошли на ред, Бразил, Аргентина, Венецуела, Ел Салвадор, Никарагва, Колумбија, Перу, Уругвај, Чиле и Мексико. Затим је дошао Вијетнамски рат. Мој отац је фалсификовао документа за америчке дезертере који нису желели да упере оружје у Вијетнамце. Европа такође није изостала. Мој отац је израђивао лажна документа за дисиденте против Франка у Шпанији, Салазара у Португалу, против Грчке војне хунте, и чак и у Француској. Тамо, само том приликом, и то у мају 1968. мој отац је посматрао, добронамерно, наравно, мајске протесте и демонстрације, али његове мисли и доступно време нису га тада послужили јер је имао још 15 земаља које су чекале на помоћ.

Једном, пак, је пристао да фалсификује документе некоме кога ћете можда препознати. (Смех) Он је тада био много млађи, и мој отац се сложио да направи лажне исправе које би му омогућиле повратак и говор на једном састанку. Рекао ми је да су ти фалсификати имали највише медијске пажње и да су најбескориснији међу онима које је правио целог живота. Међутим, пристао је на то, без обзира што Данијел Кон-Бендит није био у животној опасности, само зато што је то била добра прилика да се исмеје власт, да им докаже да су исцртане границе тек испрекидане линије -- и да идеје немају граница.

Све време мог детињства, док су моји пријатељи слушали од очева бајке браће Грим, мој отац би ми преносио приче о врло скромним херојима вођеним чврстим идеалима који су успели да начине чуда. Такви јунаци нису морали да се осврну на помоћ других. Свакако, није било никога да их прати, осим неколико мушкараца и жена, непоколебљивих и храбрих. Доста касније сам схватила да ми је отац заправо препричавао сопствена искуства уместо приче за лаку ноћ. Питала сам га, с обзиром колико је морао да се жртвује, да ли је икада зажалио за нечим. Рекао је да није. Рекао ми је да не би могао да буде сведок или прихвати неправду мирне савести. Био је убеђен и још увек верује да је другачији свет могућ -- свет где никоме неће затребати фалсификатор. Он још сања о њему. Мој отац је данас у овој просторији. Његово име је Адолфо Камински и замолићу га да устане. (Аплауз) Хвала вам.