Пол Конели (Paul Conneally): Дигитални хуманитаризам

Хуманитарни модел скоро да се није променио од почетка раног 20. века. Његови почеци су дубоко укорењени у аналогном добу. Међутим, предосећа се долазак великих промена. Катализатор ових промена је био велики земљотрес који је погодио Хаити 12. јануара 2010. Хаити је променио правила игре. Земљотрес је уништио главни град, Порт-о-Принс, усмртио је око 320.000 људи и оставио без дома око 1.2 милиона људи. Владине институције су у потпуности биле обезглављене, укључујући и председничку палату. Сећам се како сам стајао на крову Министарства правде у центру Порт-о-Принса. Био је висок око два метра, а силина земљотреса га је у потпуности разорила.

За нас који смо тих првих дана били на терену, било је јасно чак и прекаљеним ветеранима да је Хаити нешто сасвим другачије. Хаити је био нешто што нисмо раније видели. Али Хаити нам је пружио још нешто никад виђено. Хаити нам је пружио поглед у могућу форму одговора на катастрофе у будућности, у хипер-повезаном свету где људи имају приступ мобилним паметним уређајима.

Због разарања урбане инфраструктуре у Порт-о-Принсу стигао је огроман број СМС порука, људи како моле за помоћ, преклињући за помоћ, делећи податке, пружајући подршку, трагајући за вољенима. То је била ситуација коју традиционалне агенције за помоћ нису пре искусиле. Били смо у једној од најсиромашнијих земаља на свету, али 80 посто људи је имало мобилне телефоне у својим рукама. Били смо неприпремљени за ово, они су управљали акцијама за помоћ.

Ван Хаитија, такође, ствари су изгледале другачије. Десетине хиљада "дигиталних" волонтера су трагали Интернетом, пребацивајући твитове који су већ били пребачени из СМС порука и постављали их на свима доступне мапе, допуњавали их важним информацијама, људи из Мапера Криза или Мапа Отворених Улица, и постављали их на Интернет где су свима доступне - медијима, организацијама за помоћ и самим заједницама - да учествују и да их користе.

На Хаитију, људи су се масовно окренули коришћењу СМС порука. Људи који су били повређени или гладни су изражавали свој бол, сигнализирали су да им је потребна помоћ. На улицама широм Порт-о-Принса створили су се предузетници нудећи услуге пуњења мобилних телефона. Они су боље од нас разумели урођену људску потребу за повезаношћу.

Како се никада нисмо суочили са сличном ситуацијом раније, желели смо да покушамо да разумемо како можемо да искористимо овај невероватан ресурс, како да на најбољи начин искористимо невероватну предност мобилне и СМС технологије. Почели смо разговоре са локалним телеком провајдером Воила, који је подружница компаније Трилоџи Интернационал. Имали смо у основи три захтева. Желели смо да комуницирамо у оба смера. Нисмо желели само да вичемо; било је потребно и да слушамо. Желели смо могућност циљања специфичних географских заједница. Није било потребе да разговарамо са целом земљом у исто време. Желели смо да буде једноставно за коришћење.

Из рушевина Хаитија и од ових разарања настало је нешто што зовемо ТАХС, Трилоџи Апликација за Хитне Случајеве, која се од тада користе за подршку програмима помоћи. Користила се да помогне заједницама да се припреме за катастрофе. Користила се да сигнализира рана упозорења надолазећих временских непогода. Користила се за кампање јачања свести о јавном здрављу, као што је превенција колере. Чак се користила за мало осетљивије ствари као што је информисање јавности о родном насиљу.

Али да ли то има ефекта? Ми смо управо објавили евалуацију овог програма, и подаци који су свима доступни на увид су заиста изванредни. Неких 74 посто људи је примило податке. Од свих људи који је требало да приме податке, 74 посто их је примило. 96 посто њих сматра да су им подаци користили. 83 посто је предузело неку акцију - доказ који заиста оснажује. И 73 процената је податке даље делило.

ТАХС систем је развијен на Хаитију уз подршку инжењера у региону. То је адекватна технологија за кориснике, која је употребљавана у хуманитарне сврхе и дала велике ефекте. Технологија трансформише. Широм света у развоју, грађани и заједнице користе технологију која им омогућава да изведу позитивне промене у својим заједницама. Покрети за промене су ојачани коришћењем друштвене моћи дељења и они изазивају старе моделе, старе аналогне моделе контроле и команде.

Један пример трансформационе моћи технологије је Кибера. Кибера је једна од највећих афричких сиротињских предграђа. Налази се у предграђу Најробија, главног града Кеније. Представља дом непознатом броју људи - неки кажу између 250.000 и 1.2 милиона. Ако би данас стигли у Најроби и узели туристичку мапу, видели бисте Киберу представљену као бујан, зелени национални парк без људских насеља.

Млади људи који живе у Кибери у њиховој заједници, са једноставним ручним уређајима, ЏПС ручним уређајима и мобилним телефонима који подржавају СМС су буквално себе ставили на мапу. Они су сакупили огромну количину података и учинили да невидљиво постане видљиво. Људи као Џош и Стив настављају да додају нове информације, ажуриране информације, твитујући их и стављајући их на те мапе где су свима доступне. Можете сазнати о најновијој спонтаној свирци. Можете сазнати о најновијем безбедносном инциденту, или о местима религиозног обреда. Можете сазнати о домовима здравља. Осећате динамичност ове живе и вибрантне заједнице. Они такође имају свој канал вести на Јутјубу који тренутно има око 36.000 гледалаца.

Показују нам шта се може урадити са мобилним, дигиталним технологијама. Показују нам магију технологије која може невидљиво да учини видљивим. Такође, тако се оглашавају. Они причају своју причу заобилазећи званичне канале.

Наилазимо на сличне примере широм света. У Монголији, на пример, где живи 30 процената номадa, СМС информациони системи се користе да прате миграционе и временске обрасце. СМС се чак користи за одржавање скупова сточара са удаљених подручја. Ако људи мигрирају у урбане, непознате, бетонске средине, спремни друштвени активисти би могли да их сачекају и пруже помоћ унапред, користећи се СМС информацијама. У Нигерији, свима доступне СМС алате користе радници Црвеног крста да би сакупили информације од локалне заједнице у покушају да боље разумеју и супротставе се преовлађивању маларије. Мој колега, Џејсон Пет, који води овај програм, ми каже да је ово 10 пута брже и 10 пута јефтиније од традиционалног начина обављања ствари.

И не само да оснажује заједнице, него је веома важно што информације остају у заједници где је потребно да се формулишу дугорочне здравствене политике. Ми смо на планети од седам милијарди људи, и пет милијарди мобилних корисника. До 2015. биће око 3 милијарде паметних телефона на свету. Бродбенд комисија Уједињених нација је недавно поставила циљеве да помогне ширењу широкопојасног интернета у педесет посто земаља у развоју, наспрам данашњих 20 посто. Ми хрлимо ка хипер-повезаном свету где ће грађани из свих култура и социјалних слојева имати приступ паметним, брзим мобилним уређајима.

Људи разумевају од Каира до Окланда, да постоје нови начини да буду заједно, нови начини да се мобилишу, нови начини да утичу на нешто. Надолази промена која треба да схвате хуманитарне структуре и хуманитарни модели. Заједнички глас људи треба да буде интегрисанији путем нових технологија у организационе стратегије и планове акције, а не само да буде рециклиран за сакупљање донација или маркетинг. На пример, треба да обухватимо, много података, знање које поседују тржишни лидери који разумеју шта значи коришћење и употреба много података.

Једна идеја коју бих ја волео да узмете у обзир, на пример, је да погледате наша ИТ одељења. Стручњаци за хардвер су углавном у задњим одељењима или подрумима, али треба да буду унапређени у софтверске стратеге. Потребни су нам људи у организацијама који знају како изгледа радити са много података. Потребна нам је технологија као основни организациони принцип. Потребни су нам технолошки стратези у управним одборима који могу да поставe и одговoрe на питањe: "Шта би Амазон или Гугл урадили са свим овим подацима?" и претворили их у хумано добро.

Могућности које нам пружају дигиталне технологије могу помоћи хуманитарним организацијама, не само да обезбеде право људи на информисање, или право на комуницирање, већ мислим да би у будућности, хуманитарне организације требало да предвиде право људи на приступ критичним комуникационим технологијама како би озбезбедили да се чује њихов глас, да они заиста учествују, и да заиста буду оснажени у хуманитарном свету. Увек је био недостижан идеал да се обезбеди потпуна укљученост људи погођених непогодама у хуманитарном напору. Ми сада имамо алате. Ми сада имамо могућности. Нема разлога да то не урадимо. Верујем да је потребно да преведемо хуманитарни свет из аналогног у дитигални домен.

Много вам хвала.

(Аплауз)