Пол Блум: Порекло задовољства

Данас ћу говорити о свакодневним задовољствима. Али желим да почнем са причом о једном необичном и ужасном човеку. О Херману Герингу. Геринг је био Рајхсмаршал (премијер) у Другом светском рату, наименовани Хитлеров наследник. И као и Хитлер, сматрао је себе колекционарем уметнина. Током Другог Светског рата је ишао Европом и крао, отимао и понекад куповао различите слике за своју колекцију. Веома је желео да има слику од Вермера. Хитлер је имао две, а он ниједну. Коначно је пронашао трговца уметнинама, Холанђанина по имену Хан ван Мегерен, који му је продао предивну Вермерову слику за данашњих десет милиона долара. То је било његово омиљено уметничко дело.

Други Светски рат се завршио и Геринг је ухваћен, суђено му је у Нирнбергу и коначно је осуђен на смрт. Тада су савезници прегледали његову колекцију и пронашли слике и тражили људе који су му их продали. Холандска полиција је дошла у Амстердам и ухапсила Ван Мегерена. Био је осуђен за издају, која је кажњива смрћу. После шест месеци у затвору, Ван Мегерен је признао. Али није признао издају. Рекао је: "Нисам продао велико дело том Нацисти. Сам сам га насликао, ја сам фалсификатор." Нико му није веровао. Рекао је: "Доказаћу. Донесите ми платно и боје и насликаћу много бољу Вермерову слику од оне што сам продао одвратном Нацисти. Потребан ми је и алкохол и морфијум, јер једино тако могу да радим." (смех) Донели су му то. Насликао је дивну Вермерову слику. Потом су оптужбе за издају повучене. Оптужен је за мањи злочин фалсификовања, добио казну од годину дана и умро као херој холандског народа. Много више може да се каже о Ван Мегерену, али сад желим да се окренем Герингу, који је овде представљен на саслушању у Нирнбергу.

Он је, по свим мерилима, био ужасан човек. Чак је и за Нацисту био ужасан. Амерички истражитељи су га описали као пријатељски настројеног психопату. Али могли сте осетити сажаљење према његовој реакцији када му је речено да је његова омиљена слика уствари била фалсификат. Према његовом биографу, "Изгледао је као да је по први пут открио да постоји зло у свету." (смех) Убрзо после тога се убио. Ипак је открио да је слика, за коју је мислио да је ова, била уствари ова. Изгледала је исто, али била је другачијег порекла, било је то друго дело.

Није само он био шокиран. Када је Ван Мегерену било суђено, није престајао да прича. Хвалио се великим делима које је сам насликао, а која су приписивана другим уметницима. Посебно "Вечера код Емауса" за коју се сматрало да је Вермерово најбоље дело - људи би долазили са свих страна света да је виде - уствари је била фалсификат. Није била та слика, него ова. А када је то откривено, изгубила је сву вредност и склоњена из музеја.

Зашто је то важно? Психолози, зашто је порекло толико важно? Зашто тако реагујемо на сазнање о томе одакле нешто потиче? Постоји одговор који би многи људи дали. Многи социолози, као Веблен и Волф би рекли да порекло схватамо тако озбиљно зато што смо снобови, усредсређени на статус. Између осталог, ако желите да покажете колико сте богати и моћни, увек је боље поседовати оригинал него фалсификат јер увек ће бити мање оригинала него фалсификата. Не сумњам да то игра улогу, али данас желим да вас убедим да се још нешто дешава. Желим да вас убедим да су људи, донекле, рођени есенцијалисти. Под овим мислим да не реагујемо само на ствари како их видимо, осећамо или чујемо. Радије, наша реакција је условљена нашим уверењима, о томе шта су оне заиста, одакле потичу, од чега су направљене, каква им је скривена природа. Желим да покажем да је ово истина, не само за наше размишљање о стварима, него и наше реакције.

Желим да кажем да је задовољство дубоко - и да то не важи само за више нивое задовољства као што је уметност, него и наизглед једноставна задовољства су под утицајем наших уверења о скривеним суштинама. Погледајмо храну. Да ли бисте појели ово? Па, добар одговор је: "Зависи. Шта је то?" Неки би појели ако је прасетина, али не и говедина. Неки би појели ако је говедина, али не и прасетина. Мало вас би појело ако је то пацов или људско биће. Неки би појели само ако је у питању чудно обојени тофу сир. То не изненађује.

Али још је интересантније да ће вам укус овога веома зависити од тога шта мислите да једете. Демонстрација овога рађена је са малом децом. Како натерати децу, не само да једу шаргарепе и пију млеко, него да и више уживају у томе - да мисле да су бољег укуса? Једноставно, кажете им да су из "МекДоналдса". Деца верују да је храна из "Мека" укуснија и то води до тога да је доживљавају као укуснију.

Како да наведете одрасле да заиста уживају у вину? Веома једноставно: сипајте га из скупе флаше. Десетине, можда стотине студија показују да, ако верујете да пијете скупо вино, оно за вас има бољи укус. Ово је недавно урађено са неуролошким обртом. Људи су подвргнути магнетној резонанци и док леже ту, кроз цевчицу сркућу вино. Пред њима на екрану су информације о вину. Сви, наравно, пију потпуно исто вино. Али ако верујете да пијете скупо вино, делови мозга повезани са задовољством и наградом се упале као Божићна јелка. Не само да кажете да више уживате, да вам се више свиђа, него га заиста доживљавате другачије.

Или на пример секс. Ово су стимулуси које сам користио у неким испитивањима. Ако само покажете људима ове слике, они ће рећи да су то донекле привлачни људи. Али колико привлачним ћете их сматрати, колико ће вас сексуално или романтично дотаћи, зависи од вашег мишљења у кога гледате. Вероватно мислите да је на слици лево мушкарац, а на слици десно жена. Ако се испостави да није тако, то ће имати утицаја. (смех) Значиће и ако се испостави да су много млађи или много старији него што мислите. Значиће и ако откријете да је особа коју гледате са пожудом уствари прерушена верзија вашег сина или ћерке, мајке или оца. Сазнање о крвној вези обично убија либидо. Један од охрабрујућих налаза из психологије задовољства је да привлачност није само у физичком изгледу. Особа вам изгледа боље ако вам се свиђа. Зато супружници у срећним браковима обично мисле да њихов муж или жена изгледају много боље него што други то мисле.

(смех)

Нарочито драматичан пример овога долази из неуролошког поремећаја званог Капграс синдром. Капграс синдром је поремећај у којем имате специфичне обмане. Они који пате од овог синдрома верују да су људи које највише воле на свету замењени савршеним дупликатима. Често је резултат Капграс синдрома трагичан. Људи су убијали своје вољене, верујући да убијају уљеза. Али постоји барем један случај где Капграс има срећан завршетак. То је забележено 1931. године. "Истраживање описује жену са Капграс синдромом која се жалила на слабо обдареног и сексуално неадекватног љубавника." Али то је било пре него што је оболела. Када је оболела: "Задовољно је изјавила да је открила како он има двојника, који је богат, виталан, згодан и аристократа." Наравно, био је то исти човек али га је она видела другачије.

Као трећи пример, погледајте производе широке потрошње. Један од разлога зашто вам се нешто допада јесте употребна вредност. Ципеле обувате на стопала; голф играте са палицама за голф; ижвакана жвакаћа гума не служи ничему. Али сваки од ова три предмета има вредност много вишу од тога шта могу да ураде за вас, на основу своје историје. Штапове за голф је поседовао Џон Ф. Кенеди и продати су за 750.000 долара на аукцији. Жваку је жвакала поп звезда Бритни Спирс и продата је за неколико стотина долара. Уствари, тржиште за делимично поједену храну омиљених особа просто цвета. (смех) Ципеле су вероватно највредније од свега. Према непотврђеном извору, један саудијски милионер понудио је 10 милиона долара за овај пар ципела. То су оне које су биле бачене на Џорџа Буша на конференцији за новинаре у Ираку пре неколико година.

(аплауз)

Ова привлачност предмета не важи само за предмете познатих. Свако од нас, већина људи, има нешто у свом животу буквално незаменљиво, што има вредност због своје историје - можда бурма, бебеће ципелице вашег детета - да их изгубите, не можете их вратити. Набавили бисте нешто што изгледа као то, али не бисте могли да повратите тај предмет. Са колегама Џорџом Њуманом и Гилом Дизендруком испитивао сам који фактори, каква историја је важна за предмете које људи воле. У једном од експеримената замолили смо људе да наведу познату особу коју обожавају, живу особу коју обожавају.

Један од одговора био је Џорџ Клуни. Потом смо их питали: "Колико бисте платили за његов џемпер?" Одговор је прилична цифра - више него што бисте платили нов џемпер или џемпер некога кога не обожавате. Онда смо питали друге испитанике - задали смо различита ограничења и различите услове. На пример, некима смо рекли: "Можете да купите џемпер, али не можете никоме рећи да га поседујете и не можете да га препродате." То спушта вредност џемпера, откривајући да је то један од разлога зашто нам се свиђа. Али оно што заиста изазива ефекат је кад кажете: "Можете да га продате, можете да се хвалите, али пре него што џемпер стигне до вас, биће детаљно опран." То доводи до великог пада вредности. Моја жена је рекла: "Опрали сте Клуни вашке."

(смех)

Вратимо се на уметност. Волео бих да поседујем дело Шагала. Ако на крају конференције желите нешто да ми поклоните, можете ми купити Шагала. Али не желим дупликат, чак и ако не могу да их разликујем. То није само зато што сам сноб и желим да се хвалим како имам оригинал. Заправо желим нешто што има одређену историју. У случају уметничких дела, историја је заиста посебна. Филозоф Денис Датон у својој одличној књизи "The Art Instinct" каже да је "Вредност уметничког дела укорењена у претпоставци о људском чину у позадини његовог стварања." То може објаснити разлику између оригинала и фалсификата. Можда су слични, али имају различиту историју. Оригинал је обично производ креативног чина, док фалсификат то није. Мислим да овај приступ може објаснити разлике у укусу за уметност.

Ово је дело Џексона Полока. Коме се допадају дела Џексона Полока? Океј. Коме она нису ништа посебно? Једноставно вам се не свиђају. Не желим да тврдим ко је у праву, али ћу извести емпиријску тврдњу о људским интуицијама, а то је да, ако вам се свиђају дела Џексона Полока, вероваћете да она нису лака за стварање и то више од људи којима се не свиђају, да захтевају доста времена и снаге и креативне енергије. Намерно користим Џексона Полока као пример, јер постоји млада америчка уметница која слика веома слично стилу Џексона Полока, и њен рад је вредан много десетина хиљада долара - великим делом јер је веома млада.

Ово је Марла Олмстед која је већину својих радова насликала са три године. Занимљиво је у вези с њом то да је њена породица погрешила и позвала телевизијску емисију "60 Минута II" у своју кућу да је снимају док слика. А онда су изјавили да је отац подучава. Када је то објављено, вредност њене уметности је пала на нулу. То је физички била иста уметност, али се историја променила.

Фокусирао сам се на визуелну уметност, али желим да дам и примере из музике. Ово је Џошуа Бел, познати виолиниста. Џин Вајгартен, новинар "Вашингтон Поста" одлучио је да га укључи у смео експеримент. Питање: Колико би се људима свиђао Џошуа Бел, његова музика, да не знају да слушају Џошуу Бела? Навео је Џошуу Бела да понесе своју виолину од милион долара у станицу метроа и да стане на ћошак и види колико ће новца зарадити. Ево кратког снимка. (музика виолине) Стајао је ту 45 минута и зарадио 32 долара. Није лоше. Није ни добро. Очигледно, да бисте уживали у музици Џошуе Бела, морате да знате да слушате музику Џошуе Бела. Зарадио је двадесет долара више, али није их урачунао. Јер је једна жена пришла - види се на крају снимка - она прилази. Слушала га је неколико недеља пре, у Конгресној Библиотеци на неком екстравагантном догађају. Тако да је шокирана што он стоји на метро станици. Погодило ју је сажаљење. Посегла је у ташну и дала му двадесет долара.

(смех)

(аплауз)

Други пример из музике је модернистичка композиција Џона Кејџа, "4'33"." Као што многи од вас знају, у овој композицији пијаниста седа за клавир, отвара га и четири минута и 33 секунде седи не радећи ништа - период тишине. Људи различито гледају на ово. Али ја желим да нагласим да ово можете купити на iTunes. (смех) За долар и 99 центи можете слушати ту тишину која је другачија од других врста тишине.

(смех)

До сада сам говорио о задовољству, али желим да кажем да се све што сам рекао може применити и на бол. Како размишљате о томе што доживљавате, ваша уверења о суштини бола, утичу на бол. Курт Греј и Ден Вегнер су спровели један диван експеримент. Студенте са Харварда су повезали на машину за електро шокове. Давали су им серије болних електро шокова. Била је то серија од пет болних шокова. Половини је речено да шокове даје неко у суседној соби, али да та особа не зна да даје шокове. Нема зле намере, само стискају дугме. Забележено је да је први шок веома болан. Други је мање болан, јер су се навикли. Трећи је блажи, па четврти, пети. Бол се смањује. У другој верзији, речено им је да особа у суседној соби намерно даје шокове - зна да им даје шокове. Први шок невиђено боли. Други боли исто толико, и трећи и четврти и пети. Боли више ако верујете да вам неко то ради намерно.

Најекстремнији пример овога је да се у неким случајевима, под одређеним околностима, бол претвара у задовољство. Људи имају необично интересантну особину да ће тражити ниске дозе бола у контролисаним условима и уживати у њима - као при јелу љутих папричица и вожњама у забавним парковима. Суштину је лепо сумирао песник Џон Милтон, који је написао: "Ум је место за себе, и у себи може створити рај од пакла и пакао од раја."

Тиме ћу завршити. Хвала вам.

(аплауз)