Pankaž Gemavat (Pankaj Ghemawat): Svet, u stvari, nije ravan

Ovde sam da pričam o tome koliko smo globalizovani, koliko nismo globalizovani i zašto je važno biti precizan pri pravljenju ovakvih procena. Glavni način sagledavanja ovoga, bilo da se meri brojem prodatih knjiga, pominjanja u medijima ili anketama koje sam organizovao sa grupama studenata do grupa delegata u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, je mišljenje da državne granice više nisu previše važne, prekogranična integracija je skoro potpuna i živimo u povezanom svetu. Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim je mišljenje pobornika globalizacije poput Toma Fridmana, iz čije knjige je ovaj citat, ali to je i mišljenje protivnika globalizacije, onih koji vide ovaj džinovski cunami globalizacije koji će nam uništiti živote, ako to već nije uradio.

Želeo bih da dodam da ovo nije nova misao. Pomalo sam i istoričar amater, zato sam proveo neko vreme gledajući unazad, pokušavajući da nađem prvo spominjanje ovoga. Najbolji, najraniji citat koji sam našao je citat Dejvida Livingstona, napisan 1850-ih o tome kako su železnica, parobrod i telegraf savršeno integrisali istočnu Afriku sa ostatkom sveta. Očigledno, Dejvid Livingston je bio ispred svog vremena, ali zvuči korisno zapitati se: ,,Koliko smo stvarno globalizovani?", pre nego što pomislimo kuda ćemo odavde.

Otkrio sam da je korišćenje podataka najbolji način da ljudi ozbiljno shvate ideju da svet možda nije ravan, čak ni blizu toga. Jedna od stvari koju sam radio nekoliko prošlih godina je skupljanje podataka o stvarima koje se mogu dogoditi unutar ili preko državnih granica i gledao sam procenat prekogranične komponente u odnosu na celinu. Neću vam prikazati sve podatke koje imam ovde, ali ću vam pokazati par njih. Pričaću malo o jednoj vrsti protoka informacija, protoka ljudi, protoka kapitala i naravno o trgovini proizvoda i usluga.

Počemo sa starim dobrim telefonom. Od svih poziva na svetu prošle godine, koliko procenata mislite da su zauzimali prekogranični telefonski pozivi? Izaberite procenat u glavi. Ispostavlja se da je odgovor dva procenta. Ako uračunate i internet telefoniju, možda uspete da pogurate ovaj broj na šest ili sedam procenata, ali to nije ni blizu onom što ljudi uglavnom pretpostavljaju.

Hajde da pređemo na ljude koji prelaze granice. Posebna stvar koju možemo posmatrati, u pogledu dugoročnog protoka ljudi, je koji procenat svetske populacije čini prva generacija imigranata. Ponovo, izaberite neki procenat. Ispostavlja se da je malo viši. U stvari je oko tri procenta.

Pomislite na investicije. Uzmite u obzir sve investicije koje su se širom sveta desile 2010. godine. Koji procenat su činile direktne strane investicije? Malo manje od deset procenata.

I konačno, statistika za koju mislim da ju je većina ljudi u ovoj prostoriji ranije videla: odnos izvoza prema BDP-u. Ako pogledate oficijelne statistike, one obično prikazuju nešto iznad 30 procenata. Međutim, postoji ogroman problem sa zvaničnim statistikama, u tome što ako, na primer, japanski snabdevač komponentama pošalje nešto u Kinu da se ugradi u ajpod i onda se ajpod pošalje u SAD, ta komponenta se prebroji više puta. Tako da niko ne zna koliko ovo utiče na zvanične statistike, pa sam pomislio da pitam osobu koja prednjači u naporima da se skupe podaci o ovome, Paskala Lamija, direktora Svetske trgovinske organizacije, koja je njegova najbolja procena o izvozima kao procentu BDP-a, bez duplog i trostrukog brojanja i ona je nešto ispod 20 procenata, pre nego 30 ili više procenata o kojima smo pričali.

Veoma je jasno da, ako pogledate ove brojeve ili sve druge brojeve o kojima pričam u svojoj knjizi, ,,Svet 3.0", veoma smo daleko od bezgraničnog cilja, koji bi podrazumevao nivoe internacionalizacije reda veličine 85, 90, 95 procenata. Jasno je da apokaliptični autori precenjuju stvar. Ali nisu samo apokaliptični, kako ih zamišljam, podložni ovakvoj vrsti precenjivanja. Takođe sam proveo neko vreme anketirajući publiku u različitim delovima sveta o njihovim pretpostavkama ovih brojeva. Dozvolite mi da podelim rezultate ankete koju je Harvard biznis pregled sproveo među svojim čitaocima o njihovim pretpostavkama o ovim brojevima.

Par zapažanja se izdvaja iz ovog slajda za mene. Prvo, postoji sugestija neke greške. OK. (Smeh) Drugo, ovo su poprilično velike greške. Za četiri brojke čija je prosečna vrednost manja od 10 procenata, ljudi su pretpostavljali tri-četiri puta više. Iako sam ekonomista, smatram da je ovo poprilično velika greška. I treće, ovo nije samo ograničeno na čitaoce Harvard biznis pregleda. Sproveo sam nekoliko desetina sličnih anketa u različitim delovima sveta i u svim slučajevima osim jednog u kojoj je grupa potcenila odnos izvoza prema BDP-u, ljudi imaju ovu tendenciju da precenjuju i zato mislim da je važno nazvati ovo i to zovem globalonija, tu razliku između tamno plavih poluga i svetlo sivih poluga.

Posebno zato što sumnjam da su neki od vas još uvek pomalo skeptični u vezi sa ovim, mislim da je važno provesti malo više vremena u razmišljanju o tome zašto smo podložni globaloniji. Nekoliko različitih razloga mi pada na pamet. Prvi, postoji prava oskudica podataka u ovoj debati. Daću vam primer. Kada sam prvi put objavio neke od ovih podataka, pre nekoliko godina u časopisu zvanom Strana politika, jedan od ljudi koji je odgovorio, ne u potpunosti u saglasnosti, je bio Tom Fridman. S obzirom da je moj članak bio naslovljen ,,Zašto svet nije ravan", to nije bilo previše iznenađujuće. (Smeh) Ono što me je iznenadilo je Tomova kritika, koja je bila: ,,Gemavatovi podaci su usko prikupljeni." To me je zbunilo jer kako sam prolazio kroz njegovu knjigu od nekoliko stotina stranica nisam mogao da nađem nijednu cifru, grafikon, tabelu, napomenu ili fusnotu. Moja poenta je, iako nisam pokazao mnogo podataka ovde da vas ubedim da sam u pravu, već da vas podstaknem da sami pronađete svoje podatke i pokušate da procenite da li su neka od ovih prenesenih shvatanja kojima smo bombardovani u stvari tačna. Dakle, oskudica podataka je jedan razlog.

Drugi razlog je povezan sa pritiskom vršnjaka. Sećam se da sam odlučio da napišem ,,Zašto svet nije ravan" članak zato što sam držao intervju na TV-u u Mumbaju i voditeljkino prvo pitanje je bilo: ,,Profesore Gemavat, zašto i dalje mislite da je svet okrugao?" Počeo sam da se smejem jer mi niko nije tako postavio to pitanje. (Smeh) Dok sam se smejao, razmišljao sam kako mi je potreban koherentniji odgovor, posebno na nacionalnoj televiziji. Bilo bi bolje da napišem nešto o ovome. (Smeh) Ali ne mogu da vam tačno opišem sažaljenje i nevericu sa kojom je voditeljka postavila to pitanje. Njena perspektiva je bila, ovo ovde je jadni profesor. Očigledno je proveo poslednjih 20 000 godina u pećini. Stvarno nema pojma šta se dešava u svetu. Probajte ovo sa svojim prijateljima i poznanicima, ako želite. Videćete da je veoma kul pričati o svetu kao celini itd. Ako postavljate pitanja o tome, postajete pomalo starinski.

Poslednji razlog koji pominjem, posebno TED publici, sa pomalo straha, je povezan sa onim što zovem ,,tehno-transovi". Ako slušate tehno muziku duži period vremena, ona utiče na aktivnost vaših moždanih talasa. (Smeh) Nešto slično se izgleda dešava i sa preteranim koncepcijama kako će tehnologija da nadjača, u veoma brzom roku, sve kulturne prepreke, sve političke prepreke, sve geografske prepreke jer u ovom trenutku znam da vam nije dozvoljeno da mi postavljate pitanja, ali kada dođem dovde u svojim predavanjima sa studentima, ruke se dižu i ljudi me pitaju, ,,Da, ali šta ćemo sa Fejsbukom?" Ovo pitanje su mi postavili dovoljno često da sam pomislio kako bi bilo dobro da sprovedem istraživanje o Fejsbuku. U neku ruku, to je idealna vrsta tehnologije na koju možete pomisliti. Teoretski, ona omogućava lako formiranje novih prijateljstava širom sveta nasuprot sa prvim susedom. Koji procenat prijatelja na Fejsbuku živi van države u kojoj žive ljudi na kojima su zasnovane analize? Odgovor je verovatno negde između 10 i 15 procenata. Nije zanemarljivo. Dakle, ne živimo ni u potpuno lokalnom ili nacionalnom svetu, ali smo veoma daleko od 95 procenata koje biste očekivali i razlog je veoma jednostavan. Nadam se da ne formiramo prijateljstva nasumično na Fejsbuku. Tehnologija je postavljena na već postojeću matricu odnosa koje imamo i te odnose tehnologija ne menja u potpunosti. Ti odnosi su razlog zašto imamo daleko ispod 95 procenata svojih prijatelja u državama različitim od naših.

Da li je sve ovo značajno? Ili je globalonija samo bezopasan način primoravanja ljudi da obrate više pažnje na probleme globalizacije? Želim da predložim da u stvari globalonija može biti veoma štetna po vaše zdravlje. Kao prvo, prepoznavanje da je čaša samo 10 do 20 procenata puna je veoma važno za shvatanje da postoji potencijal za dodatne dobiti od dodatnih integracija, a ako mislimo da smo već tamo, ne bi bilo ni razloga da nastavimo da guramo napred. Kao na primer, ne bismo imali ovu konferenciju o radikalnoj otvorenosti da smatramo da smo već potpuno otvoreni prema svim vrstama uticaja o kojima se priča na ovoj konferenciji. Biti precizan o tome koliko je ograničena globalizacija je veoma važno, kako bismo bili u stanju da primetimo da ima prostora za još nešto više, nešto što bi doprinelo globalnom blagostanju.

To me dovodi do moje druge poente. Izbegavanje precenjivanja je takođe veoma korisno jer smanjuje i u nekim slučajevima u potpunosti preokreće, strahove ljudi o globalizaciji. Većinu svoje knjige ,,Svet 3.0" sam proveo obrađujući litije o krahu tržišta i strahovima koje ljudi imaju i smatraju da će ih globalizacija samo pogoršati. Naravno to neću moći da uradim za vas danas, ali ću vam pokazati dva naslova kao primer onoga što imam na umu. Pomislite na Francusku i trenutnu debatu o imigraciji. Kada pitate ljude u Francuskoj koji procenat francuske populacije čine imigranti, odgovor je oko 24 procenta. To je njihova pretpostavka. Možda shvatanje da je taj broj jedva osam procenata pomogne da se ohladi uzavrela retorika koju vidimo u vezi sa ovim problemom. Ili da uzmemo još upadljiviji primer, kada je Odbor Čikaga za strane odnose napravio anketu među Amerikancima, pitajući ih da pogode koji deo federalnog budžeta se izdvaja za međunarodnu pomoć, odgovor je bio 30 procenata, što je malo iznad stvarnog nivoa - (,,u stvari oko... 1%") (Smeh) - davanja američke vlade za saveznu pomoć. Ohrabrujuća stvar u vezi sa ovom anketom je to da kada su ljudi saznali koliko su pogrešili u svojim procenama, neki od njih su - ne svi - smatrali da bi trebalo povećati međunarodnu pomoć.

Međunarodna pomoć je u stvari odličan način da završim sa ovim jer kada razmislite o tome, ono o čemu sam pričao danas je ovaj pojam - veoma nekontroverzan među ekonomistima - da je većina ljudi pristrasna. "Međunarodna pomoć je najveća pomoć siromašnima", to je otprilike najveća predrasuda koju možete naći. Ako pogledate države članice OECD-a i koliko one troše po jednoj siromašnoj osobi i uporedite sa trošenjem po siromašnoj osobi u siromašnim državama, odnos je - Branko Milanović iz Svetske banke je radio proračune - oko 30 000 prema jedan. Naravno, neki od nas bi, ako smo stvarno kosmopolite, želeli da vidimo kako se taj odnos smanjuje na jedan prema jedan. Želeo bih da predložim da ne treba da ciljamo da napravimo bitniji napredak ovde gde smo sad. Ako bismo samo smanjili taj odnos na 15 000 prema jedan, postigli bismo ciljeve koji su dogovoreni na samitu u Riju pre 20 godina, za koje nije postignut nikakav napredak na samitu prošle nedelje.

U zaključku, iako je radikalna otvorenost dobra, s obzirom na to koliko smo zatvoreni, čak bi i delimična otvorenost drastično poboljšala stvari. Mnogo vam hvala. (Aplauz) (Aplauz)