Pol Gilding (Paul Gilding): Zemlja je puna

Počeo bih sa tri reči, koje će obeležiti ovu nedelju, tri reči koje će definisati ovaj vek. A to su: Zemlja je puna. Puna je nas, puna je naših stvari, puna našeg otpada, puna naših prohteva. Da, mi smo briljantna i kreativna vrsta. ali smo stvorili previše stvari, toliko da je naša ekonomija sada premašila svog domaćina, našu planetu.

Ovo nije filozofska misao, ovo je prosto nauka zasnovana na fizici, hemiji i biologiji. Postoji mnogo naučnih analiza i sve one navode na isti zaključak - da živimo izvan naših mogućnosti. Istaknuti naučnici mreže "Svetksi otisak", na primer, su izračunali da nam treba oko 1,5 Zemlja da izdrži ovu ekonomiju. Drugim rečima, da bismo nastavili da funckionišemo na sadašnjem nivou, treba nam 50 posto više Zemlje nego što imamo. U finansijskom smislu, to bi značilo da uvek trošite 50 posto više nego što zaradite, zadužujući se sve više svake godine. Ali naravno, ne možete pozajmiti prirodne resurse, pa zato iscrpljujemo svoj kapital ili krademo od budućnosti.

Kada kažem puna, mislim stvarno puna - daleko izvan granica greške, daleko od bilo koje rasprave o metodologiji. Ovo znači da je naša ekonomija neodrživa. Ne kažem da nije fina ili prijatna niti da je loša za polarne medvede ili šume, mada to svakako jeste. Ono što hoću da kažem je da je naš pristup jednostavno neodrživ. Drugim rečima, zahvaljujući tim iritantnim zakonima fizike, kad nešto nije održivo, ono nestane. Pomislili biste da je to nemoguće. Ne možemo zaustaviti ekonomski razvoj. Jer to je ono što će se zaustaviti: ekonomski razvoj. Staće zbog nestanka trgovinskih resursa. Staće zbog naše sve veće potražnje za svim resursima, za celokupnim kapacitetom, za svim sistemima Zemlje koji se sad nose sa ekonomskom štetom.

Kada razmišljamo o prestanku ekonomskog razvoja, pomislimo: "To nije moguće", zato što je ekonomski razvoj toliko važan za naše društvo da se retko dovodi u pitanje. Mada je razvoj svakako doneo mnogo dobrog, toliko je u osnovi svega, da mi prosto ne shvatamo mogućnost da nestane. Iako je doneo mnogo toga dobrog, zasnovan je na ludoj zamisli - zamisli da možemo imati beskonačni razvoj na planeti koja nije beskonačna. Savetujem vam da preispitate svoja uverenja. Ta luda ideja je upravo to, luda je, i pošto je Zemlja puna, to označava kraj igre.

Ma daj, mislite. To nije moguće. Tehnologija je neverovatna. Ljudi su inovativni. Postoji toliko načina da poboljšamo način na koji delamo. Sigurno možemo pronaći rešenje. To je tačno. Pa, uglavnom je tačno. Svakako smo neverovatni, i redovno rešavamo složene probleme neverovatnom kreativnošću. Tako da ako bi naš problem bio da smanjimo ljudsku ekonomiju sa 150 posto na 100 posto kapaciteta Zemlje, to bismo rešili. Problem je što mi tek zagrevamo pogon ovog rasta. Nameravamo da ovu izuzetno razvijenu ekonomiju učinimo duplo većom, a potom četiri puta većom, ne u nekoj dalekoj budućnosti, već za manje od 40 godina, što će većina vas doživeti. Kina planira da to ostvari ovo za samo 20 godina. Jedini problem u vezi ovog plana je što nije izvodljiv.

Kao odgovor na ovo, neki ljudi tvrde, da nam je neophodan razvoj, moramo rešiti problem siromaštva. Moramo da razvijemo tehnologiju. Moramo da održimo stabilnost društva. Za mene je ovaj argument fascinantan, jer zvuči kao da možemo da izmenimo zakone fizike da odgovaraju našim potrebama. Zemlju ne zanima šta je nama potrebno. Majka priroda ne pregovara; ona samo određuje pravila i opisuje posledice. Sve ovo nisu ezoterične granice. Govorimo o hrani i vodi, zemljištu i klimi, bazičnim praktičnim i ekonomskim osnovama naših života.

Tako da zamisao da možemo lako da pređemo u izuzetno efikasnu ekonomiju koja se napaja sunčevom energijom, koja je zasnovana na znanju, koja je oblikovana naukom i tehnologijom, tako da devet milijardi ljudi može da živi 2050. u izobilju, i obrazuje se na Internetu je zabluda. Nije nemoguće nahraniti, obući i skućiti sve nas i obezbediti pristojan život svima. To je svakako moguće. Ali zamisao da možemo olako da se množimo, uz nekoliko manjih problema je jednostavno pogrešna, i to opasno pogrešna, jer ona znači da se ne pripremamo za ono što će se zaista dogoditi.

Vidite, ono sto se dešava kada opteretite sistem van njegovih mogućnosti i zatim nastavite to sve većim tempom je da sistem prestane da radi i pokvari se. To je ono što će se nama dogoditi. Mnogi od vas će pomisliti, da sigurno još uvek možemo da zaustavimo ovo. Ako je toliko loše, odreagovaćemo. Hajde da samo razmotrimo tu zamisao. Već 50 godina stižu nam upozorenja. Nauka je dokazivala da su promene urgentne. Ekonomske procene su ukazivale na to da ne samo da možemo to da priuštimo, nego je i jeftinije da odreagujemo ranije. A ipak u realnosti nismo uradili skoro ništa da promenimo situaciju. Mi čak ni ne usporavamo. Na primer, prošle godine smo bili svedoci najvećeg globalnog zagađenja usled našeg uticaja na klimu. Problem hrane, vode, zemljišta i klime je praktično isti.

Ja zapravo ovo ne govorim u očaju. Prestao sam sa žaljenjem za izgubljenim. Prihvatam ovo gde smo sada. Tužno je, ali tako je, kako je. Ali je takođe vreme da okončamo poricanje i shvatimo da ne delamo, da nismo ni blizu delanja i nećemo to učiniti dok kriza ne pogodi ekonomiju. Zato je kraj razvoja najvažnije pitanje i događaj za koji treba da se pripremimo.

Dakle, kada će početi ova promena? Kada će ovaj slom početi? Mislim da je već počelo. Znam da većina ljudi to ne vidi tako. Skloni smo da posmatramo svet, ne kao integrisani sitem što on jeste, već kao niz pojedinačnih problema. Vidimo proteste pokreta "Occupy", vidimo rastuću krizu zbog dugova, vidimo sve veće nejednakosti, vidimo uticaj novca na politiku, vidimo ograničenje resursa, cene hrane i nafte. Ali mi posmatramo svaki od ovih problema kao izdvojen fenomen koji treba rešiti. U stvari, sistem prolazi kroz bolni proces slamanja, naš sistem, ispunjen dugovima eknomoskog razvoja, neefektivne demokratije, preopterećivanja planete Zemlje, sam sebe izjeda.

Mogao bih da vam navedem brojne studije i dokaze koji potvrđuju ovo, ali neću jer, ako želite to da vidite, dokazi su svuda oko vas. Želim da razgovaram sa vama o strahu. Želim to jer mi se čini da je najvažniji fenomen sa kojim se suočavamo baš kako odgovaramo na ovo pitanje. Kriza je sada neizbežna. Pitanje je, kako ćemo odreagovati? Naravno, ne možemo znati šta će se dogoditi. Budućnost je sama po sebi neizvesna.

Ali hajde da samo razmislimo o tome šta nam nauka govori da će se verovatno desiti. Zamislite našu ekonomiju kada balon ugljenika pukne, kada finansijska tržišta to shvate, zamislite bilo kakvu nadu da ćemo sprečiti otimanje klimatskih promena našoj kontroli, da su idustrije nafte i uglja propale. Zamislite Kinu, Indiju i Pakistan kako idu u rat jer klimatske promene rezultiraju u sukobima za hranu i piće. Zamislite Bliski istok bez prihoda od nafte, već sa vladama koje se ruše. Zamislite našu savršeno funkcionalnu idustriju hrane i blagovremene isporuke, i naš preopterećeni poljoprivredni sistem kako otkazuju, i zamislite prazne police u supermarketu. Zamislite nezaposlenost od 30 posto u Americi, a globalnu ekonomiju u grču zbog straha i neizvesnosti.

Sad zamislite šta to znači za vas, vašu porodicu, vaše prijatelje, vašu ličnu finansijsku sigurnost. Zamislite šta znači za vašu ličnu sigurnost to što teško naoružana građanska populacija postaje sve više frustrirana zbog toga zašto je dozvoljeno da se ovo desi. Zamislite šta ćete reći vašoj deci kada vas pitaju, "Pa, mama i tata, kako je to bilo 2012. kada ste se tri decenije za redom suočavali sa najtoplijom decenijom ikada zabeleženom, kada je svako naučno telo na svetu upozoravalo da imate veliki problem, kada su okeani postajali kiseli, kada su cene ulja i hrane rasle, kada su pravili nerede po ulicama Londona i osvajali Vol Strit? Kada se sistem tako očigledno urušavao, mama i tata, šta ste vi uradili, šta ste mislili?"

Pa kako se osećate sa tom tamom na slici globalne ekonomije u vašem umu, kada vaše pretpostavke o budućnosti izblede i nešto potpuno drugačije izađe na površinu? Samo zastanite na trenutak, udahnite, i razmislite, šta osećate u ovom momentu? Možda poricanje. Možda bes. Možda strah. Naravno, ne možemo znati šta će se dogoditi i moramo da živimo sa neizvesnošću. Ali kada razmislimo o mogućnostima koje ja zamišljam, trebalo bi malo da se uplašimo.

U opasnosti smo svi mi, a naučili smo da na opasnost odreagujemo strahom da bismo izazvali snažnu reakciju, koja će nam pomoći da se hrabro suočimo sa pretnjom. Ali ovog puta to nije tigar na ulasku u pećinu. Ne možete videti opasnost ispred vaših vrata. Ali ako pogledate, možete je videti pred vratima vaše civilizacije. Zato bi trebalo da shvatimo našu odgovornost sada dok smo još pribrani, jer ako budemo čeklali da kriza uzme maha, možda ćemo se uspaničiti i sakriti. Ako je shvatimo sada i dobro razmislimo, shvatićemo da nemamo čega da se plašimo osim samog straha. Da, biće gadno, i uskoro će se desiti - svakako u našem životnom veku - ali mi smo i više nego sposobni da prebrodimo sve što dolazi.

Vidite, oni ljudi koji veruju da ljudi mogu da reše svaki problem, da tehnologija nema ograničenja, da tržišta mogu biti dobre sile, su zapravo u pravu. Jedino što ne vide jeste to da je potrebna velika kriza da nas pokrene. Kada osetimo strah i kad se uplašimo gubitka sposobni smo za prilično neverovatne stvari. Razmislite o ratovima. Nakon bombardovanja Perl Harbura, trebalo je samo četiri dana da vlada zabrani proizvodnju civilnih automobila i da preusmeri auto-industriju, a potom reguliše potrošnju hrane i energije. Razmislite o tome kako neka kompanija reaguje kad joj preti bankrotiranje i kako se promena koja deluje nemoguće jednostavno izvrši. Razmislite o tome kako neki pojedinac reaguje na dijagnozu bolesti koja mu može ugroziti život i kako promene načina života koje su ranije bile preteške odjednom postaju relativno lake.

Mi smo pametni, u stvari, prilično smo neverovatni, ali zaista volimo velike krize. Dobra vest je da je ova monstruozna. (Smeh) Naravno, ako pogrešimo, možemo doživeti kraj ove civilizacije, ali ako ispravno postupimo, umesto toga ovo može biti početak civilizacije. Kako bi sjajno bilo reći svojim unucima da ste bili deo toga?

Svakako ne postoji nikakva tehnička niti ekonomska prepreka na putu. Naučnici poput Džejmsa Hansena nam govore da bi možda trebalo izbaciti emitovanje ugljen-dioksida iz ekonomije u roku od samo nekoliko decenija. Želeo sam da znam šta bi bilo potrebno, pa sam radio sa profesorom Jorgenom Rendersom iz Norveške da bih došao do odgovora. Razvili smo plan koji smo nazvali "Ratni plan prvog stepena" - tako nazvan zbog nivoa mobilizacije i potrebnog fokusa. Na moje iznenađenje, uklanjanje emitovanja ugljen-dioksida iz ekonomije u roku od samo 20 godina ja zapravo prilično jednostavno i prilično jeftino, ne izuzetno jeftino, ali svakako manje nego što bi koštao propast civilizacije. Nismo to precizno izračunali, ali shvatamo da je to vrlo skupo. Možete pročitati o detaljima, ali ukratko, možemo promeniti našu ekonomiju. Možemo to da uradimo koristeći proverenu tehnologiju. Možemo to da uradimo po pristupačnoj ceni. Možemo to da uradimo pomoću postojećih političkih struktura. Jedino treba da promenimo kako razmišljamo i kako se osećamo. A tu vi stupate na scenu.

Kada razmišljamo o budućnosti koju ja zamišljam, naravno da treba da osećamo neku dozu straha. Ali strah može da paralizuje ili da motiviše. Treba da prihvatimo strah i potom treba da delamo. Treba da delamo kao da budućnost zavisi od toga. Moramo da delamo kao da imamo samo jednu planetu. Mi možemo ovo. Znam da će vam fundamentalisti slobodnog tržišta reći da su veći razvoj, više stvari i devet milijardi ljudi koji idu u kupovinu je najbolje što možemo da uradimo. Oni greše. Mi možemo više, možemo mnogo više. Postigli smo neverovatne stvari od kako smo shvatili kako da gajimo hranu pre nekih 10.000 godina. Sagradili smo moćnu bazu nauke, znanja i tehnologije - više nego dovoljnu da izgradi društvo gde će devet milijardi ljudi moći da živi pristojnim, smislenim i zadovoljavajućim životima. Zemlja to može da izdrži ako odaberemo pravi put.

Možemo da izaberemo ovaj trenutak krize da postavimo i odgovorimo na velika pitanja razvoja društva - kao što su, šta želimo da budemo kad porastemo, kada prerastemo ovu zbunjujuću adolescenciju gde mislimo da granice ne postoje i patimo od zabluda o besmrtnosti? E pa vreme je da odrastemo, da budemo mudriji, smireniji, da budemo uviđajniji. Poput generacija pre nas, odrastaćemo u ratu - ne ratu civilizacija, već ratu za civilizaciju, za neverovatnu šansu da izgradimo jače i srećnije društvo koje namerava da se zadrži ovde do svog srednjeg doba.

Možemo da izaberemo život umesto straha. Možemo da uradimo ono što moramo, ali za to će biti potreban svaki preduzetnik, svaki umetnik, svaki naučnik, svaki govornik, svaka majka, svaki otac, svako dete, svako od nas. Ovo može biti naš uzvišeni čas.

Hvala vam.

(Aplauz)