Ово су моје речи, али не и мој глас. Ово је Алекс, најбољи компјутерски глас који сам пронашао, који је стандардни програм на сваком "Мекинтошу". Већину свог живота нисам размишљао о својој способности говора. Било је то као дисање. Тих дана сам живео у рају за будале. Након што ми је операција рака одузела способност да говорим, једем и пијем, био сам приморан да уђем у овај виртуелни свет у ком компјутер обавља део живота уместо мене.
Већ неколико дана уживамо у бриљантним и елоквентним говорницима на TED-у. И ја сам тако говорио. Можда нисам био тако паметан, али сам барем био тако причљив. Желим свој данашњи говор да посветим самом чину говора, и како је тај чин говорења или не говорења тако неизбрисиво повезан са нечијим идентитетом, и као да се изненада рађа нова особа када се он одузме. Међутим, открио сам да слушање компјутерског гласа у току дужег времена може бити монотоно. Тако сам одлучио да позовем неке од мојих пријатеља са TED-а да читају моје речи уместо мене. Почећу са својом женом, Чез.
Чез Еберт: "Чез је била та која је била поред мене током три покушаја реконструкције моје вилице и враћања моје способности говора. Када сам ишао на прву операцију због рака пљувачних жлезда који се враћао, 2006. године, очекивао сам да из болнице изађем на време за своју емисију филмског критичара "Еберт и Ропер у биоскопу." Унапред сам снимио довољно емисија да потрају за шест недеља операције и опоравка. Доктори су узели део кости са мог листа и мало ткива са мог рамена да би направили нову вилицу. Мој језик, гркљан и гласне жице још увек су биле здраве и неоштећене."
"Био сам оптимистичан и све је у свету било у реду. Прва операција је била велики успех. Видео сам се у огледалу и прилично добро сам изгледао. Две недеље касније, био сам спреман да идем кући. Преко ајпода сам лекарима и сестрама пуштао песму 'I'm Your Man' од Ленарда Коена. Изненада, имао сам епизоду катастрофалног крварења. Моја каротидна артерија је пукла. Хвала богу да сам још увек био у болничкој соби и да су лекари били тамо. Чез ми је рекла да, да песма није тако дуго трајала, можда бих већ био у колима, на путу кући и тада бих и умро. Па, хвала, Ленарде Коену, што си ми спасао живот.
"Била је и друга операција - која је имала учинка пет или шест дана и потом се све опет распало. А онда и трећи покушај, у којем су ме опет прилично добро закрпили, док није пропао. Један лекар из Бразила је рекао да никада није видео да неко преживи пуцање каротидне артерије. И пре него што сам напустио болницу, после године дана проведене у њој, каротидна артерија ми је пукла седам пута.
Ниједног посебног дана ми није неко рекао да више нећу моћи да говорим; то је само постало очигледно. Људски говор је изузетна манипулација нашег даха унутар звучне кутије наших уста и респираторног система. Требало би да можемо да задржимо и манипулишемо тим дахом, како бисмо производили звуке. Због тога, тај систем мора бити херметичан, како би задржао дах. Пошто сам изгубио вилицу, нисам више могао да затворим уста и мој језик и сви остали гласовни органи су остали немоћни."
Дин Орниш: "По први пут после много времена, писао сам поруке у свеске. Онда сам покушао да куцам на лептопу и да користим уграђен глас. То је било брже и нико није морао да се труди да чита мој рукопис. Пробао сам разне компјутерске гласове који су били доступни онлајн и неколико месеци сам имао британски акценат, који је Чез звала Сер Лоренс." (смех) "Тај је био најјаснији који сам могао да пронађем. Онда је Епл објавио глас Алекса, који је био најбољи који сам чуо. Правио је разлику између знака узвика и знака питања. Када би приметио тачку, знао је како да уобличи реченицу као да се завршава, а не да остаје у ваздуху. Постоје разни хтмл кодови које можете користити за контролу времена и тона компјутерског гласа и ја експериментишем с тим. По мени, они имају заједничку ману: превише су спори. Када се нађем у разговору, морам брзо да куцам и да ускачем. Људи немају времена нити стрпљења да чекају док се ја зезам са кодовима за сваку реч или фразу.
Али колико нам је вредан звук нашег сопственог гласа? Како нас он одређује као особу? Када људи чују како Алекс изговара моје речи, да ли осећају неповезаност? Да ли то ствара раздвојеност или удаљеност од особе до особе? Како сам се осећао без способности говора? Осећао сам, и даље осећам велику даљину од људског тока. Осећам се непријатно кад сам одвојен од лептопа. Чак и тада осећам да мало људи има стрпљења за моје тешкоће у говору.
Чез је предложила да нађем компанију која би направила глас користећи мој глас из ТВ емисија из периода од пре 30 година. Прво нисам био за то. Мислио сам да ће бити језиво да чујем сопствени глас из компјутера. Било је нечег утешног у гласу који није мој. Али тада сам одлучио да пробам. Контактирали смо једну компанију у Шкотској која прави персонализоване компјутерске гласове. Никада нису правили глас од снимљених материјала. Све њихове гласове правили су говорници снимајући оригиналне речи у контролној кабини. Али желели су да покушају.
Послао сам им много сати мог снимљеног гласа, укључујући неколико аудио коментара које сам снимио за филмове на ДВД-у. И звучао је као ја, стварно. А било је и разлога; то сам био ја. Али није било тако једноставно. Снимци мојих ТВ емисија нису били много корисни јер је било превише других врста звукова около - музика из филмова, на пример или Џин Сискел који се свађа са мном." (смех) "А моје речи су често имале посебан нагласак који се није довољно добро уклапао у реченицу.
Пустићу вам снимак тог гласа. Ово су неки од коментара које сам снимио за појављивање код Опре Винфри у емисији. А ево и гласа који зовем Роџер млађи или Роџер 2.0."
Роџер 2.0: Опра, не могу ти рећи како је добро бити опет код тебе у емисији. Већ дуго разговарамо и ето нас опет. Ово је прва верзија мог компјутерског гласа. Потребно је још унапређивања, али барем звучи као ја а не као Хал 9000. Када сам га први пут чуо, најежио сам се. Када нешто укуцам, глас ће све то изговорити. када нешто читам, читаће мојим гласом. Ове речи сам унапред откуцао, пошто нисам мислио да ће бити узбудљиво седети овде и гледати ме како куцам.
Глас је направила једна компанија у Шкотској која се зове "CereProc". Драго ми је што су многе од речи које чујеш први пут изговорене када сам коментарисао "Казабланку" и "Грађанина Кејна". Ово је први глас који су направили за неку особу. Постоји неколико веома добрих гласова за компјутер али они звуче као неко други, а овај звучи као ја. Планирам да га користим на ТВ-у, радију, интернету. Људи којима је глас потребан треба да знају да већина копмјутера већ има уграђене системе за говор. Многи слепи људи их користе када сами читају странице на интернету. Морам да кажем, у првом разреду су рекли да много причам и знам да то могу и даље.
Роџер Еберт: Као што чујете, звучи као ја, али речи скачу горе доле. Ток није природан. Добри људи у Шкотској и даље побољшавају мој глас и ја сам оптимистичан. Али до сада, "Еплов" Алекс глас је најбољи који сам чуо. Написао сам блог о томе и добио коментар од човека који је глумио Алекса. Рекао је да је провео много сати снимајући различите интонације које ће се користити. Потребан је веома велик узорак.
Џон Хантер: "Целог живота сам био брбљивац. Сада сам изговорио своје последње речи а ни не сећам се тачно које су биле. Осећам се као јунак приче Харлана Елисона "Немам уста, а морам да вриштим". У среду нам је Дејвид Кристијан објаснио како је људска раса сићушан догађај у временском распону универзума. Током милиона и милијарди његових година, живот на Земљи није постојао. Скоро током читавог живота на Земљи није постојао интелигентан живот. Цивилизација је постала могућа тек кад смо научили да преносимо знање с генерације на генерацију. У космолошким мерама, то је било пре десет минута. Коначно је стигао најнапреднији и најмистериознији алат људске расе - компјутер. То се углавном десило за мог живота.
Неки од познатих раних компјутера направљени су у мом родном граду Урбану, месту рођења ХАЛ-а 9000. Када сам чуо изузетни говор Салмана Кана у среду, о сајту Кан Академије, која ученике широм света учи стотинама предмета, доживео сам флешбек. Било је то око 1960. Био сам средњошколац, новинар за локалне новине и послат у компјутерску лабораторију на Универзитет у Илиноју, да интервјуишем изумитеље нечега што се звало ПЛАОП. Иницијали су значили Програмска Логика за Аутоматизоване Операције Подучавања. То је био компјутерски подржан систем за обучавање који је тих дана радио на компјутеру под именом ILLIAC. Програмери су рекли да може да помаже студентима у учењу.
Сумњам да су, тог дана пре 50 година, чак и сањали о ономе што је Салман Кан постигао. Али то није поента. Поента је да је ПЛАОП био пре само 50 година, тренутак у времену. Наставио је да еволуира и ради у неком облику на софистициранијим компјутерима, до пре само пет година. На Википедији сам сазнао да је, од тих скромних почетака, ПЛАОП направио форуме, табле за поруке, онлајн тестирање, имејл, собе за ћаскање, језике у сликама, инстант поруке, приказ преко удаљених екрана и игре за више играча.
"Пошто је први интернет претраживач такође направљен у Урбани, изгледа да је мој родни град у центру Илиноја био место рођења великог дела виртуелног, онлајн универзума који походимо данас. Али ја не заступам Привредну Комору." (смех) Овде сам као човек који жели да комуницира.
Све се ово десило за мог живота. На компјутерима сам почео да пишем седамдесетих, када је инсталиран један од првих "Atech" система у "Chicago Sun Times". Чекао сам у реду у "Radio Shack"-у да бих купио један од првих Модела 100. Када сам људима у новинарској соби на додели Оскара рекао да би било боље да инсталирају телефонске линије за интернет везу, они нису имали појма о чему причам. Први десктоп рачунар који сам купио био је "DEC Rainbow". Да ли се неко тога сећа? (аплауз) ""The Sun Times" ме је послао на кански филмски фестивал са преносним рачунаром величине кофера који се звао "Porteram Telebubble". Придружио сам се "Компусерву" када је имао мање бројева него што ја тренутно имам пратилаца на Твитеру.
ЧЕ: "Све се ово десило за трен ока. Незамисливо је шта ће се десити следеће. Веома сам срећан што живим у овом историјском периоду. Заправо, срећан сам што уопште живим у историји јер без интелигенције и памћења не постоји историја. Милијардама година универзум се развија потпуно неприметно. Сада живимо у ери интернета, која изгледа формира некакву глобалну свест. И због тога, ја могу да комуницирам једнако добро као и пре. Рађамо се у кутији времена и простора. Користимо речи и комуникацију да из ње изађемо и допремо до других.
За мене је интернет почео као користан алат и сада је постао нешто на шта се ослањам у мојој свакодневној егзистенцији. Не могу да говорим, могу само довољно брзо да куцам. Компјутерски гласови некада нису довољно софистицирани, али уз свој компјутер могу да комуницирам много шире него икада раније. Осећам да су ми блог, имејл, Твитер и Фејсбук замена за свакодневне разговоре. Нису побољшање, али су најбоље што могу да урадим. Дају ми начин да говорим. Немају сви стрпљење као моја жена, Чез. Али на нету, сви говоре истом брзином.
Цела ова авантура је искуство из ког учим. Сваки пут кад нека операција није успела, остајао сам без парчета меса и кости. Сада уопште немам вилицу. Током операција узимано ми је ткиво са оба рамена и услед тога имам болове у леђима и смањену могућност ходања са лакоћом. Иронично, ноге су ми добро, а рамена су та која ми успоравају ход. Када ме погледате данас, изгледам као "Фантом из опере."
"У људској природи је да гледајући некога као ја помислите да сам скренуо с ума. Људи - " (аплауз) "Људи говоре гласно - "
"Људи ми причају гласно и споро. Понекад мисле да сам глув. Неки људи не желе да ме гледају у очи."
Верујте ми, није ово мислио као - углавном, дозволите да прочитам. (смех) Никад не треба да пустите своју жену да чита овако нешто.
"У људској је природи да окрећу главу од болести. Не свиђа нам се подсетник на сопствену осетљиву смртност. Због тога је писање на интернету нешто што ми спашава живот. Моја способност да мислим и пишем није угрожена. И на нету мој прави глас налази израз. Такође сам упознао многе онеспособљене људе који комуницирају на овај начин. Један од мојих пријатеља на Твитеру може да куца само својим ножним прстима. један од најсмешнијих блогова на нету пише мој пријатељ по имену Богаљ Паметњаковић." (смех) "Изгуглајте га и насмејаће вас. Сви ови људи, на један или други начин говоре да оно што видите није све што добијате.
Нисам овде дошао да се жалим. Много тога ме чини срећним и мирним. По свему судећи, тренутно немам рак. Пишем једнако добро као и увек. Продуктиван сам. Да сам се у овом стању нашао пре неколико космолошких тренутака, био бих изолован као искушеник. Био бих заглављен у својој глави. Услед ерупције људског знања, услед дигиталне револуције, имам глас и није ми потребно да вриштим."
РЕ: Чекајте. Имам још нешто да додам. Човек оде код психијатра. Психијатар каже: "Ви сте луди." Човек каже: "Желим друго мишљење." Психијатар каже: "У реду, ружни сте."
Познат вам је тест вештачке интелигенције - Турингов тест. Људски проценитељ разговара са људским бићем и са компјутером. Ако проценитељ не разликује човека од машине, машина је прошла тест. Предлажем тест за компјутерске гласове - Еберт тест. Ако компјутерски глас може успешно да исприча виц, и изнесе га добро као Хенри Јангман, онда је то глас који желим.
You can share this video by copying this HTML to your clipboard and pasting into your blog or web page. This video will play with subtitles.
You either have JavaScript turned off or have an old version of the Adobe Flash Player. To view this rating widget you
need to get the latest Flash player.
If your browser allows only "trusted sites" to execute Javascript, you should add the "googleapis.com" domain to your whitelist to allow our Flash detection to work properly.
Got an idea, question, or debate inspired by this talk? Start a TED Conversation.
Када је филмски критичар Роџер Еберт због рака изгубио доњу вилицу, изгубио је способност да једе и говори. Али није изгубио свој глас. У дирљивом говору са конференције TED2011, Еберт и његова жена Чез и његови пријатељи Дин Орниш и Џон Хантер, заједно причају његову изузетну причу.
After losing the power to speak, legendary film critic Roger Ebert went on to write about creativity, race, politics and culture -- and film, just as brilliantly as ever. Full bio »
Translated into Serbian by Ivana Korom
Reviewed by Sandra Gojic
Comments? Please email the translators above.
Just follow the guidelines outlined under our Creative Commons license.
This comment will be attributed to . Not ? Sign Out.