Еколошки програм Нормана Фостера

Као архитекта пројектујете за садашњост, уз свест о прошлости, за будућност која је, у суштини, непозната. Еколошко деловање вероватно чини најзначајнији вид деловања и проблем данашњице. Желео бих да поделим нека своја искуства стечена током задњих четрдесет година -- ове године славимо четрдесету годишњицу -- и да испитам и дотакнем се неких опажања о природи одрживости -- колико далеко могу да иду предвиђања, шта проистиче из тога, које су опасности, које могућности, изазови и прилике. Мислим да -- још сам раније рекао, пре много, много година, пре него што је измишљен концепт еколошког деловања, да се не ради о помодарству, да је у питању опстанак.

Али, оно што никада нисам рекао, а што ћу заиста истаћи, је да је екологија заиста сјајна ствар. Мислим, сви пројекти који су на неки начин инспирисани таквим деловањем тичу се начина живљења којим се славе, којим се, на неки начин, прослављају места и простори који дефинишу квалитет живљења. У ствари, ја ретко да икад ишта цитирам, али ћу пробати да нађем један комад папира, ако будем у стању, са мишљу коју је крајем прошле године неко изрекао, о ономе што је за ту особу, који је на неки начин важан посматрач, аналитичар, писац, особа која се зове Томас Фридман, који је у „Хералд трибјуну” написао нешто о 2006. години . Рекао је: „Сматрам да је најзначајнија ствар која се догодила током 2006. године то што су еколошки начин живота и размишљања коначно постали актуелна ствар. Ове године смо дошли до прекретнице јер су еколошки начин живота, понашање, пројектовање, улагање и производња коначно схваћени од стране критичне масе грађана, предузетника и званичника као нешто што је у највећој могућој мери патриотско, капиталистичко, геополитичко и конкурентно што могу да учине. Отуда и мој мото да је 'зелено' ново црвено, бело и плаво”.

А ја сам се, на неки начин, запитао, подсећајући се прошлости: када се јавила та свест о нашој планети и њеној крхкости? Мислим да је то било 20. јула 1969, када је човек, по први пут, могао да види планету Земљу. На неки начин, ту синтагму је сковао Бакминстер Фулер. Пре него што је дошло до слома комунизма, имао сам привилегију да се сретнем са бројним космонаутима у Свемирском граду и на другим местима у Русији. Оно што је интересантно, када сад размишљам о том времену, они су били први истински борци за очување животне средине. Били су обузети неком пионирском страшћу коју су запалили проблеми око Аралског мора. А у то време то је било -- некако, многе ствари су се дешавале -- Бакминстер Фулер је био попут неког еколошког гуруа, што је опет израз који у то време још није био скован, бавио се дисциплином пројектовања, ако желите, био је песник, али је предвидео све ове ствари које се управо дешавају, и -- то је сад нека друга тема, нека друга дискусија. Можете погледати његове списе, невероватни су. Управо је то време, са свешћу коју су пробудила Бакијева пророчанства, оно што га је мучило као житеља, као становника ове планете, утицало на моја размишљања и на оно што смо радили у то време,

а у питању је већи број пројеката. Одлучио сам се за овај зато што се ради о 1973. години и генералном плану једног Канарског острва. Oво се вероватно подудара с временом када смо имали изворник о планети Земљи, када смо имали хипи покрет, и овај цртеж садржи неке од тих карактеристика, покушава да резимира, обухвати те препоруке, и све оне ставке које се данас најнормалније чују у говору, које су део нашег речника, знате, тридесетак година касније -- енергија ветра, рециклирање, биомаса, соларне ћелије. Истовремено је постојао и један прилично ексклузивни клуб архитеката, људи који су били заиста освешћени по питању пројектовања, које је инспирисао рад Дитера Рамса и предмети које ће створити за компанију под именом „Браун”. Овде се враћамо у средину педесетих, шездесетих. Упркос Бакијевим предвиђањима да ће све бити сведено на минијатуру и да ће захваљујући технологији настати један невероватан стил -- да ће комфор и погодности бити доступни -- било је веома, веома тешко замислити да ће све ово што видимо на овој слици бити упаковано са изузетно много стила, и да ће то, и пуно више од тога, моћи да нам стане на длан.

Мислим да дигитална револуција управо досеже тачку где, како се виртуелни свет, који је овде спојио толико много људи, коначно повезује са физичким светом, имамо стварност која је хуманизована, тако да дигитални свет карактерише сва срдачност, сва непосредност, оријентација аналогног света, вероватно на неки начин резимирано стилски или алтернативом која је овде доступна, који нам је великодушно дарован за време ручка, Максин, што би био следећи корак у развоју, такође инспирисан једним невероватно сензуалним осећајем. Заиста изузетно леп предмет. Дакле, нешто што је педесетих, шездесетих година било ексклузивно сада је, што је врло занимљиво, постало прилично инклузивно. Такође асоцира на iPod као икону, и на известан начин сугерише успех, остварење. Врло је занимљиво да је почетком 2007. године „Фајненшел тајмс” писао о томе како компаније из Детроита завиде Тојоти на хало ефекту који је постигла захваљујући Пријусу, хибридном, енергетски ефикасном возилу, које је равно iPod-у у смислу производа као симбола.

Мислим да је веома примамљиво да се, на неки начин, заварамо као архитекте, односно свако ко се бави процесом пројектовања, да одговор на наше проблеме лежи у зградама. Зграде јесу важне, али су оне тек један елемент далеко веће целине. Другим речима, као што ћу пробати да покажем, ако бисте били у стању да постигнете немогуће, нешто што би било еквивалентно вечитом кретању, могли бисте да, на пример, испројектујете кућу која не производи нимало угљеника. То би било решење. Нажалост, то није решење. То је тек почетак проблема. Немогуће је оделити зграде од градске инфраструктуре и мобилности саобраћаја. На пример, ако се, према оној фрази коју је инспирисао Баки, повучемо и погледамо планету Земљу, и ако погледамо једно типично индустријализовано друштво, потрошња енергије би се поделила на зграде 44 одсто, саобраћај, 34 одсто, и индустрију. Али, да поновим, ово је само део слике. Ако бисмо погледали заједно грађевине и саобраћај који има везе са грађевинама, другим речима, превоз људи, што износи 26 одсто, онда 70 одсто енергије која се троши потиче од начина на који наши градови и инфраструктура заједно функционишу.

Дакле, проблеми одрживости су неодвојиви од природе градова, а грађевине су део тога. На пример, ако бисмо узели и упоредили један град који је релативно недавно настао, што ћу, поједностављено, назвати северноамеричким градом, а Детроит није лош пример, јер веома зависи од аутомобила, град се простире прстенасто, при чему гута све више и више зелених површина, са све више и више путева, и све више енергије која иде на превоз људи између центра града -- при чему опет тај центар града, како бива лишен стамбене функције и постаје искључиво економски простор, опет умире. Ако бисмо упоредили Детроит са примером неког северноевропског града, а Минхен није лош као пример таквог града, уз веће ослањање на пешачење и вожњу бицикла, имамо град чија је густина заиста тек двапут већа, али који троши тек једну десетину исте те енергије. Другим речима, ако узмемо ове међусобно упоредиве примере, имамо огроман енергетски скок.

Дакле, у принципу, ако бисмо генерализовали ствари, могуће је показати да како густина расте овде уз доњу осу, потрошња енергије драстично опада. Наравно, ово је немогуће одвојити од питања као што су друштвена разноврсност, јавни превоз, могућност да се препешачи неко одговарајуће растојања, квалитет јавних простора. Опет, може се видети Детроит, у жутом на самом врху, невероватно висока потрошња, док је Копенхаген скроз доле. Што се тиче Копенхагена, иако се ради о граду велике густине, не карактерише га густина какву имамо када су питању градови изузетно високе густине. Две хиљадите године се догодило нешто прилично интересантно. По први пут смо имали настанак мегаградова, са 5 и више милиона становника, у земљама у развоју. Од обично 46 градова, тридесет три таква мегаграда се налазе у земљама у развоју. Дакле, морамо се запитати о утицају на животну средину Кине или Индије, на пример. Ако погледамо Кину, ако само погледамо Пекинг, може се видети према том саобраћајном систему загађење које настаје потрошњом енергије, док се број аутомобила повећава на уштрб бицикала. Другим речима, ако се на путевима сваки дан нађе 1000 нових аутомобила, што се управо дешава -- статистички, ради се о аутомобилском тржишту са највећом стопом раста у свету. Истовремено се смањује она бројка од пола милијарде бицикала који опслужују милијарду и триста милиона људи.

Процес урбанизације тамо је невероватан, веома убрзан. Дакле, ако размишљамо о транзицији у нашем друштву, о преласку из села у градове, који је трајао 200 година, исти такав процес се одиграва у распону од 20 година. Другим речима, бржи је десет пута. Такође је врло интересантно да у распону од неких 60 година имамо да је животни век постао двоструко дужи, а да се током истог тог периода урбанизација утростручила. Ако бих сад оставио ту глобалну слику и погледао последице у том неком сличном временском периоду када је у питању технологија -- која је у смислу оруђа оруђе рада пројектаната и дизајнера, а наводим наше искуство, искуство наше компаније, и то илуструјем мањим бројем одабраних пројеката -- како је могуће измерити промене које су се десиле на пољу технологије? Како оне утичу на пројектовање зграда? Нарочито, како могу да доведу до стварања објеката који троше мање енергије, производе мање загађења и одговорнији су у друштвеном смислу?

Када су зграде у питању, ова прича је почела касних шездесетих, раних седамдесетих година. Навешћу пример централне управне зграде компаније „Вилис енд Фејбер”, у малом трговишту на североистоку Енглеске, до којег можете стићи из Лондона и вратити се у току дана, ако тамо радите. Прво што се овде може видети је да је кров зграде попут неког топлог прекривача, неке врсте изолацијског врта, којим се истовремено слави јавни простор. Другим речима, за овај град они имају овај врт на небу. Дакле, хуманистички идеал је изразито присутан код овог пројекта, видљив, можда, на једној од мојих раних скица овде, где се може видети зеленило, може се видети сунчева светлост, постоји веза са природом, а природа је део генератора, покретача ове зграде. Такође симболички, боје ентеријера су зелена и жута. Располаже погодностима као што су базени, ради се флескибилно радно време, има своје друштвено језгро, простор, постоји додир са природом. Ово је било 1973.

Ова зграда је 2001. године добила награду, а наградом се велича зграда која се већ дуго времена користи. Том приликом су се вратили људи који су је створили: руководиоци пројектом, управа компаније из оног времена. Рекли су, знате, архитекте, Норман је стално говорио о пројектовању за будућност, и знате, изгледало је да нас неће коштати ништа више. Тако да смо му удовољавали, чинили га срећним. Слика на самом врху, оно што се не -- ако се погледа пажљиво, оно што говори је да је могуће увести струју, опремити ову зграду. Ова зграда је била спремна за промену. Дакле, 1975. имамо слику са писаћим машинама, а када је ова фотографија снимљена, ту су компјутери за обраду текста. Том приликом су рекли како је наша конкуренција морала да сагради нове зграде за нове технологије. Ми смо имали среће јер је наша зграда на неки начин била спремна за будућност. Предвидела је промене, иако су те промене биле непознате. Отприлике у време пројектантских активности пре ове зграде начинио сам скицу, коју смо недавно извукли из архиве. Рекао сам, а и записао сам: „Али, немамо времена, а заиста немамо ни потребно стручно знање у техничком смислу”.

Другим речима, нисмо поседовали технологију да на тој згради урадмо оно што би било заиста интересантно. А то би било стварање неке врсте тродимензионалног мехура -- стварно интересантног омотача који би омогућио природну вентилацију, путем којег би зграда дисала и који би озбиљно смањио потрошњу енергије. Упркос чињеници да је зграда, као еколошкa грађевина, у великој мери пионирско здање. А ако сад одем у будућност, оно што је интересантно јесте да нам је таква технологија сада доступна и да прославља овакав рад. Пример тога је библиотека Слободног универзитета отворена прошле године. Овде опет имамо пут од једне од много хиљада скица и компјутерских слика до стварности. Овде имамо комбинацију средстава, низова књига од тешког бетона, те начин на који су омотани овим омотачем, што омогућује вентилацију зграде и знатно мању потрошњу енергије, где заиста функционише у складу са природним силама.

Jош је интересантно да је изузетно воле људи који је користе. Овде се опет враћамо ономе што има везе са начином живота, а на неки начин, еколошко деловање је у великом мери сједињено с духом. Дакле, није у питању жртвовање, већ сасвим супротно. Mислим да се ради о нечему сјајном, величанcтвeнoм. Такође је могуће измерити ефикасност ове зграде по питању потрошње енергије у поређењу с обичном библиотеком. Да покажем још један аспект исте технологије али у сасвим друкчијем контексту -- ову стамбену зграду у Алпима у Швајцарској. Префабрикована од материјала који спада међу најтрадиционалније, при чему је материјал -- захваљујући технологији, могућности компјутерске обраде, могућности префабрикације, имамо елементе одличних својстава направљене од дрвета -- нешто крајње модерно. Да покажем само делић те технологије, могућности да се плотују тачке на небу и да се пренесе, да се ти подаци сада пренесу директно у фабрику.

Дакле, ако пређете границу -- уз саму границу, имамо малу фабрику у Немачкој, а овде можете да видите тог човека поред екрана свог компјутера, а оне тачке у простору су преносе. На левој страни су машине за сечење које након тога, у фабрици, омогућавају производњу тих појединачних комада. Уз одступање од тек неколико милиметара, комади ће бити састављени на самом градилишту. Интересантно је да ће затим та зграда да буде омотана помоћу најстарије технологије, ручно тесаним плочицама. Четврт милиона таквих плочица постављено је ручно као завршни слој. И опет, начин на који ово функционише као зграда, за оне међу нама који смо у прилици да уживамо у њеном простору, оне који тамо живе или је посећују. Ако сам направио скок у ове нове технологије, како смо -- шта се дешавало пре тога? Мислим, знате, како се живело пре мобилних телефона, ствари које се узимају здраво за готово?

Па, очигледно је да се свакако градило. Овде ћемо завирити у унутрашњост наше банке у Хонг Конгу изграђене 1979, која је отворена 1985. и која је у стању да рефлектује сунчеву светлост до самог средишта тог ту простора. А када немате компјутере, морате да правите стварне, физичке моделе. На пример, стављали смо макете под вештачко небо. Када су у питању ваздушни тунели, буквално смо их стављали у ваздушни тунел и пуштали ваздух, затим, километри и километри каблова, и тако даље. До прекретнице је вероватно дошло, када је наш рад у питању, са доласком првог компјутера. То се десило у време када смо покушавали да осмислимо нови аеродром. Ово је терминал број четири на Хитроу, који је као и било који други терминал. Велики и тежак кров који не допушта пролаз сунчевој светлости, пуно машина, велике цеви, машинерија која зуји.

А Станстед је, као еколошка алтернатива где се користи природно осветљење, пријатно место -- знате где се налазите, имате везу са спољашњим простором. Такође, током релативно дугог дела радног дана не треба му електрично осветљење -- електрично осветљење, које пак повећава загревање, што захтева више енергије за хлађење, и тако даље. У том тренутку ово је био један од малобројних компјутера. Овде имамо малу слику дрвета у Станстеду. Овде се не враћамо далеко у прошлост, у 1990. Ово је наша канцеларија. Када се погледа пажљиво, види се да људи цртају оловкама и да повлаче, знате, велике лењире и троуглове. Није то било тако давно, пре свега 17 година, а погледајте нас данас. Мислим, огромна промена.

Ако се вратимо у прошлост, имали смо једну даму која се звала Валери Ларкин, и 1987. године она је све наше податке имала на једном диску. Данас, сваке седмице имамо тачно 84 милиона дискова који бележе наше архивске податке о ранијим, текућим и будућим пројектима. То досеже висину од 21 километра увис, ка небу. Овакав бисте поглед имали када бисте погледали са те висине. У међувремену, као што знате, сјајни поборници попут Ала Гора указују на неумитни раст температуре у том контексту. Интересантно, такве зграде којима се слави овакво деловање и које су веома, веома значајне за ово место.

Наш пројекат рајхстага, чије су карактеристике добро познате, сигуран сам, као јавно место код којег смо се потрудили да, на неки начин, кроз процес заступања интереса различитих страна, дамо ново тумачење односа између друштва и политичара, јавни простор, и можда његова његова скривена одличја, манифест енергетске ефикасности -- нешто што не би уопште користило гориво у облику који знамо. Дакле, било би потпуно обновљиво. Овде опет имамо хуманистичку скицу, пренос у јавни простор, где све ово у великој мери има везе с екологијом. Овде нисмо морали да правимо праве макете. Очигледно је ваздушни тунел имао своје место, али оно што нам сада компјутери омогућавају је да истражујемо, планирамо, видимо како би то све функционисало када су у питању природне силе. Природна вентилација, могућност моделовања те доње коморе и коришћење биомасе. Комбинација биомасе, подземног издана, сагоревање биљног уља -- процес који су, што је интересантно, развили у Источној Немачкој, у време док је још зависила од Совјетског блока.

Дакле заиста, преузимање те технологије и развијање нечега тако чистог, што готово ни не ствара загађење. И ово је могуће измерити. Ово се може упоредити са количином угљен-диоксида коју је та зграда испуштала годишње у тонама, у време када смо се прихватили тог пројекта, преко 7000 тона. Колико би износила емисија са природним гасом, и, коначно, са биљним уљем, 450 тона. Ради се о умањењу од 94 одсто -- што је готово потпуно чисто. Може се видети како то исто функционише на примеру Комерцијалне банке -- зграда зависи од природне вентилације, начин на који су пројектовани вртови, њихова организација у виду спирале. Још једном, ово све се у великој мери тиче начина живота, квалитета -- радни простор у којем би се човек пријатније осећао. Опет, може се измерити смањење потрошње енергије.

Овде имамо еволуцију од пројекта до пројекта, а код зграде Швајцарске банке све је то отишло још корак даље. У питању је пројекат у лондонy. Овај след показује настанак модела грађевине. Оно што се прво види, а мислим да је то прилично интересантно, јесте овај круг, може се видети јавни простор око њега. Постоје ли други начини да се иста количина простора створи на тој локацији? На пример, ако бисте покушали да направите зграду која би заузимала простор до саме ивице плочника, имали бисмо исту површину. На крају се све профилише и урежу се бразде. Бразде постају нека врста зелених плућа, помоћу којих се стварају визуре, обезбеђује светлост, вентилација, грађевина добија на свежини. То затим омотате нечим што је такође кључно када је у питању изглед зграде, а то је мрежа триангулационих структура, која се, опет, може издалека довести у везу са неким од радова Бакминстера Фулера, а ту је и начин на који триангулација може да побољша перформансе зграде и допринесе њезином идентитету.

Овде се може видети детаљ који показује како се зграда отвара и дише кроз те атријуме, како сада, уз помоћ компјутера, можемо да моделујемо силе природе, види се висок притисак, низак притисак, да се зграда у великој мери понаша као крило авиона. Дакле, у стању је да све време, без обзира на правац дувања ветра, чини зграду свежом и оптималном за рад. За разлику од традиционалних зграда, врх зграде је такође чин славља. Врх зграде је видиковац, на њему нема никакве машинерије. Подножје зграде је такође јавни простор. При поређењу ове зграде са традиционалим грађевинама, шта се догађа ако покушамо да искористимо овакве стратегије у пројектовању у размишљању навелико? Показаћу вам две слике преузете из једног истраживачког пројекта наше компаније.

Зна се да Мртво море нестаје. Његов ниво опада, нешто попут Аралског мора. Очигледно је да је Мртво море на нижој надморској висини од океана и мора који га окружују. Постоји пројекат спашавања Мртвог мора тако што би се створио цевовод, цев, који би наизменично ишао по површини земље и испод ње, чиме ће се решити проблем доводом воде из залива Акаба до Мртвог мора. Ако бисмо то преузели и превели, размишљајући на начин који негујемо преко 40 година, то би значило шта ако то није само цев, шта ако је то уже за спасавање? Опет, у зависности од тога где се налазите, шта ако би то било еквивалентно Великом каналу, у смислу туриста, становања, десалинизације, пољопривреде? Другим речима, вода је крв која живот значи.

Ако се вратимо претходној слици, ако се погледа ова област коју карактеришу нестабилност и непријатељства, уједињујућа замисао из домена пројектовања, као хуманитарни гест, могла би да резултује помирењем свих зараћених страна ради заједничког циља, нечега што би било заиста еколошко и продуктивно у најширем смислу. Инфраструктура у тако великим размерама је такође неодвојива од комуникације. Било да је та комуникација виртуални свет или физички свет, она је дефинитивно од највеће важности за људско друштво. Како да у овом свету који расте учинимо јаснијим, нарочито на неким местима о којима говорим -- у Кини, на пример, која ће у наредних десет година изградити 400 нових аеродрома -- како би они требало да изгледају? Како се могу, у тој размери, учинити примеренијим?

Помињем Хонг Конг као неку врсту аналогног искуства у дигиталној ери јер увек постоји неки оријентир. Шта се, дакле, дешава када то узмемо и пренесемо на кинеско друштво у ширем обиму, на ширем плану? Интересантно је да се тиме, на неки начин, ствара можда мегаграђевина највишег типа. У овом тренутку, то је у физичком смислу највећи пројекат на нашој планети. 250 -- извињавам се, 50.000 људи ради непрекидно 24 сата, седам дана у недељи. Седамнаест одсто је већи од свих постојећих терминала на Хитроу заједно, укључјујући нови, још увек неизграђени терминал број пет. Овде имамо као изазов грађевину која ће бити еколошка, компактна, упркос својој величини, и која се тиче људског искуства путовања, која је за људе, која нас враћа на полазиште, јер се у великој мери тиче начина живота. И, на крају, можда ови простори величања.

Као што је Хуберт говорио током ручка, током разговора који се развио између нас, говорио је о овоме, говорио о градовима. Хуберт рече, и ту је апсолутно у праву, да су ово нове катедрале. На известан начин, један аспект овог разговора покренут је на новогодишње вече, када сам говорио о олимпијском програму у Кини у вези са његовим амбицијама и настојањима по питању екологије. Тада сам изрекао мисао -- те новогодишње вечери ми је прошло кроз главу -- како смо из 2006. ишли у 2007, попут неке симболичне прекретнице, да је можда, знате, будућност најмоћнија, најиновативнија нација. Како би неко, попут Кенедија некада, могао инспиративно да каже: „Послали смо човека на месец”.

Знате, ко ће рећи ми смо решили овај проблем зависности од фосилних горива, зависности од нестабилних, непријатељских режима, и тако даље. То би била јединствена платформа. Ради се о више ствари, знате, обновљиво је. И изнео сам мисао да би на преласку из једне у другу годину, помислио сам како ће та инспирација вероватно доћи из оних других, већих земаља -- Кина, Индија, азијско-пацифичких тигрова. Хвала вам пуно.

(Аплауз)