Piter Sol (Peter Saul): Hajde da pričamo o umiranju

Predomišljao sam se da li mogu da govorim o ovome publici koja je ovako puna života, kao vi. A onda sam se setio citata Glorije Stajnem koji kaže: "Istina će vas osloboditi, ali će vas prvo dobro naljutiti." (Smeh) Tako da... (Smeh)

Imajući ovo na umu, to ću vam pokazati tako što ću govoriti o umiranju u 21. veku. Prva stvar koja će vas sigurno naljutiti, je da ćemo svi mi umreti u 21. veku. Bez izuzetaka. Sudeći po anketama, otprilike jedan od osmoro vas misli da je besmrtan, ali... (Smeh) Nažalost, to ne ide tako.

Dok vam budem ovo govorio, u sledećih 10 minuta, 100 miliona mojih ćelija će odumreti, a tokom današnjeg dana, 2000 mojih moždanih ćelija će nepovratno nestati, tako da bi se moglo reći da proces umiranja počinje prilično rano.

U svakom slučaju, druga stvar koju želim da kažem o umiranju u 21. veku, osim toga da nas to sve očekuje, je da taj proces za većinu nas liči na raspad sistema, osim ako uradimo nešto što će ga preusmeriti sa njegove trenutne, nezaustavljive putanje.

Tako da, to je istina. Ne sumnjam da će vas to naljutiti, a sada hajde da vidimo da li može i da vas oslobodi. Ništa ne obećavam. Kao što ste čuli u uvodnom govoru, ja radim na intenzivnoj nezi i mislim da sam na neki način proživeo zlatno doba intenzivne nege. Bila je to prilično luda vožnja. I bilo je fantastično. Imamo svemoguće mašine. I to mnogo njih. I imamo nekakvu magičnu tehnologiju za koju smatram da nas je dobro služila i od kada radim na intenzivnoj nezi, stopa smrtnosti muškaraca u Australiji se upola smanjila, a intenzivna nega imala je udela u tome. Definitivno, mnoge od tehnologija koje koristimo imale su udela u tome.

Tako da smo imali ogroman uspeh i na neki način smo se zaneli tim uspehom i počeli da koristimo izraze poput "spasavanje života". Izvinjavam se svima zvog toga, jer mi to očigledno ne radimo. Ono što mi radimo, je produžavanje života, odlaganje smrti i preusmeravanje smrti, ali ne možemo, u pravom smislu, trajno spasiti živote.

A ono što se stvarno desilo tokom mog rada na intenzivnoj nezi je da ljudi čije živote smo počeli da spašavamo u sedamdesetim, osamdesetim i devedesetim godinama, sada dolaze da umru u 21. veku zbog bolesti na koje više nemamo odgovore onako kako smo ih imali pre.

Ono što se trenutno dešava je velika promena u načinu na koji ljudi umiru i većina uzroka smrti više nije toliko rešiva kao što je to bila onda kada sam se ovim bavio u osamdesetima i devedesetima.

Dakle, malo nas je ovo sve zateklo i nismo bili baš otvoreni sa vama u vezi sa onim što se zapravo dešava trenutno. Ali vreme je da se to promeni. Nekako su mi se otvorile oči u kasnim devedesetima kada sam upoznao ovog čoveka. Njegovo ime je Džim, Džim Smit, i izgledao je ovako. Pozvali su me na odeljenje da ga pogledam. Njegova je ova manja ruka. Dakle, lekar za grudne bolesti pozvao me je da ga pogledam. Rekao mi je: "Slušaj, imamo jednog čoveka ovde. Ima upalu pluća i izgleda mi kao da mu je potrebna intenzivna nega. Njegova ćerka je ovde i želi da uradimo sve što je u našoj moći". A ovo nam je veoma poznata rečenica. I ja odem do odeljenja da pogledam Džima, a njegova koža je providna, kao što možete da vidite. Možete da mu vidite kosti kroz kožu. Veoma, veoma je mršav i zaista je u lošem stanju zbog upale pluća. I previše mu je loše da govori, tako da uzmem da razgovaram sa njegovom ćerkom Ketlin i pitam je: "Da li ste Džim i vi ikada razgovarali o tome šta biste želeli da uradite kad bi on završio u ovakvoj sitaciji?" A ona me je pogledala i rekla: "Ne, naravno da nismo!" Pomislio sam: "Okej. Hajdemo polako." Porazgovarao sam s njom i posle nekog vremena, rekla mi je: "Znate, uvek smo mislili da će biti vremena za to."

Džimu je tada bilo 94 godine. (Smeh) I shvatio sam da je nešto tu nedostajalo. Nije bilo tog razgovora za koji sam mislio da se dešava. Tako da je nekolicina nas počela da sprovodi istraživanja i pregledali smo 4,5 hiljade staračkih domova u Njukaslu i njegovoj okolini. Otkrili smo da samo jedan od sto njih ima plan za trenutak kada srca tih ljudi prestanu da kucaju. Jedan od sto. A samo jedan od petsto njih ima plan ako se neko od njih ozbiljno razboli. I shvatio sam, naravno, ovaj se razgovor uglavnom ne odvija u našem društvu.

E sada, ja radim na akutnoj nezi. Radi se o bolnici Džon Hanter. I pomislio sam, sigurno možemo bolje od toga. Zatim sam sa koleginicom Lisom Šo, koja je negovateljica, prošao kroz stotine i stotine papira u odeljenju medicinskih dosijea ne bismo li pronašli ikakvog traga da je neko imao ikakav razgovor o tome šta bi se moglo desiti sa njima, ako bi terapija koju primaju bila neuspešna i ako bi oni umrli. I nismo našli nijedan dokaz o preferiranim ciljevima, terapiji ili ishodima ni u jednom zapisu lekara ili pacijenta.

Počeli smo da shvatamo da imamo problem, a on je još ozbiljniji zbog ovoga. (Važno je kako ćete umreti.)

Ono što znamo je da ćemo zasigurno svi umreti, ali kako ćemo umreti je zapravo veoma važno i to ne samo zbog nas, nego i zbog toga kako će se to odraziti na živote ljudi koji nastavljaju da žive posle toga. Način na koji umremo ostaje u glavama svih koji nas nadžive i stres koji zbog smrti nastaje u porodici je ogroman. Zapravo, taj stres je sedam puta veći ako se umre na intenzivnoj nezi nego ako se umre bilo gde drugde. Tako da, smrt na intenzivnoj nezi ne bi bio vaš prvi izbor, ako biste mogli da birate.

A kao da ovo nije dovoljno loše, sve to brzo napreduje prema činjenici da će mnogi od vas, oko jedan od deset vas, umreti na intenzivnoj nezi. U SAD, to je jedan od pet. U Majamiju, tri od pet ljudi umre na intenzivnoj nezi. Dakle, trenutno imamo porast u ovim brojevima.

Razlog svega toga je ovo što vidite i zaista moram da vam objasnim značenje ovih grafikona. Ovo su četiri načina na koje se umire. Dakle, jedan od ovih će se desiti svima nama. Oni koje možda najbolje poznajete su oni koji sve više postaju od istorijskog značaja: iznenadna smrt. Veoma je verovatno da se iz publike u ovom broju ovakva smrt neće desiti nikome ovde. Iznenadna smrt postala je veoma retka. Smrti Male Nel i Kordelije [iz Kralja Lira] i takve stvari jednostavno se više ne dešavaju. Proces umiranja poput onog kod neizlečivih bolesti koji smo upravo videli dešava se mlađim ljudima. Nakon što dosegnete osamdesetu, malo je verovatno da će vam se to desiti. Tek 1 od 10 ljudi koji imaju preko 80 godina, umire od raka.

U porastu su ove. Ono od čega umirete je otkazivanje organa, gde se vaša pluća, srce, bubrezi, ili koji god organi, predaju. Sve od ovoga znači da biste bili primljeni na akutnu negu u bolnici gde bi na kraju ili u toku nje neko rekao: "što je dosta, dosta je" i mi stajemo.

A ova ovde je u najvećem porastu od svih i barem 6 od 10 ljudi u ovoj prostoriji umreće ovako, a to je smanjenje kapaciteta sa porastom slabosti. Slabost je neizbežan deo starenja, a porast slabosti je zapravo glavni razlog smrti danas. Poslednjih nekoliko godina ili poslednju godinu svog života, nažalost, ćete provesti, u velikoj meri, nemoćni.

Uživamo li zasad? (Smeje se) (Smeh) Izvinite, osećam se kao neka zloslutna proročica. (Smeh)

Ono što je pozitivno je da se to sada dešava u veoma kasnim godinama. Većina nas živi da bi dostigla ovu tačku. Znate, u prošlosti, to nismo mogli. To je ono što vam se desi kada doživite te kasne godine, a, nažalost, povećanje dugovečnosti znači dužu starost, ne dužu mladost. Žao mi je što to moram da vam kažem. (Smeh) Ono što smo uradili je da nismo samo sedeli skrštenih ruku u bolnici Džnon Hanter ili negde drugde. Započeli smo čitav niz projekata kako bismo saznali da li možemo mnogo više da uključimo ljude u ono što će im se desiti. Ali smo, naravno, shvatili da imamo posla sa kulturološkim problemima. A ovo je, obožavam ovu Klimtovu sliku, jer što je duže gledate, to bolje shvatate ceo taj problem koji se odvija a to je naravno odvajanje smrti od života, i strah. Na primer, ako se zaista zadubite videćete ovu ženu ovde kojoj su otvorene oči. Ona je ta koju on gleda. Po nju je došao. Vidite li to? Ona izgleda prestravljeno. Neverovatna slika.

U svakom slučaju, imali smo ogroman kulturološki problem. Jasno je da ljudi nisu želeli da pričamo o smrti ili smo mi bar tako mislili. I tako smo sa ogromnom finansijskom podrškom savezne vlade i lokalne zdravstvene službe, u bolnici Džon Hanter predstavili nešto što se zove Poštovanje izbora pacijenta. Obučili smo stotine ljudi da idu po odeljenjima i pričaju sa ljudima o činjenici da će umreti i šta bi voleli da se uradi u tom slučaju. I svidelo im se. I porodicama i pacijetima se izuzetno svidelo. 98 procenata ljudi je stvarno smatralo da to treba da bude uobičajena praksa i da bi tako stvari trebalo da funkcionišu. I kada su izneli svoje želje sve te želje su se ostvarile. Mogli smo to da im omogućimo. Ali onda, kada se finansijska pomoć potrošila vratili smo se da vidimo 6 meseci kasnije i svi su prestali sa tim. Niko više nije vodio ove razgovore. To nas je prilično pogodilo, jer smo mislili da će stvarno postati popularno. Kulturološki problem se ponovo vratio.

Dakle, šta je zaključak: važno je da se ne zaputimo ovim autoputem koji vodi ka intenzivnoj nezi, a da pre toga dobro ne razmislimo da li uopšte želimo tamo da završimo. Posebno pošto postanemo sve stariji i slabiji i intenzivna nega ima sve manje da nam ponudi. Mora da postoji malo skretanje za ljude koji ne žele da idu tim putem. A ja imam jednu malu i jednu veliku ideju o tome šta bi se moglo desiti.

A ovo je mala ideja. Ona predlaže da se svi više uključimo u ovo na način na koji je Džejson prikazao. Zašto ne možemo na ovaj način da razgovaramo sa starijima iz sopstvene okoline i sa ljudima koji se tome bliže? Postoji nekoliko stvari koje možete da uradite. Jedna od njih je da samo pitate ovo prosto pitanje. Ono nikad ne zakaže. "U slučaju da postanete previše bolesni da biste mogli da govorite za sebe, koga biste voleli da govori umesto vas?" To je veoma važno pitanje jer dati ljudima odluku o toj osobi dovodi do neverovatnih rezultata. Druga stvar koju možete da pitate je: "Da li ste razgovarali sa tom osobom o onome što je vama važno, kako bismo imali bolju ideju o tome šta mi možemo da uradimo?" Dakle, to je ta mala ideja.

Mislim da je velika ideja više stvar politike. Mislim da moramo da se posvetimo ovome. Predložio sam nekakav protest za smrt. (Smeh) Moja žena je rekla: "Da, baš, skupljaćemo se u mrtvačnici. Da, da. SIgurno." (Smeh) Tako da mi to baš nije uspelo, ali bio sam dosta pogođen time. Dobro, ja sam ostareli hipik. Ne znam, mislim da ne izgledam tako više, ali dvoje moje dece rođeno je kod kuće u osamdesetima kad je kućni porođaj bio popularan, a mi, deo Bebi-bum generacije navikli smo da preuzimamo kontrolu nad situacijom, tako da, ako samo zamenite svuda gde piše "porođaj", meni se sviđa opcija "Mir, ljubav, prirodna smrt". Mislim da ne moramo da govorimo u političkom smislu i da počnemo da premeštamo ovaj proces iz onog medicinskog modela u kome se nalazi.

Ali slušajte, to zvuči kao da zagovaram eutanaziju. Želim da svima bude apsolutno kristalno jasno da ja mrzim eutanaziju. Mislim da je to sporedna stvar. Mislim da eutanazija nije bitna. Zaista mislim da na mestima poput Oregona gde je moguće izvršiti samoubistvo uz pomoć lekara, gde uzmete otrovnu dozu nečega, samo pola procenta ljudi se odluči na to. Mene više zanima šta se dešava sa 99,5 procenata ljudi koji to ne žele. Mislim da većina ljudi ne želi da umre, ali zato mislim da većina ljudi želi da ima nekakvu kontrolu nad svojim procesom umiranja. Tako da sam ja protivnik eutanazije, ali mislim da moramo da damo ljudima neku kontrolu. Time bismo eutanaziji oduzeli zalihu kiseonika. Mislim da treba da težimo zaustavljanju želje za eutanazijom, a ne tome da ona bude ilegalna ili legalna ili da brinemo uopšte o tome.

Ovo je citat gospođe Siseli Sonders, koju sam upoznao kao student medicine. Ona je osnovala pokret domova za nemoćne. I ona je rekla: "Značajan si jer postojiš, i značajan si do poslednjeg trenutka svog života". I ja čvrsto verujem da je to poruka koju moramo dalje da prenosimo. Hvala vam. (Aplauz)