Pol Kolijerova (Paul Collier) nova pravila za obnovu razbijene nacije

Govoriću vam o post-konfliktnom oporavku i kako možemo poboljšati post-konfliktni oporavak. Zapisi o post-konfliktnom oporavku nisu baš impresivni. 40 posto svih post-konfliktnih situacija, istorijski, ponovo su postale konfliktne u toku jedne decenije. Zapravo, polovina se ubraja u građanske ratove. Zašto su zapisi tako siromašni? Konvencionalni pristup post-konfliktnim situacijama se zasnivao na tri principa.

Prvi princip je: politika je ono što je važno. Tako da prva stvar koja ima prioritet je politika. Pokušajte prvo da napravite političko poravnanje. Zatim sledeći korak je da kažete: "Ova situacija je zaista opasna, ali samo za kratko vreme." Dovedite tamo mirotvorce, ali ih vratite kući što je pre moguće. Dakle, kratkotrajne mirotvorce. I treće, koja je izlazna strategija za mirotvorce? To su izbori. To će proizvesti legitimnu i odgovornu vlast.

Dakle, ovo je konvenconalni pristup. Smatram da ovaj pristup negira stvarnost. Vidimo da nema brzog rešenja. Sigurno ne postoji brzo bezbednosno rešenje. Pokušao sam da uočim rizike vraćanja na sukob, tokom naše post-konfliktne decenije. I rizici ostaju visoki tokom cele decenije. I ostaju visoki bez obzira na političke inovacije. Da li izbori proizvode odgovornu i legitimnu vlast? Ono što izbori proizvode su pobednici i gubitnici. A gubitnik je neprilagođen. Realnost je da moramo da preokrenemo redosled. Politika nije na prvom mestu; politika je zapravo poslednja. Politika je sve lakša kako decenija odmiče ako gradite na temelju bezbednosnog i ekonomskog razvoja - ponovna izgradnja prosperiteta.

Zašto politika postaje lakša? Zašto je tako teška na početku? Zato što posle više godina stagnacije i opadanja, mentalitet politike je takav da je to igra nulte sume (strogo kompetitivna). Ako je stagnacija stvarnost, mogu jedino da idem gore ako vi idete dole. A to ne proizvodi produktivnu politiku. Tako da način razmišljanja mora da se promeni od nulte na pozitivnu sumu pre no što dobijete produktivnu politiku. Možete jedino dobiti pozitivan rezultat, taj mentalni pomak, ako je realnost takva da se gradi prosperitet. A da bi mogao da se izgradi prosperitet, treba nam bezbednost. To je ono što dobijate kada se suočite sa realnošću. Ali cilj suočavanja sa realnošću je da se promeni realnost.

Dozvolite mi sada da predložim dva komplementarna pristupa za izmenu realnosti situacije. Prvi je da prepoznamo međuzavisnost tri ključna različita učesnika, koji su trenutno nekoordinisani. Prvi učesnik je Savet bezbednosti. Savet bezbednosti standardno ima odgovornost za pripremu mirotvoraca koji grade bezbednost. To treba da bude prepoznato, pre svega, da očuvanje mira funkcioniše. To je isplativ pristup. On zaista povećava bezbednost. Ali mora da se izvodi na duže staze. To mora da bude decenijski pristup, a ne tek na par godina. To je jedan učesnik, Savet bezbednosti.

Drugi učesnik, drugačiji skup ljudi, su donatori. Donatori omogućavaju post-konfliktnu pomoć. Uobičajeno u prošlosti, donatori su bili zainteresovani u prvih nekoliko godina, a zatim im je postalo dosadno. Orijentisali su se na neku drugu situaciju. Post-konfliktni ekonomski oporavak je spor proces. Ne postoje brzi procesi u ekonomiji osim pada. To možete da izvedete prilično brzo. (Smeh) Stoga donatori moraju da se drže ove situacije bar jednu deceniju.

A zatim treći ključni učesnik je post-konfliktna vlada. Postoje dve ključne stvari koje ona treba da uradi. Prvo, mora da sprovede ekonomsku reformu, a ne da zamajava galamom o političkoj upravi. Mora da reformiše ekonomsku politiku. Zašto? Zato što se tokom konflikta ekonomska politika po običaju pogoršava. Vlade grabe kratkoročne mogućnosti i po završetku konflikta, kokoške se vraćaju u kokošinjac.

Dakle, konflikt ostavlja u nasleđe lošu ekonomsku politiku. Tako da postoji program reforme i postoji program inkluzije. Program inkluzije ne dolazi od izbora. Izbori proizvode gubitnika, koji je tada isključen. Zato program inkluzije u suštini podrazumeva uvođenje ljudi u šator. To su tri aktera. Oni su međuzavisni tokom dužeg vremena. Ukoliko se Savet bezbednosti ne posveti bezbednosti u toku decenije, nemate sigurnost koja proizvodi privatne investicije. Ako nemate reformu politike i pomoć, nemate ekonomski oporavak, koji je prava izlazna strategija za mirotvorce. Zato bi trebalo da prepoznamo tu međuzavisnost kroz formalne, zajedničke obaveze. Ujedinjene nacije zapravo imaju jezik za ove zajedničke obaveze, prepoznavanje zajedničkih obaveza; koji zovu jezik sporazuma. Stoga nam treba post-konfliktni sporazum. Ujedinjene nacije čak imaju agenciju koja može da posreduje u ovim sporazumima. Zove se Komisija za izgradnju mira.

Bilo bi idealno da imamo standardnu grupu normi gde, kada dođemo do post-konfliktne situacije, postoje očekivanja ovih zajedničkih obaveza ova tri učesnika. Dakle, prva ideja je: prepoznati međuzavisnost. Sada, dozvolite mi da se usredsredim na drugi pristup, koji je laskav. A to je da se fokusiramo na nekoliko kritičnih ciljeva. Tipična post-konfliktna situacija je zbrka različitih aktera sa različitim prioritetima. Zaista, na žalost, ako se orijentišete prema potrebama dobijate vrlo nefokusiran program, jer u ovim situacijama, potrebe postoje svuda, ali mogućnost da se implementira promena je veoma ograničena. Zato moramo biti disciplinovani i fokusirani na stvari koje su kritične.

Želim da dodam da u tipičnoj post-konfliktnoj situaciji tri stvari su kritične. Jedna su poslovi. Jedna su poboljšanja u osnovnim uslugama - posebno u zdravstvu, koje je katastrofalno u toku konflikata. Dakle, poslovi, zdravlje i čista vlada. To su tri kritična prioriteta. Tako da ću da govorim malo o svakom od njih.

Poslovi. Šta je prepoznatljiv način stvaranja radnih mesta u post-konfliktnim situacijama? I zašto su poslovi tako važni? Poslovi za koga? Posebno poslovi za mlade muškarce. U post-konfliktnim situacijama, razlog zbog kog se oni tako često uključuju u konflikt, nije zato što starije žene bivaju uznemirene. Već zato što mladi ljudi bivaju uznemireni. A zašto su uznemireni? Zato što nemaju šta da rade. Stoga nam treba proces stvaranja radnih mesta, za obične mlade ljude i to brzo. E sad, to je teško. Vlade u post-konfliktnim situacijama često odgovore tako što uvećaju državnu upravu. To nije dobra ideja. Nije održiva. Zapravo, stvarate dugoročnu obavezu naduvavanjem državne uprave. Ali proširiti privatni sektor je takođe teško, jer bilo koja aktivnost koja je otvorena prema međunarodnoj trgovini će u suštini biti nekonkurentna u post-konfliktnoj situaciji. To nisu uslovi u kojima možete izgraditi proizvodnju za izvoz.

Postoji jedan sektor koji nije izložen međunarodnoj trgovini, a koji može da generiše mnogo radnih mesta, i koji je, u svakom slučaju, osetljiv sektor za proširenje, post-konfliktno, a to je građevinski sektor. Građevinski sektor ima ključnu ulogu, očigledno, u rekonstrukciji. Ali tipično, ovaj sektor presuši tokom sukoba. Tokom sukoba ljudi uništavaju. Nikakva gradnja se ne dešava. I tako se ovaj sektor umanjuje. A kada pokušate da ga proširite, jer se smanjio, naiđete na mnogo uskih grla. U osnovi, cene skaču, a korumpirani političari izvuku zakupnine iz sektora, a ne stvaraju nikakva radna mesta. Tako da je prioritet politike da razbije ta uska grla proširivanjem građevinskog sektora.

Šta mogu biti ta uska grla? Samo zamislite šta morate da radite uspešno da biste sagradili građevinu, koristeći mnogo rada. Prvo vam treba pristup terenu. Često je pravni sistem razbijen tako da ne možete dobiti čak ni pristup terenu. Drugo, trebaju vam određene veštine, svetske veštine građevinskog sektora. U post-konfliktnim situacijama ne trebaju nam samo Lekari bez granica trebaju nam i Zidari bez granica, da bismo obnovili skup veština. Trebaju nam firme. Firme su otišle. Zato treba da podstičemo razvoj lokalnih firmi. Ako to učinimo, ne samo da dobijamo radna mesta, već dobijamo i poboljšanja u javnoj infrastrukturi, obnovu javne infrastrukture.

Dozvolite mi da se prebacim sa radnih mesta na drugi cilj, odnosno na poboljšanje osnovnih socijalnih službi. Do sada, bila je neka vrsta šizofrenije u donatorskoj zajednici, o tome kako da izgradimo osnovne službe u post-konfliktnom sektoru. S jedne strane deklarativno se isplati ideja obnove efikasne države po uzoru na Skandinaviju 1950-ih. Hajde da osnujemo resorna ministarstva ovoga, onoga i nečeg drugog, koji pružaju te usluge. To je šizofreno jer duboko u sebi donatori znaju da to nije realističan program, tako da ono što oni takođe rade je potpuno premošćavanje: samo osnivaju nevladine organizacije.

Nijedan od tih pristupa nije razuman. Ono što bih ja predložio je nešto što zovem servis nezavisne vlasti. To je da bi se podelile funkcije monopola resornih ministara na tri dela. Funkcija planiranja i politička funkcija ostaju uz ministarstvo; pružanje usluga na terenu, možete upotrebiti šta god funkcioniše - crkve, nevladine organizacije, lokalne zajednice, šta god funkcioniše. A između toga, treba da postoji javna služba, servis nezavisne vlasti, koji prosleđuje javna sredstva, posebno novac donatora, do maloprodajnih usluga. Tako nevladine organizacije postaju deo javnog sistema vlasti, ne postoje nezavisno od njega.

Prednost ovoga je što možete razumno da izdvojite novac. Druga je, možete da učinite nevladine organizacije odgovornijim. Možete da uvedete merenja radi podsticanja konkurencije, tako da one moraju da se takmiče jedne protiv drugih za sredstva. Dobre nevladine organizacije, kao Oxfam, su veoma zainteresovane za ovu ideju. Žele da imaju disciplinu i odgovornost. Dakle, to je način da prilagodite osnovne službe. A pošto bi ih vlada finansirala, to bi bilo ko-brendiranje ovih službi. Tako da ne bi bile snabdevane zahvaljujući Sjedinjenim Državama i nekim nevladinim organizacijama. Bile bi ko-brendirane kao da je to uradila post-konfliktna vlast u zemlji. Tako da, radna mesta, osnovne službe, konačno, čista vlada.

Čisto znači praćenje njihovog novca. Uobičajena post-konfliktna vlada je toliko u manjku sa novcem da joj treba naš novac samo da bi bila na sistemu za održavanje života. Ne možete omogućiti da osnovne funkcije države rade ukoliko ne stavimo novac u osnovni budžet tih država. Ali, ako stavimo novac u osnovni budžet znamo da tamo ne postoji budžetski sistem sa integritetom koji bi garantovao da će novac biti dobro utrošen. A ako sve što uradimo je da uložimo novac i zatvorimo oči ne samo da će novac biti protraćen - to je najmanji problem - već će biti zarobljen. Zarobiće ga pokvarenjaci koji su u središtu političkih problema. Na taj način nehotice osnažujemo ljude koji su problem.

Tako da stvaranje čistih vlada znači, obezbeđivanje novca za budžet, ali i omogućavanje dosta kontrole, što podrazumeva mnogo tehničke podrške koja prati novac. Pedi Ešdaun, koji je bio visoki predstavnik Bosne u Ujedinjenim nacijama, u svojim memoarima je rekao: "Ja shvatam da su mi trebale računovođe bez granica da prate taj novac." Tako da je - dozvolite mi da završim, ovo je taj paket.

Šta je cilj? Ako pratimo ovo, kojim postignućima se možemo nadati? Da će nakon 10 godina fokus na građevinskom sektoru proizvesti i radna mesta a samim tim i sigurnost - jer bi mladi ljudi imali poslove - i time bi se rekonstruisala infrastruktura. To je fokus na građevinskom sektoru. Fokus na osnovnim uslugama kroz ove nezavisne organe bi spasio osnovne službe njihovih katastrofalnih stanja i dalo bi običnom narodu osećaj da vlada radi nešto korisno. Naglasak na čistoj vladi bi postepeno istisnuo korumpirane političare jer ne bi bilo više novca za učestvovanje u politici. I postepeno izbor, garnitura političara, bi se promenila od korumpiranih na poštene. Gde bi smo tada bili? Postepeno to bi se promenilo sa politike pljačke na politiku nade. Hvala vam. (Aplauz)