Rori Stjuart (Rory Stewart): Zašto je demokratija značajna

Dakle, mali Bili ode u školu, sedne u klupu i učitelj pita: “Čime se bavi tvoj otac?” Mali Bili odgovori: “Moj otac svira klavir u opijumskom skloništu.” Učitelj telefonira roditeljima i kaže: “Danas je mali Bili rekao nešto sablažnjivo. Upravo sam čuo da tvrdi da vi svirate klavir u opijumskom skloništu.” A otac je odgovorio: “Veoma mi je žao. Da, tačno je, lagao sam. Ali kako da kažem osmogodišnjem dečaku da je njegov otac političar.” (Smeh)

Sada, kao političar, koji je ispred vas ili zaista, ako pri susretu sa bilo kojim strancem bilo gde u svetu, slučajno otkrijem prirodu svog posla, pogledaju me misleći da sam negde između zmije, majmuna i iguane, a pri svemu tome veoma snažno osećam da je nešto pošlo po zlu. Četiri stotine godina razvijanja demokratije, kolege u Parlamentu koji mi se kao pojedinci čine prilično impresivno, sve više obrazovana, energična, obaveštena populacija, a ipak tu je duboki, duboki osećaj razočarenja. Moje kolege u novom sazivu Parlamenta su porodični lekari, poslovni ljudi, profesori, cenjeni ekonomisti, istoričari, pisci, vojni oficiri počev od pukovnika do starijih vodnika. Međutim, svi oni, uključujući i mene, pri prolasku ispod tih grotesknih kamenih figura neposredno pored puta, osećamo da smo postali manje od zbira pojedinaca, osećamo se kao da smo postali značajno umanjeni.

Ovo nije problem samo u Britaniji. To je takođe problem u zemljama u razvoju i u srednje razvijenim zemljama. Na Jamajki, na primer, pogledajte članove njihovog Parlamenta, upoznate ih, to su često stipendisti Roudsa koji su studirali na Harvardu ili Prinstonu, a ipak, kada krenete ka centru Kingstona, posmatrate jedno od najtužnijih mesta koje možete videti u nekoj srednje razvijenoj zemlji: sumoran, depresivan predeo izgorelih i napola napuštenih zgrada. Ovo je tačno poslednjih 30 godina i prenos vlasti 1979., 1980. godine sa jednog jamajkanskog lidera , koji je sin Rouds stipendiste i član kraljevske advokatske komore, na drugog lidera, koji je doktorirao ekonomiju na Harvardu, je pratilo ulično ubijanje preko 800 ljudi u nasilju vezanom za narkotike.

Međutim, pre deset godina očekivanje od demokratije je bilo retkost. Džordž Buš se pobunio u svom godišnjem obraćanju Kongresu 2003. i izjavio da je demokratija snaga koja će pobediti većinu svetskih nedaća. Rekao je da, budući da demokratske vlade poštuju sopstveni narod i poštuju svoje susede, sloboda će doneti mir. Cenjeni naučnici su istovremeno raspravljali da demokratije imaju neverovatan obim dodatnih prednosti. Doprinele bi napretku, sigurnosti, prevazišle bi sektaško nasilje, obezbedile da države više nikad ne štite teroriste.

Šta se od tada dogodilo? Pa, videli smo, na primer u Iraku i Avganistanu, stvaranje demokratskih sistema upravljanja koji nisu imali nijednu od ovih dodatnih prednosti. Na primer, u Avganistanu, ne samo da smo imali izbore jedanput ili dvaput. Prošli smo kroz tri predsednička i parlamentarna izborna cikulsa. Šta smo utvrdili? Da li nalazimo napredno civilno društvo, striktno poštovanje zakona i dobru bezbednost? Ne, u Avganistanu postoji sudstvo koje je slabo i korumpirano, veoma ograničeno civilno društvo koje je uglavnom neefikasno, medije koji tek počinju da se osnivaju, ali i vladu koja je veoma nepopularna, doživljena kao veoma korumpirana i bezbednost koja je loša, koja je užasna. U Pakistanu, u većem delu podsaharske Afrike, ponovo možete videti da su demokratija i izbori kompatibilni sa korumpiranim vladama, sa državama koje su nestabilne i opasne. Kada sam razgovarao sa ljudima, sećam se razgovora u npr. Iraku, u opštini su me pitali da li je pobuna koju smo gledali, a to je bila velika masa koja je pljačkala zgradu oblasnog veća, znak nove demokratije. Osećao sam da je isto tačno za skoro svaku zemlju u razvoju i srednje razvijenu zemlju u kojoj sam bio, a donekle je tačno i za nas.

Pa dobro, šta je rešenje za ovo? Da li je jedino rešenje odustati od ideje o demokratiji? Očigledno ne. Besmisleno je da, ako bi se ponovo angažovali u operacijama kao što su ove u kojima već učestvujemo u Iraku i Avganistanu, ako se iznenada nađemo u okolnostima nametanja bilo čega drugog osim demokratskog sistema. Sve ostalo bilo bi suprotno našim vrednostima, bilo bi suprotno željama ljudi na terenu, bilo bi suprotno našim interesima. Sećam se, na primer u Iraku, da smo prošli kroz period kada smo mislili da treba odložiti demokratiju. Prošli smo kroz period kada smo mislili da je lekcija naučena u Bosni bila da, ako se izbori održe prerano, sektaško nasilje i ekstremističke partije ostaju brižljivo sačuvane, pa je 2003. u Iraku odlučeno: hajde da odložimo izbore za dve godine. Hajde da investiramo u obrazovanje glasača. Hajde da uložimo u demokratizaciju. Rezultat je bio da sam se našao van svoje kancelarije zaglavljen u velikoj grupi ljudi, ovo je stvarna fotografija iz Libije, ali sam isti prizor ljudi koji stoje napolju glasno tražeći izbore, video i u Iraku. Kada sam izašao napolje i rekao: “Šta je problem sa prelaznim lokalnim savetom? Šta je problem sa ljudima koje smo izabrali? Tu je sunitski šeik, tu je šiitski šeik, tu su sedmorica - vođe sedam glavnih plemena, tu je hrišćanin, tu je subotar tu su žene, svaka politička stranka je u savetu, šta je problem sa ljudima koje smo izabrali?” Došao je odgovor: “Nisu problem ljudi koje ste izabrali. Problem je što ste ih vi izabrali.” Nisam sreo nikoga u Avganistanu, čak ni u najudaljenijoj zajednici, ko nije želeo da odlučuje o tome ko njima upravlja. Najudaljenija zajednica, nikad nisam sreo seljaka koji nije želeo da glasa.

Znači treba da prihvatimo bez obzira na neodređenu statistiku i činjenicu da 84 posto ljudi u Britaniji misli da je politika uništena, uprkos činjenici da smo, tokom mog boravka u Iraku 2003., anketirali ljude i pitali kom političkom sistemu daju prednost, dobili odgovor da sedam posto želi američki, pet posto želi francuski, tri posto želi britanski i skoro 40 posto želi sistem kao u Dubaiju koji, u stvari, nije demokratska država, ali je relativno uspešna manja monarhija, demokratija je vrednost za koju treba da se borimo. Ali da bismo to uradili, moramo se udaljiti od pomoćnih dokaza. Treba da se odvojimo od tvrdnje da je demokratija važna zbog ostalih prednosti koje donosi. Slično tome, treba da se udaljimo od mišljenja da su ljudska prava značajna zbog ostalog što donose ili da su prava žena značajna zbog ostalih posledica. Zašto treba da se odvojimo od ovih dokaza? Zato što su veoma opasni. Ukoliko započnemo sa tvrdnjom, na primer, mučenje je pogrešno jer ne obezbeđuje dobre informacije ili ako tvrdimo, trebaju vam prava žena zato što podstiču ekonomski razvoj udvostručujući broj radno sposobnih, postavljamo sebe u ranjiv položaj, gde vlada u severnoj Koreji može da se okrene i tvrdi: “U stvari, sada smo veoma uspešni u dobijanju dobrih informacija našim metodama mučenja”, ili vlada u Saudijskoj Arabiji može da kaže: “Mnogo vam hvala, naš ekonomski razvoj je u redu, značajno bolji nego vaš, pa možda i ne treba da započinjemo taj program o pravima žena.”

Svrha demokratnije nije da posluži nečemu. Nije u prednostima koje donosi. Svrha demokratnije nije da obezbeđuje zakonitu, efikasnu, naprednu vladavinu prava. Nije u tome što garantuje mir u državi ili sa susedima. Svrha demokratnije je suštinska. Demokratija je značajna jer odražava ideju jednakosti i ideju slobode. Ona odražava ideju dostojanstva, dostojanstva pojedinca, ideju da svaki pojedinac treba da ima jednako pravo, jednak glas u formiranju sopstvene vlade.

Ali ako želimo ponovo da osnažimo demokratiju, ako smo spremni da je oživimo, moramo da se uključimo u novi projekat kao građani i kao političari. Demokratija nije samo pitanje strukture. Ona je stanje uma. Ona je aktivnost. A deo te aktivnosti je poštenje. Nakon mog govora pred vama danas, idem na radio u emisiju “Bilo koje pitanje” i ono što ćete primetiti kod političara u ovim tipovima radio-programa je da oni nikad, nikad ne kažu da ne znaju odgovor na pitanje. Nije bitno o čemu je. Ako pitate o dečijim dodacima, budućnosti pingvina južnog Antarktika, da li raspravljati ili ne o tome da li razvoj u Čongkingu doprinosi stalnom povećanju zagađenja ugljenikom, mi ćemo imati spreman odgovor. To moramo da zaustavimo, da prestanemo da se pretvaramo da smo sveznajući. Političari takođe treba da nauče da povremeno priznaju da ponešto što glasači žele, ponešto što su glasačima obećali, mogu biti obećanja koja ne mogu da ispune ili osećaju da možda ne treba da ih ispune.

Druga stvar koju treba da razumemo je genijalnost naših društava. Naše društvo nikad nije bilo toliko obrazovano, nikad nije bilo toliko probuđeno, nikad toliko zdravo, nikad nije znalo više, brinulo više ili želelo da više učini i to je genijalnost na lokalu. Jedan od razloga zašto se udaljavamo od svečanih sala kao što je ova u kojoj smo, svečanih sala sa retkim slikama krunisanja na plafonu, celokupnom dramom koja se desila u ovom prostoru, gde je odrubljena glava kralju Engleske, razlog zašto smo se udaljili od ovakvih prostora, ovakvih prestola, ka gradskoj skupštini, je to što se sve više približavamo snazi našeg naroda i potrebno je da je crpimo.

To može da predstavlja različite stvari u različitim zemljama. U Britaniji to možda znači gledati ka Francuzima, učiti od njih, postavljati direktno izabrane gradonačelnike u francuske lokalne zajednice. U Avganistanu to je moglo da znači da je, umesto što smo se usredsredili na velike predsedničke ili parlamentarne izbore, trebalo da uradimo isto što je postojalo u avganistanskom Ustavu od samog početka, a to su direktni lokalni izbori na nivou oblasti i biranje narodnih oblasnih guvernera.

Ali da bi bilo šta od ovoga funkcionisalo, iskrenost u govoru, lokalna demokratija, nije bitno samo šta političari rade. To je i ono što rade građani. Da bi političari bili pošteni, neophodno je da im javnost dozvoli da budu pošteni, a mediji, koji posreduju između političara i javnosti, moraju da dozvole tim političarima da budu pošteni. Da bi lokalna demokratija napredovala, potrebno je aktivno i informisano angažovanje svakog građanina.

Drugim rečima, da bi demokratija bila obnovljena, da bi ponovo postala snažna i izražajna neophodno je ne samo da javnost nauči da veruje svojim političarima, nego i da političari nauče da veruju javnosti. Hvala vam veoma mnogo. (Aplauz)