Rob Legato (Rob Legato): Umeće stvaranja dubokog poštovanja

Radio sam na filmu "Apolo 13" i radeći na njemu otkrio sam nešto o tome kako radi naš mozak. A on radi tako da, kad smo pod nekim uticajem bilo entuzijazma, strahopoštovanja, privrženosti ili bilo čega, to menja i prekraja našu percepciju stvari. Menja šta vidimo. Menja šta pamtimo. Radi jednog eksperimenta, jer neumorno kreiram svoj poduhvat, snimiti lansiranje Saturna V posebno za ovaj film, jer to sam stavio u njega, malo sam bio nervozan zbog toga, pa mi je trebao eksperiment, doveo sam ovakvu grupu ljudi u sobu za projekcije i pustio sam ovaj arhivski snimak. Tako sam želeo da otkrijem šta su ljudi zapamtili, šta je bilo nezaboravno? Šta bi u stvari trebalo da ponovim? Šta bi donekle trebalo da pokušam da simuliram?

Ovo je snimak koji sam svima pokazivao. Ono što sam otkrio je da, zbog prirode snimka i činjenice da snimamo taj film, u njega smo gradili emocije i naše kolektivno pamćenje onoga šta nam to lansiranje znači i sve te razne stvari. Kada sam to prikazao i neposredno posle ih pitao šta misle o tome, šta je vaš nezaboravan snimak, oni su ih promenili. Bili su -- kamera se kretala po njima. Imali su razne stvari. Snimci su bili kombinovani, zaista me je zanimalo, šta ste zaboga gledali pre par minuta i kako ste došli do takvog objašnjenja? Otkrio sam da ono što u stvari treba da napravim, nije replika toga šta su videli, već šta su zapamtili.

Ovo je naš snimak lansiranja, u osnovi baziran na beleškama, pitanjima šta misle, zatim kombinovanjem svih različitih snimaka i svih različitih stvari stavljenih zajedno. To je stvaralo neku vrstu zajedničke memorije onoga kako su zapamtili da je izgledalo, ali nije bilo u stvari tako. Dakle, ovo smo napravili za "Apolo 13".

(Buka lansiranja)

Ono što doslovno sada vidite je da spoj gomile različitih ljudi, gomila raznih sećanja, uključujući i moje, uzimaju malo slobode u vezi sa tematikom. Uglavnom sam sve snimio sa kratkim sočivima, što znači da ste vrlo blizu akciji, ali upakovano slično snimku sa dugim sočivima što daje osećaj udaljenosti, pa sam u osnovi postavljao nešto što će vas podsećati na nešto što niste još zaista videli. (Muzika) Sada ću vam pokazati šta je tačno to na šta ste reagovali kad ste reagovali.

(Muzika)

Tom Henks: Zdravo, Hjuston, ovde Odisej. Drago mi je da te ponovo vidim. (Navijanje) (Muzika)

Rob Legato: Pretvaram se da meni aplaudiraju.

(Smeh)

Sada sam na parkingu. U osnovi, to je limenka i ponavljam lansiranje pomoću aparata za gašenje požara, vatre, imam vosak koji sam bacao ispred sočiva da bi ličilo na led, pa ako ste poverali u nešto od ovog što sam sad pokazao, ako ste na nešto reagovali i osećali, to je totalna laž i otkrio sam da je to na neki način fascinantno.

U ovom posebnom slučaju, to je kulminacija filma, a postići je, jednostavno uzmi model, baci ga iz helikoptera i snimi. To je prosto ono što sam uradio. Ovo sam ja kako snimam, osrednji sam operater, imam lep osećaj za verodostojnost, kao praćenje rakete celim putem dole, tako dajem tu oštrinu, očajnički sam pokušavao da je zadržim u kadru. Posle sam otišao na sledeću stvar. Imali smo NASA konsultanta koji je u stvari astronaut, stvarno je bio u misijama Apola 15, bio je tu da temeljno proveri moju nauku. Pretpostavljam da je neko mislio da to treba.

(Smeh)

Ne znam zašto, mislili su da treba.

On je heroj, astronaut i svi smo bili nekako uzbuđeni, pa sam bio slobodan da kažem, da neki od mojih snimaka i nisu bili zaista tako loši. Zbog toga smo se osećali na neki način pomalo dobro u vezi toga. Doveo sam ga ovde, morao je da zaista proveri šta radimo i dao nam je najbolju ocenu, pa sam mu pokazao neke snimke na kojima smo radili i čekao reakciju kojoj se nadate, a to sam i dobio. (Muzika) (Buka lansiranja) Pokazao sam mu ova dva snimka, onda mi je rekao šta o tome misli:

"To je pogrešno." (Smeh)

OK. (Smeh) To je ono o čemu sanjate.

(Smeh)

Okrenuo se prema meni i rekao: "Nikada, nikada ne bi tako dizajnirao raketu. Nema rakete koja ide gore dok se izvlače nogare postolja. Možete li zamisliti do koje tragedije može doći tako? Nikad, nikad ne biste dizajnirali raketu tako." Gledao me je. To je kao, ne znam, ako ste primetili, ali ja sam momak sa parkinga koji ponovo stvara jedan od najboljih momenata Amerike sa aparatima za gašenje požara.

(Smeh)

Neću se svađati sa vama. Vi ste astronaut, heroj, ja sam iz Nju Džersija, pa --

(Smeh)

Pokazaću vam neki snimak. Recite mi šta mislite. Posle sam dobio reakciju kakvoj sam se nadao.

Tako sam mu pokazao ovo, što je stvarni snimak na kom je on. Ovo je Apolo 15. Ovo je njegova misija. Pokazao sam mu ovo i rekacija koju sam dobio je bila zanimljiva:

"To je takođe pogrešno." (Smeh)

Ono što se desilo, zaključio sam, on je drugačije zapamtio. Zapamtio je da je sistem postolja savršeno siguran, savršeno sigurno lansiranje rakete, jer on je sedeo u raketi čiji je pogon 50 t, koju je napravio najjeftiniji ponuđač. Nadao se da će to dobro raditi.

(Smeh) (Aplauz)

Tako da je on drugačije zapamtio.

Ron Hauard je naleteo na Baza Oldrina, koji nije bio u filmu, tako da on nije imao pojma da lažiramo bilo šta na snimku, pa je jednostavno odgovorio kao što ćete videti.

Ron Houard: Baz Oldrin mi je prišao i rekao: "Hej, to lansiranje, video sam neke snimke koje nisam pre video. U kom sefu ste našli te snimke?" Rekao sam: "Ne u sefu, Baze, sve smo to napravili ni iz čega."

Rekao je: "Uh, to je prilično dobro. Možemo li da ga koristimo?"

(Prasak) ("Svakako") (Smeh)

RL: Mislim da je on veliki Amerikanac.

(Smeh)

"Titanik" se, ako ne znate priču, ne završava dobro.

(Smeh)

Džim Kameron je u stvari fotografisao stvarni Titanik. U osnovi je postavio ili razbio odgađanje neverice, jer ono što je fotografisao bilo je stvarno. Podmornica Mir plovi dole, u stvari dva Mira idu dole do olupine i on je kreirao ovaj avetinjski snimak. Zaista je prekrasan, izaziva sve vrste različitih emocija, ali nije mogao sve da fotografiše, a da bih ispričao priču, trebalo je da popunim praznine, sada prilično zastrašujuće jer moram da rekreiram sve unazad šta se desilo i samo ja zaista mogu sve upropastiti na tom mestu.

Ovo je snimak koji je on napravio, prilično je dirljiv i izaziva strahopoštovanje. Pustiću ga da ide, da možete da upijete ovo i objasniću vam svoje reakcije koje sam imao kad sam to gledao prvi put. Osećao sam da je moj mozak želeo njegov povratak u život. Automatski sam želeo da vidim taj brod, taj prekrasan brod, uglavnom u svoj svojoj lepoti i obrnuto, da ga vidim kakav je u stvari.

Tako da sam napravio jedan efekat, pokazaću vam kasnije šta sam pokušao da uradim, to je na neki način srce filma za mene. Zbog toga sam želeo da radim taj film i da napravim stvari koje sam napravio.

Pokazaću vam još jednu stvar koja je zanimljiva, na nju zaista emotivno reagujemo kada je gledamo. Evo iza scene, par kratkih snimaka ovde. Kada ste videli moj snimak, videli ste ovo: gomilu momaka koji prevrću brod i malu podmornicu Mir, u stvari veličine malih fudbalskih kopti, i snimljeno je u dimu. Džim je otišao 5,5 km dole, a ja sam otišao oko 5,5 km dalje od studija i snimio ovo u garaži.

Ono na šta reagujete ili to u šta gledate izaziva isto osećanje, isto strahopoštovanje koje je imao Džimov snimak, za mene je fascinirajuće da naši umovi, kad poveruju da je nešto stvarno, prenose osećanja koja prema tome imate, taj kvalitet koji imate i to je potpuno veštačko. To je potpuno pretvaranje, ali ne i za vas, ovo mi je bilo zanimljivo da istražim i iskoristim, zbog toga sam napravio efekat koji ću vam pokazati, koji je neka vrsta magične tranzicije, pokušao sam da ostavim publici da oseti početak efekta i da za njih to bude neosetno iskustvo, da ne pokazujem svoju interpretaciju, već ono što želite da vidite. Sledeći snimak, odmah posle ovog -- Možete da vidite šta sam uradio.

Ako postoje dve podmornice u istom snimku, onda sam ja snimao, jer odakle kamera dolazi? Kad je Džim to snimio, bila je samo jedna podmornica, jer je on snimao iz druge, ne sećam se da li je ovo uradio Džim ili ja. Pripisaću Džimu, jer bi mu dobro došla pohvala.

(Smeh)

OK. A sada o tranziciji Titanika. Ovo je ono na šta sam mislio kada sam hteo da magično pređem sa jednog stanja Titanika na drugo. Pustiću snimak jednom. (Muzika)

(Muzika)

Ono čemu se nadam je da to samo iščezne ispred vas.

Glorija Stjuart: To je poslednji put da je Titanik video dan.

RL: U stvari imao sam drugu sobu za snimanje, gde sam pratio u šta gledam ili gde smo gledali i naravno, gledali ste dvoje na pramcu broda i u jednom momentu menjam okolinu snimka, menjam, postaje zarđala olupina, zatim bih je puštao svaki dan i potom bih pronašao tačan momenat kada prestajem da gledam u njih i kad počinjem da opažam ostalo. Taj momenat kad su moje oči skrenule, samo smo obeležili na frejmu. Momenat kad su moje oči skrenule, momentalno sam počeo da ih menjam, tako da ste nekako ispustili gde je počelo, a gde se završilo. Sad ću vam samo još jednom pustiti. (Muzika) To je bukvalno urađeno koristeći ono što naš um prirodno radi, a to je, čim skrenete svoju pažnju, nešto se promeni. Tad sam ostavio mali šal da leti, jer zaista je htelo da bude snimak duhova, zaista je htelo da se oseti da su oni još uvek na olupini. To je mesto gde su zauvek sahranjeni.

Ili tako nešto. Upravo sam to smislio.

(Smeh)

Slučajno sam tada i ja poslednji put video dnevno svetlo. Dugo smo radili na filmu. (Smeh)

"Hugo" je još jedan zanimljiv film, jer to je film o iluzijama. Radi se o tome kako se mozak zavarava da vidi trajanje vizije koja stvara pokretne slike, jedna od stvari koju je trebalo da uradim je -- Saša Baron Koen je vrlo pametan momak, komičar, hteo je da napravi omaž lažnim udarcima Bastera Kitona. Hteo je da mu nogu zarobi voz u pokretu. Veoma opasno i nemoguće za izvesti, posebno na našoj sceni, jer bukvalno nije bilo načina da se pomeri ovaj voz, jer se dobro uklapa u naš set.

Pokazaću vam scenu, tu sam u osnovi koristio trik koji je otkrio Sergej Ajzenštajn, a to je kad imate kameru koja se pomera sa objektom koji se pomera, ono što se ne pomera, deluje kao da se pomera, a ono što se pomera deluje da je zaustavljeno, tako da ono što u stvari vidite je voz koji se uopšte ne pomera, u stvari pod se pomera.

Ovo je snimak. To je mali video, vidite naš mali test, to u stvari vidite, mislio sam da je to nekako zanimljivo, jer i jeste, deo omaža samom filmu je smišljanje ovog genijalnog trika, koji nije moj. Voleo bih da jeste, ali nije, jer je izmišljen 1910. ili slično, rekao sam Martiju, to je ona vrsta stvari koje naš um radi i koje je teško shvatiti, dok ih u stvari ne vidiš na delu. Rekao sam da ću to da uradim, a on je rekao: "Da li sam te dobro razumeo. Stvar sa točkovima? Koja se ne pomera."

(Smeh) (Aplauz)

"I stvar bez točkova, koja se pomera."

Upravo. (Smeh)

Dolazimo do sledećeg i konačnog --

Marti ovo neće videti, zar ne? (Smeh) Ovo se ne gleda van -- (Smeh)

Sledeća ilustracija je nešto kao, teorija jednog snimka. To je vrlo elegantan način pričanja priče, posebno ako pratite nečije putovanje, a putovanje vam u osnovi kaže nešto o njihovoj ličnosti na vrlo precizan način, ono što smo hteli, kao u snimku u "Dobrim momcima", a to je jedan od najbolje napravljenih snimaka, film Martina Skorsezea. U njemu prati Henrija Hila kroz nešto što deluje kao gangsterski hod kroz Kopakabanu i to je posebno urađeno. Bio je gospodar svog sveta, hteli smo da Hugo isto tako deluje, pa smo napravili ovaj snimak.

(Muzika) To je Hugo. (Muzika) Osetili smo da kad bismo mogli pomerati kameru zajedno sa njim, osetili bi kako je biti taj dečak koji je gospodar svog sveta, a njegov svet je iza scene u utrobi ove posebne železničke stanice kroz koju se samo on može kretati i to ovako, morali smo to napraviti da se oseti da je ovo njegova normalna svakodnevica. Ideja da se to napravi sa samo jednim snimkom je vrlo važna i snimanje sa 3D, što je u osnovi ogromna kamera koja visi sa ogromnog štapa pa je stvaranje mirnog snimka bio zadatak, postići da izazove sličnu reakciju kao kad gledate snimak iz "Dobrih momaka".

Ono što ćete sada videti je ono što smo u stvari uradili. To je pet odvojenih setova snimaka sa pet različitih vremena i dva različita dečaka. Ovaj levo je onaj gde je snimak gotov, a snimak desno je mesto gde preuzima i sada zamenjujemo dečake, tako da je snimak išao od Ase Baterfilda, zvezde filma, do njegove zamene. (Muzika) Ne bih rekao kaskadera. Evo ga ludi tobogan koji smo napravili za ovo. (Muzika) Ovo sad je set broj tri, i zatim idemo u poslednji momenat snimka, to je u stvari snimak mirnom kamerom. Sve ostalo je snimljeno na kranovima i raznim stvarima kao to, bukvalno je urađeno kroz pet raznih setova, dva dečaka, u različitim vremenima, a sve to na kraju deluje kao jedan snimak. Za mene je sjajno to što je taj snimak verovatno dobio najbolje kritike od kako snimam. Bio sam ponosan kad je bio gotov i nikad ne bi trebalo da ste ponosni na stvari.

Dakle, bio sam nekako ponosan na njega, otišao sam do prijatelja i rekao: "Znaš, ovo je snimak za koji sam dobio najbolje kritike. Šta misliš da je razlog?"

On je rekao: "Jer niko ne zna da ti imaš bilo šta sa tim."

(Smeh)

Sve što mogu reći je hvala vam, ovo je moja prezentacija za vas. (Aplauz)

(Aplauz)