Nikolas Negroponte (Nicholas Negroponte) 1984. predviđa pet stvari

Ovu prilično dugu prezentaciju, sam pokušao da podelim na tri dela: prvi deo ima mnogo primera o tome kako može biti malo ugodnije korišćenje računara i kako se zaista obratiti osobinama ljudskog interfejsa. Ovo će biti neke jednostavne dizajnerske osobine i to će biti neke osobine inteligencije komunikacije. Drugi deo će biti samo primeri novih tehnologija, novi mediji se često tako formiraju. Proći ću kroz njih što brže mogu. Na kraju, prezentovaću neke primere, koje sam mogao da skupim, mislim da ovo ilustruju najbolje, u svetu zabave. Ljudi veruju, i ja isto mislim, da ćemo koristiti TV ekrane ili njihove ekvivalente za elektronske knjige budućnosti. Ali kada pomislite: "Bože! Kako je grozno gledati u mirne slike na TV-u." To ne mora da bude grozno. Ovo je slajd uzet sa TV-a i on je prerađen da bude simpatičan na televiziji i izgleda zaista divno.

Šta se dogodilo? Kako su ljudi upali u ovu zbrku? Gde ste sad, iznenada sedite ispred računara i video teksta, sistema teleksta, i pomalo ste zgroženi onim što vidite na ekranu? Morate da se setite da je televizija dizajnirana da se gleda sa udaljenosti osam puta većoj od dijagonale televizora. Ako imate televizor 35cm, 49cm, bilo kakav, onda tu dijagonalu treba pomnožiti sa osam i to je udaljenost na kojoj treba da sedite ispred TV-a. Ako stavimo ljude 45cm ispred televizora, i svi artefakti, koje niko od prvobitnih dizajnera nije očekivao da vidi, iznenada, vam zure u lice: senka maske, linije razlaganja slike, sve to. Sve to se može tretirati veoma lako; u stvari postoje načini kako ih se otarasiti, postoje načini da se naprave potpuno divne slike. Govorim sada malo o displej tehnologiji.

Da kažem malo o tome kako možete uneti informaciju. Moj omiljeni primer su prsti. Veoma me zanimaju displeji koji su osetljivi na dodir. Visoka tehnologija, visoka osetljivost. Zar neki od vas nisu o tom pričali? To je svakako veoma važno sredstvo za unos podataka, mnogi ljudi misle da prsti imaju veoma malu rezoluciju kao pero za unos podataka preko displeja. U stvari, nisu: oni imaju veoma visoku rezoluciju kao medijum za unos treba to da uradite dva puta, da dodirnete ekran i zatim da blago rotirate prst i možete da pomerate kursor sa velikom tačnošću. Kada vidite na tržištu ove sisteme koji imaju svega nekoliko svetlosnih dioda sa strane i veoma malu rezoluciju, lepo je da postoje jer je bolje išta nego ništa. Ali, na neki način, ispušta se poenta: a to je da prsti imaju vrlo visoku rezoluciju kao sredstvo za unos podataka. Šta su neke druge prednosti? Jedna od prednosti je da ne treba da ih uzimate, ljudi ne shvataju koliko je to važno, da ne morate da uzimate svoje prste da bi ste ih koristili. (Smeh)

Kada na momenat pomislite na miš Mekintoša, miša neću mnogo kritikovati, kada kucate, ono što imate, hoćete da upišete nešto, prvo, treba da pronađete miša. Verovatno treba da se zaustavite. Možda ne dođe do zastoja, ali nekako morate da nađete miša. Onda ga nađete, pa morate da ga malo prodrmate da biste videli gde je kursor na ekranu. Kada konačno vidite gde je, onda verovatno morate da pomerite kursor ovamo, i onda, "beng", morate da pritisnete dugme ili već nešto. To su četiri odvojena koraka spram kucanja, pa dodirivanja i kucanja i samo obavljanja svega toga u jednom pokretu, ili jednom i po, zavisno od toga kako hoćete da računate. Ono što pokušavam da uradim je da ilustrujem vrste problema sa kojima se sreću dizajneri novih kompjuterskih sistema, sistema zabave i edukativnih sistema iz perspektive kvaliteta tog interfejsa.

Još jedna prednost korišćenja prstiju je što ih imate deset. Nikad nismo znali kako da uradimo ovo tehnički, tako da je ovaj prikaz zapravo lažan. Nikad nismo uspeli da koristimo deset prstiju, ali postoje određene stvari koje očigledno možete da uradite koristeći više od jednog prsta za unos podataka i to je fascinantno. Ono na šta smo naleteli je nešto ... Ponovo, to je tipično kompjuterska oblast, kad imate grešku koje ne možete da se rešite, pretvorite je u karakteristiku. I možda ... (Smeh) možda je miš nova vrsta greške. Ali, u našem slučaju greška je kod displeja osetljivih na dodir: hteli smo da možemo da prevučemo, protrljamo prst preko ekrana da bismo ubacili neprekinuti niz tačaka i tu je jednostavno bilo previše trenja koje se stvaralo između vašeg prsta i stakla, ako je staklo zamena, kao što obično i jeste.

Tako smo pronašli nešto što je zapravo karakteristika u smislu da možete da pravite displej koji je osetljiv na pritisak. Kada ga dotaknete svojim prstom, u stvari, tad primenjujete silu na površinu ekrana što u stvari ima određenu vrednost. Da vidim, da ubacim drugi disk i brzo vam prikažem jedan primer. Zamislite ekran, koji nije samo osetljiv na dodir, već i na pritisak. Osetljiv je na sile u ravni ekrana -- X, Y i Z bar u jednom pravcu; ne možemo zaključiti kako da odemo u drugi pravac. Ali hajde da ostavim slajd po strani, da vidimo da li će se ovo drugo pojaviti. Dakle, na delu imamo displej osetljiv na pritisak. Osoba samo gura po ekranu da bi napravila krivu. Ali ovo je zanimljiv deo.

Želim da ga zaustavim na momenat jer je film veoma loš. Ovaj dotični displej je napravljen pre otprilike šest godina, kad smo se pomerali iz jedne sobe do druge, prilično velika osoba je sela na njega i upropastila ga. Sve što imamo je ovaj snimak. (Smeh) Ali zamislite da na ekranu ima mnogo objekata i da je osoba dotakla objekat, jedan od n -- kao što je uradio ovde, a zatim ga pritisnuo. Zamislite program gde su neki objekti teški, a drugi lagani, jedan je nakovanj na paperjastom tepihu, a drugi je ping-pong loptica na staklenoj ploči. I kad ga dotaknete, zaista morate da pogurate jako da biste pomerili nakovanj preko ekrana, dok samo lagani dodir ping-pong loptice i ona prošiša preko ekrana. Šta možete da uradite -- ups, nisam mislio da to uradim -- možete da zaista obavestite korisnika o osećanju fizičkih karakteristika. Ponovo, ne mora da bude težina, može da bude pokušaj opšteg pomeranja gomile, on mora da pomeri nosač aviona spram malog broda. U stvari, zbog toga je u to investirano.

(Smeh)

Cela teorija je da interfejsom fizičke osobine tog prenosnog sredstva -- u ovom slučaju su pritisak i dodiri -- koji dopuštaju da predstavite stvari korisniku koje ranije nikad niste mogli. To nije jednostavno gledanje na kvalitet ili luksuz interfejsa, već je u stvari pogled na ideju predstavljanja stvari koje ranije nisu mogle biti predstavljene. Želim da pređem na drugi primer, a to je primer druge vrste, gde pokušavamo da koristimo kompjuter i tehnologiju sa video diskovima da bismo dobili novu vrstu knjige. Ovde je ideja da ćete koristiti ovu knjigu i to će biti stvarno. Nekako ćete joj udahnuti život. Navikli smo na monologe. Ljudi koji prave filmove, oni su eksperti u pravljenju monologa: pravite film i on ima dobar početak, sredinu i kraj, na neki način to je umetnost. Tada kažete: "Postoji mogućnost za pravljenje konverzacijskih filmova." Šta to znači? Na neki način to nagriza srž cele profesije i sve pretpostavke tog medija. Takođe i pisanje knjiga je ista stvar.

Pokazaću vam veoma brzo novu vrstu knjige koja je pomešana sa ... svim stvarima koje u njoj žive, ali morate da zapamtite par stvari. Jedna je, ova knjiga zna za sebe. Svaki kadar filma ima informaciju o sebi. On zna ili bar postoji kompjuterski čitljiva informacija o samom medijumu. To nije samo statičan kadar filma. To je jedno. Drugo je, kada to treba da ostvarite to je medijum sa nasumičnim pristupom, koji možete, u stvari, da granate, širite, elaborirate i skupljate. I ovde -- ponovo, moj omiljeni primer -- je knjiga kuvanja, Larus gastronomije. Mislim da ovaj primer koristim prečesto, ali on je odličan jer postoji klasičan završetak u tom malom enciklopedijskom kuvaru, kaže vam kako da uradite nešto kao pingvin, dođete do kraja recepta i kaže vam: "Kuvaj dok nije gotovo." To je gornja zelena traka, što u stvari ne znači mnogo. Ali vi možete da mi obrazložite ili za nekoga ko nije ekspert, da kažete: "Kuvaj 45 minuta na 200 stepeni." A za totalnog početnika, možete ići i dalje i da obrazložite -- recimo: "Uključi rernu, prethodno zagrej, sačekaj da se svetlo ugasi, otvori vrata, ne ostavljaj vrata predugo, stavi pingvina i zatvori vrata ... " (Smeh) šta god. To je mnogo više obrazloženo i tako možete da varirate.

To je jedan način upotrebe nasumičnog pristupa. Drugi način je kad želite da objasnite istu stvar na više različitih načina. Ako ste u učionici i neko vas nešto pita, poslednja stvar je da ponavljaš ono što si upravo rekao. Pokušavaš da smisliš drugi način da kažeš istu stvar ili ako znaš dotičnog studenta ili način na koji on shvata stvari, onda ćeš možda to reći na način za koji misliš da će imati njegovo dobro razumevanje. Koristićete razne tehnike -- i ponovo, ovo je druga vrsta grananja. Ono što ću vam pokazati je .. to je prilično dosadna knjiga, ali mislim da nekad treba da čitate dosadne knjige jer vaše sponzore ne zanima uvek fikcija i zabava. Ovo je knjiga o tome kako popraviti prenos. Čak i ne znam koliko je star prenosnik, dopustite mi da vam pokažem nešto od toga i idemo dalje.

(Video) Pripovedač: Nastavimo da dobijamo opise za sva ova poglavlja. NN: Ovo je sadržaj. Samo zamislite transmisiju, kako protrljate prst preko prenosnika on osvetljava razne delove.

Pripovedač: Kada pronađem poglavlje koje želim da vidim, Samo dodirnem tekst i sistem će mi formatirati strane da čitam. Reči ili fraze osvetljene crveno su u rečniku, tako da dobijam različite definicije samo dodirivanjem reči, pojavljuje se definicija, postavljena preko ilustracije.

NN: Ovo je o planu goriva, fiteru za ulje i sve s tim u vezi. Ovo je relativno važno jer postavlja stranu ...

Pripovedač: Ovo je drugi primer strane rečnika crveno osvetljen. Mogu da dobijem definiciju ovih reči, tako što ih samo dodirujem i definicija se pojavljuje u uglu ilustracije. Mogu nazad na ilustraciju, ali u ovom slučaju to nije jedan kadar, to je u stvari film o nekome ko ulazi u kadar i vrši popravku objašnjenu u tekstu. Dvostrani klizač je kontroler brzine koji mi dopušta da gledam film na razne načine, napred ili nazad. I film se ceo prikazuje. Mogu nazad na početak .. i pustiti film u stvarnoj brzini. Ovde je još jedna postepena procedura, samo u ovom slučaju --

NN: OK, ovaj film je .. Svako je čuo za sinhronizovane fimove -- ovo su tekst sinhronizovani filmovi, tako da kad film ide, osvetljava se tekst. Osvetljavamo tekst kako film teče. Majstor: ... Ne predaleko. Prednji stubovi, bolje. Ne otpuštaj ih predaleko. Ako ih previše otpustiš biće veliki nered. NN: Sumnjam da neki od vas možda ne razumeju ovaj jezik.

(Smeh)

OK. Sad sam u trećem i poslednjem delu ovog izlaganja, za koje sam rekao da može biti pokušaj da vam bar pruži neke primere koji će biti malo više u vezi sa svetom zabave. Svakako, dobro obrazovanje treba da bude dobra zabava, pa je moj prvi primer iz jednog skorašnjeg eksperimenta koji sprovodimo -- u ovom slučaju, u Senegalu -- gde smo pokušali da koristimo personalne računare kao pedagoško sredstvo. Ali ne kao mašine za učenje; cela ideja je da se računar koristi kao instrument gde je potpuna zamena uloga -- dete je, ako želite, učitelj i mašina je đak -- i umetnost kompjuterskog programiranja je da prenos te vrste simulira razmišljanje o razmišljanju. Ali učenje dece da programiraju "per se" je potpuno nebitno. Ima nekoliko slajdova koje želim da prođem,

ali tu je priča koju želim da vam ispričam. Bilo je to kad, pre nego što smo ovo uradili u bilo kojoj zemlji u razvoju -- radimo to, u stvari, u tri zemlje u razvoju upravo sada: Pakistanu, Kolumbiji i Senegalu -- uradili smo to u nekim divljim delovima Njujorka. Jedno dete, čije sam ime zaboravio, imalo je oko sedam ili osam godina, apsolutno su ga smatrali mentalno hendikepiranim -- nije znalo da čita, nije to naučilo ni u grupi dece sa najlošijim uspehom -- i često je bilo odsutno, iako fizički prisutno. Ali se zadržalo u "kompjuterskoj prostoriji", gde je bilo svega nekoliko kompjutera, i naučilo je ovaj poseban jezik Logo -- i naučilo ga sa lakoćom, to mu je bilo vrlo zabavno, bilo je zanimljivo. Jednog dana, slučajno, došli su neki posetioci iz Nacionalnog instituta za obrazovanje, u svojim dvorednim odelima i gledali ovo, nikog od dece nije bilo tu, osim tog dečaka.

Bio je tu i rekao je: "Dopustite mi da vam pokažem kako ovo radi", i oni su dobili potpuno genijalan, divan opis Logoa. Dete je jednostavno zujalo kroz to, pokazujući im razne stvari dok ga oni nisu pitali kako može da radi nešto što nije mogao objasniti, a on je obrnuo uputstvo, pronašao objašnjenje i otkucao komandu i dobio to što su tražili. Oni su bili oduševljeni, do vremena kad je trebalo da odu do direktora, kog su u stvari i došli da vide -- ne kompjuterski prostoriju -- otišli su gore i rekli: "Ovo je apsolutno izvanredno! To je dete je bilo veoma jasno i pokazalo nam je, čak je rešavalo stvari koje nije moglo automatski pomoću uputstva. Bilo je jednostavno potpuno izuzetno."

Direktor je rekao: "To mora da je strašna greška jer to dete ne zna da čita. A vi ste očigledno bili obmanuti ili ste pričali sa nekim drugim." Svi su ustali i pošli dole, dete je još uvek bilo tu. Uradili su nešto veoma pametno: pitali su dete: "Možeš li da čitaš?" Dete je reklo: "Ne, ne mogu." Zatim su pitali: "Ali upravo si gledao uputstvo i pronašao si ... " A ono je reklo: "O, ali to nije čitanje." Oni su rekli: "Šta je onda čitanje?" Dečak je rekao: "Čitanje je ono smeće što mi daju u malim knjigama da čitam. To je potpuno nevažno, (Smeh) ništa ne dobijam za to. A ovde, uz mali napor, zauzvrat mnogo dobijam."

To je zaista nešto značilo za dete. Dete je divno čitalo, ispostavilo se da je bilo zaista sposobno. To je u stvari značilo nešto. Ta priča ima mnogo drugih anegdota koje su slične, ali vau. Ključ upotrebe kompjutera u obrazovanju je upravo tu, a to je: kada to znači nešto detetu? Postoji zabluda, to je stvarno samo zabluda: verujemo -- mislim da mnogi od vas u to veruju -- da je teže čitati i pisati nego što je naučiti govoriti. A nije, mislimo govor -- "Bože, mala deca to nekako pokupe i dok postanu dvogodišnjaci govore osrednje, ali do tri ili četiri ona govore prilično dobro. Ipak morate ići u školu da naučite da čitate, morate da sedite u učionici i neko treba da vas nauči. Dakle, to mora da bude teže." Pa, to nije teže. Ono što je istina je da govor ima veliku vrednost za dete; dete može da ima veliku korist od pričanja sa vama.

Čitanje i pisanje je potpuno beskorisno. Za dete ne postoji razlog da čita i piše, osim slepe vere, da će vam biti od pomoći. (Smeh) Šta se dešava kad odete u školu i ljudi vam kažu: "Verujte mi, svideće vam se ovo. Svideće vam se čitanje", i zatim samo čitanje i čitanje. S druge strane, dajte detetu -- trogodišnjaku -- kompjuter, oni otkucaju malu komandu i -- puf! -- nešto se desi. Iznenada ... možete da to ne zovete čitanje i pisanje, ali se sigurno neka vrsta kucanja i čitanja na ekranu mnogo isplati i još je zabavno. U stvari, to je moćan edukativni instrument. U Senegalu, pronašli smo ovo u tradicionalnoj učionici: 120 dece -- po tri u klupi -- jedan učitelj, malo krede. Ovaj đak je bio jedan od naših prvih đaka, to je devojčica koja se naslanja levo sa svojom tablom, ona je došla ... u roku od dva dana -- želim da vam pokažem program koji je napisala, zapamtite njenu frizuru. Ovo je program koji je napravila.

To je nešto što je značilo njoj, pravljenje uzorka njene frizure, pravila ga je u stvari tokom dva dana -- svaki dan po sat -- i otkrila je da je to za nju, apsolutno najznačajniji deo ... Ali u korenu toga, malo je znala koliko je znanja dobijala o geometriji, samoj matematici, logici i svemu ostalom. Ponovo, mogao bih da pričam tri sata o ovoj temi. Doći ću do mog poslednjeg primera i onda završiti. Moj poslednji primer -- kao i neki od mojih bivših kolega, koje vidim u sobi, mogu da pretpostave šta će to biti. Da, to je to. To je naš rad -- koji je bio pre nekog vremena, još uvek je moj omiljeni projekat -- telekonferencije. Razlog zašto je to još uvek moj omiljeni projekat, je to što su od nas tražili da napravimo sistem za telekonferencije gde ste imali sledeću situaciju: imate pet ljudi na pet različitih mesta -- to su poznati ljudi -- i imate sve te ljude u telekonferenciji, tako da je svako potpuno ubeđen da su ostala četiri fizički prisutni. Ovo je dovoljno otkačeno da bismo, očigledno naseli i jesmo. Činjenica da smo poznavali ljude -- morali smo da pogledamo istoriju Volta Diznija -- u stvari smo otišli tako daleko smo napravili katodnu cev u oblicima ljudskih lica. Ako bih hteo da pozovem mog prijatelja Pitera Spraga na telefon, moja sekretarica bi iznela njegovu glavu i postavila je na sto,

(Smeh)

bio bi to TV koji se koristi za ovu priliku. I to je misteriozno: nema načina kako da vam objasnim količinu kontakta očima koji dobijate sa fizičkim licem projektovanom pomoću ove vrste 3D katodne cevi. Sledeća stvar koju je trebalo da uradimo je da ih ubedimo, da je neophodna prostorna korespondencija, koja je jednoznačna, ali opet, to je nešto što nije došlo prirodno iz telekomunikacija ili računarskog načina razmišljanja; to je vrlo, ako hoćete, arhitektonski ili prostorni koncept. A to je da prepoznate da kad sedite za stolom, stvarna lokacija ljudi postaje veoma važna. Kad neko ustane, u stvari, kada ode da odgovori na telefon ili koristi kupatilo ili nešto, prazno mesto postaje, ako hoćete, ta osoba. Ako često pokazujete na prazno mesto i kažete: "On ili ona se neće složiti", prazna stolica je ta osoba i prostorno je suštinsko. Zato smo rekli: "Hajde, biće okrugli stolovi i raspored oko stola će biti isti, tako da na mom mestu, biću, ako hoćete, stvaran i onda na ostalim mestima će biti ove plastične glave. Plastične glave, neki put želite da ih projektujete. I postoji veliki broj šema, o kojima ne želim da počinjem,

ali ova je ona koju smo na kraju koristili kada smo projektovali na platno ekrana pozadi koje je oblikovano na licu -- bukvalno od lica te osobe. Pokazaću vam još jedan slajd, gde je ovo zaista napravljeno iz nečega što se zove solidna fotografija i to je ekran. Pratimo, na glavi osobe, pokrete glave -- tako da videom prenosimo položaje glave -- i ta glava se pomera u otprilike dva pravca. Tako da se ja, iznenada, okrenem prema osobi ulevo i počnem da pričam sa tom osobom, tada će osoba meni desno, videti ove dve plastične glave kako pričaju jedna sa drugom. I kad ta osoba prekine, onda se ove dve glave mogu okrenuti. To je zaista rekonstrukcija, sasvim precizno, telekonferencije.