Rajan Lobo (Ryan Lobo): Fotografisanje sakrivene priče

Zovem se Rajan Lobo i bavim se snimanjem dokumentaraca širom sveta poslednjih 10 godina. U toku rada na ovim filmovima počeo sam da se bavim fotografijom, što često ume da smeta snimateljima.

Shvatio sam da me fotografisanje gotovo obuzima. A na kraju snimanja, poknekad bih osetio da neke moje fotografije bolje pričaju priču nego ponekad i izvrstan dokumentarac. Osetio sam da fotografijama uspevam da uhvatim nešto istinito nezavisno od ciljeva i politika. 2007. sam posetio tri ratne zone. Putovao sam u Irak, Avganistan i Liberiju. Tamo sam doživeo ljudsku patnju lično i izbliza, zaronio sam u neke prilično snažne i emotivne priče i ponekad se bojao za sopstveni život.

Kao i uvek, vratio bih se u Bangalor u, često žestoke rasprave kod prijatelja gde smo raspravljali o različitim problemima dok su se oni ogorčeno žalili na novo radno vreme pabova gde bi za jedno piće platili više nego što plaćajau svoju četrnaestogodišnju služavku. Osećao bih se vrlo izolovanim u ovim raspravama. Ali u isto vreme sam preispitivao sebe, sopstveni integritet i ulogu u pričanju priča. Shvatio sam da sam se pomirio sa tim, baš kao i moji prijatelji u tim raspravama gde smo pričali priče za koje smo nalazili izgovore umesto da za njih preuzmemo odgovornost.

Ne želim da pričam u detalje šta je dovelo do te diskusije, ali recimo da je bilo alkohola, cigareta, drugih supstanci i žena. (Smeh) Odlučio sam da sam ja, ne kamera ili televizija, niti bilo šta izvan mene samog, jedini instrument u pričanju priča kojega stvarno treba naštimovati. Šta god sam pokušao da dostignem u životu, uspeh ili priznanje, izmaklo mi je. Paradoksalno, kada sam odustao od ovih ciljeva, i radio iz saosećanja ili svrhe, težio savršenstvu više nego rezultatu rada, sve bi došlo na svoje, pa i ispunjenost.

Fotografija prevazilazi kulture, računajući i moju. Za mene je jezik ono što izražava nedodirljivo, što daje glas ljudima i pričama koje ga nemaju. Pozivam vas u moje tri najskorije priče koje govore o jednom pogledu na svet koji može da objasni suštinu onoga što ja nazivam pripovedanjem iz saosećanja.

2007. otišao sam u Liberiju, gde sam sa grupom prijatelja radio na nezavisnom filmu u sopstvenoj proukciji, koji je još uvek nedovršen, o legendarnom i okrutnom vojskovođi pod imenom general Gologuzi. Njegovo pravo ime je Džošua, a ovde je prikazan u ćeliji gde je nekada mučio i ubijao ljude, uključujući i decu. Džošua tvrdi da je on lično ubio više od 10.000 ljudi u toku građanskog rata u Liberiji. Dobio je nadimak jer se borio potpuno go. On je verovatno najveći živi masovni ubica na svetu.

Jedna žena je gledala kako general ubija njenog brata. Džošua je naredio svojoj vojsci načinjenoj od dece da čine strašne zločine, a svoje naredbe sprovodio je vrlo oktruno. Danas je većina ove dece zavisna od droga kao što je heroin i žive u bedi, kao ovi mladi ljudi sa slike. Kako da živite sa samim sobom kada znate da ste počinili užasne zločine? General je danas kršteni hrišćanski jevanđelista. I ima misiju.

Pratili smo Džošuu dok je hodao zemljom, posećivao sela gde je nekada ubijao i silovao. Tražio je oproštaj i tvrdio da će pokušati da poboljša živote svojih mladih vojnika. U toku ovog putovanja, očekivao sam da će ga odmah ubiti, a sa njim i sve nas. Ali ono što sam video mi je otvorilo oči, prikazalo mi je vid oproštaja za koji sam mislio da je nemoguć. Usred neverovatnog siromaštva i propadanja, ljudi koji nemaju ništa oprostili su čoveku koji im je oduzeo sve. On moli za oproštaj, i dobija ga od iste one žene čijeg brata je ubio. Senegalac, mladić koji ovde sedi na stolici je bio vojnik kao dete, pod generalovom komandom, dok nije odbio da posluša naređenje i general mu je pucao u obe noge. Na ovoj slici on oprašta generalu. Ugrozio je svoj život dok je prilazio ljudima čije porodice je ubio.

Na ovoj fotografiji je okružen ruljom u jednom siromašnom kraju. Džošua nije progovorio kada su iskalili svoj bes na njemu. Meni ova slika izgleda kao da je iz Šekspirove drame, čovek, okružen raznim uticajima koji se očajnički drži za neku istinu u sebi, okružen velikom patnjom koju je sam stvorio.

Sve me je to jako dirnulo. Ali pitanje je, da li oproštaj i pokajanje mogu da zamene pravdu? Kako sam Džošua kaže, on nema ništa protiv da mu se sudi za zločine i govori o njima širom Monrovije, sa improvizovane govornice publici u kojoj gotovo uvek ima njegovih žrtava. Vrlo neverovatan zagovornik ideje o razdvajanju države i crkve.

Druga priča koju ću vam ispričati tiče se grupe vrlo posebnih žena boraca sa prilično jedinstvenim sposobnostima za oržavanje mira. Liberia je opustošena u jednom od afričkih najkrvavijih građanskih ratova u kome je poginulo više od 200.000 ljudi, hiljade žena je obeleženo silovanjem i zločinima velikih razmera. Liberija je sada dom isključivo ženske grupe mirotvoraca UN-a iz Indije.

Ove žene, od kojih je većina iz malih gradova u Indiji, pomažu održavanje mira daleko od porodica i prijatelja. Služe se pregovorima i tolerancijom mnogo češće nego oružjem. Komandant mi je rekao da žena ume da oceni potencijalno opasnu situaciju mnogo bolje nego muškarac. I da su one definitivno sposobne da je reše mirnim putem. Ovaj čovek je veoma pijan i zanimao ga je moj fotoaparat dok nije primetio žene koje su mu se obratile sa osmehom i kalašnjikovima u pripripravnosti, naravno. (Smeh)

Izgleda da ova grupa ima puno sreće i nije pretrpela nikakve žrtve iako je do sada desetine mirotvoraca ubijeno u Liberiji. I da, svi ti ubijeni ljudi bili su muškarci. Mnoge od ovih žena su udate i imaju decu, i kažu da im je najteži deo službe što nisu sa svojom decom.

Išao sam sa ovim ženama u patrolu i gledao kako prolaze pored muškaraca od kojih su mnogi dobacivali nepristojne komentare. A kada sam upitao jednu od njih o strahopoštovanju koje izazivaju, rekla je: "Ne brini, tako je i kod kuće. Znamo mi sa ovim momcima", i ignorisala ih je.

U zemlji pogođenoj nasiljem prema ženama indijske mirotvorkinje su inspirisale mnoge žene iz okoline da se pridruže policiji. Ponekad, kada se rat završi i filmska ekipa ode najinspirativnije priče su one koje su ispod površine. Vratio sam se u Indiju i niko nije hteo da kupi priču. Jenda urednica mi je rekla da nije zainteresovana da radi "priče o fizičkom radu", kako ih je nazvala.

2007. i 2009. radio sam na pričama o vatrogasnoj stanici u Delhiju koja je, leti, verovatno najaktivnija vatrogasna stanica na svetu. Odazivaju se na više od 5000 poziva u samo dva meseca. Uvek uprkos neverovatnim logističkim uslovima kao što su vrućine i gužve u saobraćaju. Dogodilo se nešto izvanredno tokom ovog snimanja. Zbog gužve kasnili smo u jedan veliki siromašni deo grada koji se zapalio. Kako smo se približavali besna gomila je napala naša vozila, stotine ljudi sa svih strana gađale su ih kamenjem. Ljudi su bili prestravljeni kada je rulja napala naše vozilo.

Ali ipak, uprkos neprijateljskim prilikama vatrogasci su izašli iz vozila i uspešno se borili sa vatrom. Trčali su kroz neprijateljske gomile dok su neki nosili kacige za motor da spreče povrede. Neki ljudi iz okoline su na silu oteli šmrkove od vatrogasaca da bi gasili vatru u svojim domovima. Stotine domova je uništeno. Ali pitanje koje mi se motalo po glavi je šta je nateralo ljude da unište vatrogasna vozila koja idu da spasu njihove kuće? Otkud toliki bes? I kako smo mi odgovorni za ovo? 45 posto od 14 miliona ljudi u Delhiju živi u bespravno sagrađenim krajevima koji su hronično prenaseljeni. Nemaju čak ni najosnovnije uslove za život. Ovo je zajedničko svim našim velikim gradovima.

Vraćam se na vatrogasce. Ogromno hemijsko skladište se zapalilo, na hiljade buradi petrohemikalija zapalilo se i eksplodiralo je oko nas. Bilo je toliko vrelo da su crevima rashlađivali vatrogasce koji su bili jako blizu vatre bez zaštitne opreme. Mi u Indiji volimo da se žalimo na vlast. Ali ovde su načelnici vatrogasne stanice R.C. Šarman i A.K.Šarman gasili vatru sa svojim ljudima. Nešto prelepo u zemlji gde se često ne ceni fizički rad. (Aplauz)

Tokom godina, preisptivao sam svoju veru u moć pripovedanja. Ozbiljno sam sumnjao u njenu delotvornost i sopstvenu veru u ljudskost. Ipak, film koji smo snimili se i dalje pušta na kanalu Nacionalne Geografije. A kada ga puste, zovu me svi momci sa kojima sam bio tamo da mi kažu da dobijaju stotine poziva sa čestitkama. Neki vatrogasci su mi rekli da su i oni bili inspirisani da rade bolje jer im je prijalo da dobiju zahvalnost umesto bačenih cigli.

Izgleda da je ova priča pomogla da se promeni slika o vatrogascima, bar u mislima gledalaca, onih koji čitaju novine i onih čije kuće nisu u plamenu. Nekad, fokusiranje na herojstvo, lepotu i dostojanstvo bez obzira na kontekst, ističe ove nedodirljive vrednosti na tri načina: kroz glavnog lika u priči, kroz publiku i kroz pripovedača takođe. To je moć pripovedanja. Usredsredite se na dostojanstveno, hrabro i lepo, i ono će da raste. Hvala. (Aplauz)