Miru Kim i njena umetnost iz podzemlja

Odrasla sam u Seulu u Južnoj Koreji, a u Njujork sam se doselila 1999. na studije. Tada sam odabrala usmerenje koje je priprema za studije medicine i mislila sam da ću postati hirurg zato što me je interesovala anatomija a seciranje životinja mi je zaista zagolicalo maštu. Istovremeno, Njujork me je potpuno osvojio. Shvatila sam da ceo grad mogu da posmatram kao da je živi organizam. I poželela sam da ga seciram i da se zagledam u njegove još neviđene slojeve. A način da to uradim je bio kroz umetničko izražavanje. Pa sam se tako posle nekog vremena umesto za medicinu odlučila za usavršavanje na akademiji umetnosti. a na postdiplomskim studijama sam se zainteresovala za stvorenja koja obitavaju u skrivenim budžacima grada.

U Njujorku, pacovi su deo svakodnevice putnika u gradskom prevozu. Većina ljudi ih ignoriše ili ih se plaši. No, meni su počeli da se dopadaju, jer pripadaju životu na rubovima društva. I uprkos tome što ih koriste u laboratorijama da bi unapredili živote ljudi takođe ih smatraju štetočinama. Krenula sam da ih tražim po gradu i pokušavala sam da ih fotografišem. Jednoga dana, u podzemnoj železnici, snimala sam fotografije šina nadajući se da ću uhvatiti pokojeg pacova u kadar, i tada mi je prišao čovek i rekao mi "Ovde ne možeš da fotografišeš. Gradsko saobraćajno preduzeće će ti oduzeti fotoaparat". To me je potpuno šokiralo, i u sebi sam pomislila, "Pa, dobro ako je tako. Slediću pacove". Tada sam krenula u tunele, i tamo sam shvatila da grad ima još jednu meni sasvim nepoznatu dimenziju koju većina ljudi nikada i ne upozna.

Otprilike u isto vreme sam upoznala druge ljude koji su delili moje stavove i koji su sebe nazivali urbanim istraživačima, avanturistima, istraživačima pećina gerilskim istoričarima i slično. Primili su me u svoju otvorenu onlajn mrežu različitih ljudi koji se bave istraživanjem urbanih ruševina kao što su napuštene stanice podzemne železnice, tuneli, kanalizacioni kolektori, cevovodi, fabrike, bolnice, brodogradilišta i drugo.

Kada sam fotografisala na tim mestima, učinilo mi se da na slikama nešto nedostaje. Prosto dokumentovanje ovih objekata koji će uskoro biti porušeni meni nije bilo dovoljno. Tako sam poželela da stvorim fiktivni lik ili životinju koja prebiva u tim podzemnim prostorima, i najjednostavniji način da to uradim, u to vreme, bio je da sama postanem svoj model. Odlučila sam se za akt jer nisam želela da figura unese bilo kakve kulturne pretpostavke ili elemente koji bi bili obeležja vremena. Tražila sam jednostavan način da predstavim živi organizam koji naseljava ta opustošena i devastirana mesta.

Ovo je snimljeno u šečerani Rivijera u Red Huku u Bruklinu. Sada je to neiskorišćeno zemljište od dva i po hektara preko puta nove Ikeine robne kuće koje iščekuje novi tržni centar Bila sam veoma vezana za to mesto jer je to bio prvi industrijski kompleks koji sam sama pronašla koji je bio napušten. Kada sam tamo ušla prvi put, bila sam preplašena, jer sam čula lavež pasa i pomislila sam da su to psi čuvari. Ali ispostavilo se da su to divlji psi koji su tamo živeli a mesto je bilo tik uz vodu pa je na vodi bilo labudova i pataka i odasvud je raslo drveće i pčele su se gnezdile u bačvama od šećera.

Priroda je ponovo preuzela ceo kompleks. A ja sam, nekako želela ljudski lik u celoj slici koji bi u istoj meri pripadao toj prirodi. Kada sam se u tom prostoru počela osećati sigurno, činilo mi se da je to neko veliko igralište. Penjala sam se na rezervoare i skakutala po ogoljenim gredama kao da sam se vratila kroz vreme i ponovo postala dete.

Ovo je snimljeno u starom akvaduktu sa reke Kroton preko kojeg se prvi put dovodila voda u Njujork. Gradnja je otpočeta 1837. godine Trajala je oko pet godina. Napušten je kada je otvoren novi akvadukt sa reke Kroton 1890. Kad ulazite u ovakve prostore, neposredno pristupate prošlosti jer ti prostori desetlećima stoje netaknuti. Volim da osetim auru mesta u kome je prisutno tako mnogo istorije. Umesto da gledate reprodukcije kod kuće, ovde zaista osećate svaku ručno obrađenu opeku i provlačite se kroz uske procepe i budete mokri i blatnjavi i hodate niz mračni tunel sa baterijskom lampom u ruci.

Ovo je tunel ispod Riversajd parka. Sagradio ga je tridesetih godina prošlog veka Robert Mozes. Murale su uradili grafiti umetnici da ovekoveče sudbine stotine beskućnika koji su raseljeni iz tunela 1991. kada je tunel ponovo otvoren za železnički saobraćaj. Dok hodate ovim tunelom, sve je veoma mirno. Nema nikoga oko vas, a čujete kako se u parku iznad igraju deca, potpuno nesvesna da je sve ovo ispod njih.

Kada sam često odlazila na takva mesta obuzimao me je osećaj teskobe i izolovanosti jer sam prolazila kroz usamljeničku fazu u životu i odlučila sam da svoju seriju nazovem "Zlovolja ogoljenog grada" što je omaž Šarlu Bodleru. "Ogoljeni grad" je jedno od imena Njujojrka a "zlovolja" otelovljuje melanholiju i inertnost koji proizlaze iz osećaja otuđenosti u urbanom okruženju.

Ovo je taj isti tunel. Vidite sunčeve zrake kako se probijaju kroz ventilacione šahtove i voz koji se približava.

Ovo je napušteni tunel u Helz Kičenu. Bila sam tamo sama, pripremala sam snimanje, kad mi je prišao jedan beskućnik. Ja sam u suštini bila uljez u njegovom životnom prostoru. Isprva sam se baš uplašila, ali sam mu smireno objasnila da radim na jednom umetničkom projektu i izgleda da se on sa time saglasio pa sam tako nastavila da postavljam kameru na automatski tajmer i da trčim tamo amo. I kad sam završila, on mi je prišao i ponudio mi svoju košulju da obrišem noge i ljubazno me je ispratio do izlaza. Mora da je to bio veoma neobičan dan u njegovom životu. (Smeh)

Taj je događaj na mene ostavio utisak, jer sam shvatila da taj prostor sadrži tako mnogo izbrisanih sećanja grada. Taj je beskućnik, za mene, zaista predstavljao elemenat podsvesti grada. Ispričao mi je da su ga nad zemljom zlostavljali, i da je neko vreme proveo i u zatvoru na Rajkers Ajlendu i da je konačno u ovom prostoru pronašao svoj mir. Tunel su svojevremeno sagradili da bi pospešili razvoj grada, a danas je to skrovište za odbačene, za one kojih se prosečni stanovnik grada nikada niti ne seti u svojim svakodnevnim aktivnostima.

Ovo se nalazi ispod mog matičnog univerziteta, Univerziteta Kolumbija. Tuneli su čuveni po tome što su bili korišćeni za vreme rada na projektu Menhetn. Baš ovaj tunel je zanimljiv jer se u njemu vide originalni temelji duševne bolnice Blumingdejl koja je srušena 1890. godine kada se univerzitet uselio.

Ovo je imanje kolonije grada Njujorka što je zapravo bila ubožnica na Steten Ajlendu od 1890. do tridesetih godina dvadesetog veka. Najveći broj mojih fotografija snimljen je na mestima koja su napuštena već nekoliko desetleća ali ovo mesto je izuzetak.

Dečija bolnica je zatvorena 1997. godine nalazi se u Njuarku. Kada sam otišla tamo pre tri godine, prozori su bili porazbijani i boja je otpadala sa zidova, ali sve ostalo je ostalo netaknuto. Ovde vidite sto za autopsije, ležišta u mrtvačnici, rentgen aparate čak i upotrebljene instrumente koji su na stolu za autopsiju.

Nakon što sam prošla kroz nedavno napuštene objekte učinilo mi se da sve može otići u propast veoma brzo: kuća, kancelarija, tržni centar ili crkva... bilo šta što čovek podigne. To me je podsetilo da je ljudski osećaj sigurnosti lako poljuljati i da su ljudi zapravo veoma ranjivi.

Volim da putujem, a Berlin je jedan od mojih omiljenih gradova. U njemu ima mnogo istorije, a takođe, ima i mnogo podzemnih bunkera i ruševina zaostalih iza rata.

Ovo je snimljeno ispod utočišta za beskućnike koje je sagrađeno 1885. i primalo je 1100 ljudi. Videla sam građevinu iz voza, i sišla sam na sledećoj stanici i tamo sam srela ljude koji su mi omogućili pristup svom podrumu nalik na katakombe koji je za vreme rata služio kao skladišta za municiju a takođe je, u jednom trenutku bio skrovište za izbegle Jevreje. Ovo su originalne katakombe u Parizu. Tamo sam dosta toga istraživala u područjima koja inače nisu dostupna i istog časa sam bila opčinjena tim prostorom.

Tuneli se protežu na preko 300 kilometara a samo je oko kilometar i po otvoren za javnost kao muzej. Smatra se da su prvi tuneli sagrađeni oko 60. godine p.n.e. Kopani su sistemski i služili su kao kamenolomi i do 18. veka urušavanje ovih struktura je predstavljalo pretnju po sigurnost pa je vlada naredila podupiranje postojećih kamenoloma i kopanje novih tunela za nadzor da bi se cela oblast unela u karte i nadgledala.

Kao što vidite, sistem je veoma složen i nepregledan. Bilo bi veoma opasno izgubiti se u tim tunelima. Ali, istovremeno, u gradu je postojao problem sa prepunim grobljima. Pa su tako kosti prenete iz groblja u kamenolome, čineći ih jednom vrstom katakombi. Ovde se nalaze ostaci više od šest miliona ljudi neki stari i oko 1300 godina. Ovo je snimljeno ispod groblja na Montparnasu gde se i nalazi većina kosturnica. Tu se nalaze i telefonski kablovi iz pedesetih godina i mnoštvo bunkera iz vremena drugog svetskog rata

Ovo je nemački bunker. U blizini je francuski bunker, a ceo sistem tunela je toliko složen da se suprotstavljene strane nikada nisu susrele. Tuneli su čuveni i po tome što su ih koristili pripadnici pokreta otpora, a o tunelima piše i Viktor Igo u romanu Jadnici. Videla sam mnogo grafita iz devetnaestog veka, poput ovog.

Nakon istraživanja podzemlja Pariza, odlučila sam da se popnem visoko pa sam se ispela na gotički spomenik koji se nalazi u samom središtu Pariza. ovo je kula Sen Žak. Sagrađena je početkom šesnaestog veka. Ne preporučujem sedenje na gargojlu usred januara, bez odeće. Bilo je veoma neprijatno.

I sve to vreme, nisam videla nijednog pacova ni na jednom od ovih mesta, sve do nedavno, kada sam se spustila u drenažni sistem Londona. Na tom mestu mi je istraživanje možda bilo najteže Morala sam da nosim gas masku, zbog otrovnih isparenja, Pretpostavljam svuda osim na ovoj fotogafiji. I onda kada nailazi talas otpadnih voda sve grmi kao pred oluju.

Ovo je kadar iz filma na kome sam nedavno radila, zove se Slepa vrata. Pažnju sam usmerila na to da uhvatim pokret i teksturu. A crno-beli 16-milimetarski film je sve to predstavio na neki drugačiji način.

A ovo je prvi pozorišni projekat na kome sam radila. Uradila sam adaptaciju i produkciju komada "San" Augusta Strindberga koji je izveden samo jednom prošle godine u septembru u tunelu ispod avenije Atlantik u Bruklinu, to je tunel koji se smatra najstarijim tunelom podzemne železnice na svetu, sagrađen je 1844. godine U poslednje vreme više se bavim ovakvim zajedničkim projektima. Ali kad god sam u prilici, radim na svojim serijama.

Poslednje mesto na kome sam bila su ruševine Maja u Kopanu u Hondurasu. Ovo je snimljeno unutar arheološkog tunela u glavnom hramu.

Dopada mi se da učinim još nešto pored istraživanja ovakvih mesta. Osećam obavezu da te prostore iznova oživljavam i da im dajem ljudsku dimenziju da bih u kreativnom činu sačuvala njihova sećanja pre nego što budu zauvek izgubljena. Hvala vam.