Majk Rou (Mike Rowe): Veličanje poslova -- svih vrsta poslova

Ekipu emisije "Prljavi poslovi" i mene pozvali su u gradić Krejg u Koloradu. Gradić od samo par desetina kvadratnih kilometara u Stenovitim planinama. Posao o kome se radi - uzgajanje ovaca.

Moja uloga u emisiji, za vas koji niste gledali, je veoma jednostavna. Ja sam pripravnik i radim sa ljudima koji se ustvari bave poslom koji prikazujemo. Moje odgovornosi su da radim posao tih ljudi, da se trudim i da pošteno prikažem kako je biti jedan od tih ljudi i kako izgleda jedan dan u njihovim životima. Posao o kome je reč - čuvanje ovaca. Odlično.

Odlazimo u Krejg, prijavljujemo se u hotel i sutradan shvatam da će kastracija biti najbitniji deo posla. Inače, nikada ne radim nikakva istraživanja. Međutim, ovo je delikatna tema, a ja radim za "Diskaveri" i želimo da verno prikažemo sve što radimo, ali da pri tom veoma vodimo računa o zaštiti životinja. Pozvao sam društvo za zaštitu životinja i rekao im :''Planiram da sutra kastriram neku jagnjad, možete li mi reći kako se to radi?''

Odgovorili su mi: ''Procedura je prilično prosta.'' Koristi se gumica, kao ova, samo manja. Ova je doduše bila oko špila karata koje sam dobio juče, ali podseća na gumicu sa kojom ću raditi.

Pitao sam: ''OK, kako tačno izgleda procedura?''

Odgovorili su mi: ''Gumica se čvrsto obmota oko repa. Zatim se druga gumica obmota čvrsto oko mošnica. To lagano usporava protok krvi. Nedelju dana kasnije obmotani delovi sami otpadnu.''

Odlično! Ukapirao sam. Onda nazovem organizaciju za sprečavanje okrutnosti nad životinjama i oni mi potvrde proceduru. Iz zabave nazovem i udruženje za etičko tretiranje životinja, ne sviđa im se procedura ali je i oni potvrde, jer se ustvari to radi na taj način.

Sledećeg dana izlazim i krećem. Daju mi konja i odlazimo do jagnjadi. Odvodimo jagnjad do tora koji smo napravili i počinjemo sa stočarskim poslovima.

Melani je Albertova žena. Albert je pastir o kome govorimo. Melani obema rukama podiže jagnje, tako da jednom rukom hvata dve leve, a drugom dve desne noge. Jagnje je postavljeno, ona mu širi noge. Odlično, to je to. Dolazi Albert, ja ga pratim, ekipa je tu okolo. Uvek prvo ispratim kompletnu proceduru, pre nego što sam probam. Kad ste pripravnik, tako morate da radite. Albert, da bi izvadio gumicu poseže rukom ka džepu ali umesto gumice vadi nož. Mislim... ali to nije gumica, to je nož. U momentu dok otvara nož, oštrica reflektuje zrak sunca koje je u tom momentu počelo da izlazi iznad planine, bilo je jako upečatljivo.

U roku od dve sekunde, Albert je držao nož između repne hrskavice, pored zadnjice jagnjeta i u momentu je rep završio u posudi koji sam držao. Sekund kasnije, svojim velikim palcem i nažuljanim kažiprstom, čvrsto je uhvatio mošnice, Povukao ih je ka sebi, ovako, uzeo je nož i ako mislite da znate šte sledi, grešite. Zareže vrh, baci ga preko ramena, hvata mošnice i gura in na gore, i tada mu se glava spusti tako da zakloni moj pogled, u tom momentu čujem nešto kao srkanje i zvuk koji podseća na odlepljivanje čičak trake. Ne šalim se!

Da li možemo da pogledamo video? Nećemo, šalio sam se. (smeh) Mislim da je bolje kada objašnjavam u slikama.

I onda uradim nešto što nikada ne radim na snimanjima emisije, nikada. Kažem: "Stop, stanite!" Vi koji ste gledali emisiju znate da uvek snimamo iz prvog puta. Nema priprema, nema scenarija. Ne gubimo vreme i ne uvežbavamo, snimimo onako kako se dešava.

Rekao sam: "Stanite, ovo je ludost!" Mislim... razumete? (smeh) Ovo je ludost! Ne možemo ovo uraditi.

Albert začuđen pita: "Šta?"

Kažem: "Ne znam šta si upravo uradio, ali u ovoj posudi su testisi i mi nećemo to tako da radimo.''

Odgovorio je: ''Mi to tako radimo.''

Pitao sam ga: ''Zbog čega radite tako?" I nedopuštajući mu da objasni rekao sam: ''Želim to da uradim ispravno koristeći gumice.''

Pitao je: ''Kao društvo za zaštitu životinja?''

kažem: ''Da, kao oni. Hajde da uradimo tako da jagnje ne vreči i ne krvari. Emisija se prikazuje na pet kontinenata, čoveče. Dva puta dnevno se prikazujemo na "Diskaveriju", prosto ne možemo to da uradimo.''

I on kaže: ''OK'' Ode do svoje kutije i izvadi kesicu sa gumicama. Melani podiže drugo jagnje, postavlja ga, jedna gumica ide na rep, druga na mošnice. Jagnje staje na noge, napravi dva koraka i padne, podigne se, malo se protrese, napravi još par koraka i padne. Mislim... ovo uopšte nije dobar znak za ovo jagnje. Podigne se, ode do ćoška i nastavi da drhti i onako utučeno legne na zemlju.

Gledam u to jagnje i pitam: ''Alberte, koliko dugo će mu biti ovako? Kada će ustati?''

Za jedan dan - kaže on.

Kažem: ''Za dan? A koliko će trebati da otpadnu?''

'Nedelju dana.''

U međuvremenu, jagnje koje je kastrirao na svoj način poskakuje naokolo, krvarenje je prestalo, gricka travu, svo je onako veselo. Zapanjio sam se koliko sam samo pogrešio. Shvatio sam da uopšte nisam u pravu, za veliki broj stvari. (smeh) Pogotovo sam shvatio da tog dana nisam imao sreće jer ću morati da uradim ono što je Albert upravo uradio, a u toru ima sigurno stotinak jagnjadi. Cela situacija podsetila me je na švedski pornić, u kome ja glumim... (smeh)

Melani podiže jagnje, postavlja ga, širi mu noge, Albert mi dodaje nož, krenuo sam, rep otpada. Nastavljam, hvatam mošnice, vrh otpada. Albert mi objašnjava: ''Gurni to jako na gore.'' Tako i uradim 'Još gurni'. Još gurnem.

Pojavljuju se testisi, izgledaju kao dva palca okrenuta ka vama. A onda mi kaže: ''Odgrizi ih. Samo ih odgrizi.'' Čuo sam ga, čuo sam svaku reč koju je rekao. (smeh) Kako sam se uvalio u ovakvu situaciju? Mislim... kako, kako sam se došao dovde? (smeh)

To je jedan od onih trenutaka, kada vam se mozak sam isključi; odjednom, nalazim se na području Stenovitih planina, i jedino o čemu mogu da razmišljam je Aristotelova definicija tragedije. Po Aristotelu, treagedija je momenat kada se junak suočava sa svojim pravim identitetom. (smeh)

Mislim... ''Kakva je ovo uvrnuta metafora? Ne sviđa mi se o čemu trenutno razmišljam''. Ne mogu tu misao izbaciti iz glave, niti mogu ovu sliku izbaciti iz glave, pa sam uradio ono što sam morao. Zgrabio sam ih. Zgrabio sam ih ovako i trgnuo sam glavu nazad. I stojim tako sa dva testisa na bradi... (smeh) ...i ne mogu onu metaforu da izbacim iz glave.

OK, još sam u poetici kod Aristotela i odjednom dva pojma padaju mi na pamet, pojmovi koje nisam čuo još od fakulteta. To su anagnorisis i peripetija. Anagnorisis i peripetija. Anagnorisis je grčka reč za otkriće. Bukvalno, anagnorisis je prelaz iz neznanja u znanje, to je ono što "Diskaveri" radi. To je ono što radi emisija "Prljavi poslovi". I ja sam do grla u anagnorisisu svaki dan. Odlično. Drugi pojam, peripetija, je onaj momenat u velikim tragedijama, znate kod Euripida i Sofokla, momenat kada Edip shvati da je ženska sa kojom spava i sa kojom ima decu ustvari njegova majka. To je peripetija, prelazak iz velike sreće u veliku tugu. I ta metafora mi je u glavi, a anagnorisis i peripetija mi vise na bradi. (smeh)

Moram vam priznati da je to ustvari odlična stvar. Kada krenete da tražite peripetiju naći ćete je svuda. Brus Vilis u filmu "Šesto čulo", ceo film pokušava da pomogne dečaku koji vidi mrtve ljude, i odjednom shvata "Ups, ja sam mrtav". To je peripetija. Razumete? Poražavajuće je kada publika to vidi na pravi način. Neo u filmu "Matriks", "Ooo, ja ustvari živim u kompjuterskom programu - to je otkačeno."

Ova saznanja koja vode iznenadnom razumevanju, doživljavao sam u preko 200 prljavih poslova i stalno ih doživljavam, ali ovo, ovo me je nateralo da shvatim nešto za šta nisam bio spreman. I dok sam tako stajao, gledajući veselo jagnje koje sam oskrnavio, ali koje je izgledalo OK... Gledajući drugo jadno jagnje koje sam odradio na ispravan način, prosto sam se zapitao: Ako sam pogrešio u ovom slučaju i ako grešim toliko često, ali bukvalno, na koje bih još aristotelovske zablude mogao dati komentar?

Ja nisam socijalni antropolog, ali moj prijatelj jeste. Razgovarao sam sa njim. (smeh) On kaže: "Vidi Majk, ne znam da li si zainteresovan za ovakve stvari, ali, da li shvataš da si snimao emisije u svakom delu Amerike. Radio si u rudniku, radio si sa ribarima radio si u industriji čelika, radio si u svakoj bitnoj industrijskoj grani. Bio si rame uz rame sa svim tim ljudima sa kojima političari očajnički žele da se dovedu u vezu svake četvrte godine."

Još uvek se sećam Hilari koja sa radnicima u železari pije viski koji joj se cedi niz bradu. To su ljudi sa kojima ja radim svakog dana. "I ako imaš da kažeš nešto o njihovim razmišljanjima generalno možda je vreme da razmisliš o tome. Razmisli, čoveče, četiri godine." To mi je u glavi, testisi na bradi, misli mi skaču u glavi. Nakon tog snimanja, moja emisija se nije promenila, nije se promenilo ono što emisija predstavlja, ali se promenila za mene lično.

I sada, dok govorim o emisiji, ne pričam vam samo priču koju ste čuli, priče o 190 sličnih poslova. Ustvari pričam, ali pričam i o drugim stvarima, stvarima u vezi s kojima sam pogrešio, o nekim drugim pogledima na te poslove, pogledima za koje sam mislio da su nepromenljivi, a ustvari jesu promenljivi. Ljudi koji rade prljave poslove su srećniji nego što mislite. Generalno, to su najsrećniji ljudi koje znam. Ne želim da vam pevam proleterske pesme i pričam proleterske priče o srećnim radnicima. Samo vam kažem da su to stabilni ljudi koji rade nezamislive poslove. Ljudi koji skupljaju pregažene životinje sa puta, kunem vam se, pevuše dok rade. I ja sam dok sam radio sa njima. Njihovi životi imaju neverovatnu simetriju koju stalno primećujem iznova i iznova i iznova.

Počeo sam da razmišljam šta bi se desilo ako bismo posumnjali u neke od stvari koje shvatamo zdravo za gotovo. Pratite svoju strast, već 36 sati ovde govorimo o tome. Pratite svoju strast, šta je tu pogrešno? Verovatno je to najgori savet koji sam ikad dobio. (smeh) Pratite svoje snove i bankrotirajte. To je ono što su mi pričali dok sam odrastao. Nisam znao šta da radim u životu, ali su mi rekli ako pratim svoju strast, stvari će doći na svoje mesto.

Mogu ovog momenta da vam dam 30 primera. Bob Kombs, sa farme svinja u Las Vegasu čovek koji skuplja nepojedene ostatke hrane iz kazina i njima hrani svoje svinje. Razlog? Zbog toga što ima mnogo proteina u stvarima koje ne pojedemo, njegove svinje rastu duplo brže, on je jedan bogati farmer, dobar je za prirodu i okolinu, provodi dane radeći ovaj neverovatan posao, smrdi kao tvor, ali svaka mu čast. Odlično zarađuje. Ako ga pitate, "Da li si pratio svoju strast ovde?", on će vam se nasmejati u lice. Koliko je težak? Upravo je dobio ponudu od 60 miliona dolara da proda svoju farmu. Odbio je ponudu. Čovek nije prato svoju strast. Zastao je i video u kom smeru svi ostali idu, a onda je krenuo u suprotnom smeru. Stalno slušam tu priču.

Met Froind, mlekar iz Novog Kanana u Konektikatu, se probudio jednog dana i shvatio da bi izmet njegovih krava vredeo više od mleka koje daju ako bi od tog izmeta pravio biorazgradive saksije. Sada te saksije prodaje "Volmartu". Da li je pratio svoju strast? Dajte, molim vas.

Počeo sam da razmišljam o strasti, o efikasnosti naspram efektivnosti. Tim je već pričao o tome, tu postoji velika razlika. Počeo sam da razmišljam o timskom radu i posvećenosti, o svim trivijalnostima koje nazivaju receptima za uspešnost, koje kače po zidovima konferencijskih sala širom sveta. Upravo se to odjednom okrenulo naopako.

Bezbednost, bezbednost na prvom mestu? Vratimo se na društva za zaštitu i bezbednost. Šta ako ta društva greše? Verovatno je jeres ono što ću reći, ali šta ako je bezbednost ustvari na trećem mestu? Razumete? (smeh) Stvarno, ozbiljan sam. Želim da kažem da dok radim te lude poslove vodim računa o svojoj bezbednosti onoliko koliko i ljudi sa kojima radim. Ali ljudima koji zaista obavljaju te poslove, bezbednost nije na prvom mestu. Za njih su neke druge stvari bitnije, da posao bude urađen, da bude urađen kako treba.

Nikada neću zaboraviti kada sam bio na brodu za lov na krabe u Beringovom moru sa momcima iz emisije "Opasan lov" sa kojima sam takođe radio u prvoj sezoni. Bili smo na oko 150 km od ruske obale. Uzburkano more, veliki talasi, ledena voda na sve strane, najopasnije okruženje koje sam ikada video, a ja sam sa čovekom vezivao mamce. Nalazim se na 13 metara iznad palube, to je kao kada gledate vrh svoje cipele, sve se dešava u sred okeana, brod se ljulja... ...neverovatno opasno.

Brzo se spuštam dole, ulazim u komandnu sobu i sa nevericom kažem: "Kapetane OSHA." (Zavod za zdravlje i bezbednost na radu).

A on kaže: "OSHA? Ocean. (okean)" I pokaže na okean. (smeh) Ono što je on rekao sledeće, ne može se reći na drugom mestu. Ne može se reći ni u jednoj fabrici, ni na jednom gradilištu. Pogledao me je i rekao: "Sine..." Inače je mojih godina, ali mi se sviđa način na koji je to rekao. "Sine, ja sam kapetan broda koji lovi krabe. Nije moja odgovornost da vas kući vratim žive. Moja je odgovornost da vas vratim bogate. (smeh) Da li ćeš se kući vratiti živ zavisi od tebe." Tako da mi je do kraja dana bezbednost bila na prvom mestu.

Vodio sam računa. Tako da, ideja kojom se vodimo je potpuno pogrešna. Stvaramo osećaj sopstvenog mira očekujući odgovornost od drugih za taj mir ili obrnuto, oni isto očekuju od nas. Sve u svemu, desilo se puno toga. Mogao bih naširoko da pričam o puno malih razlika koje smo istakli i da nabrajam bezbroj stvari za koje nisam bio u pravu. Ali sve se svodi na ovo: smislio sam teoriju i sada ću vam je reći u ovih 2 minuta i 30 sekundi kojih mi je preostalo.

Teorija glasi ovako: Objavili smo rat radu, kao društvo, svi mi. To je građanski rat. To je hladni rat. Nismo to uradili namerno. Nismo sukali brke kao Makijavelisti, ali se to desilo. Ratujemo na najmanje četiri fronta, naročito u Holivudu. Način na koji prikazujemo radnike na TV-u je podrugljiv. Ako je vodoinstalater, on ima 150 kila i vidi mu se pola zadnjice. Priznajte, uvek je tako. Tako vodoinstalateri izgledaju, zar ne? Ili ih slavimo kao heroje ili ih ismevamo. To je ono što televizija radi. Mi se u "Prljavim poslovima" jako trudimo da to ne bude tako, zato ja to iskreno radim i ne zabušavam.

Vodimo rat i na Medison aveniji. Tamo ima toliko reklama, koje ustvari kažu sledeće: Vaš bi život bio bolji kada biste radili malo manje, kada ne biste radili toliko naporno, kada biste se vratili kući malo ranije, kada biste otišli u penziju malo ranije. Te poruke su tamo i stalno se ponavljaju, ponovo i ponovo.

Vašington? Neću ni da pričam o aktuelnim politikama i programima koji na kraju krajeva utiču na ponudu poslova. Ne razumem se mnogo u to, ali jednostavno znam da je to jedan od frontova u ovom ratu.

A i ovde u Silikonskoj dolini, koliko vas ima iPhone kod sebe? Koliko vas ima Blackbery-je? Svi smo povezani, svi smo konektovani. Ni u jednom momentu neću reći da je tehnološka revolucija donela nešto loše. Za ime boga, sigurno to neću reći vama. (smeh) Ali ću reći da je inovacija bez imitacije kompletno gubljenje vremena. I niko ne veliča imitaciju na način na koji ljudi iz "Prljavih poslova" to rade. Šta bi bio vaš iPhone bez ljudi koji prave maske, elektroniku, štampana kola iznova i iznova? Sve je to podjednako važno kao i genijalnost koja je potrebna da se takva stvar osmisli.

Danas imamo nova oruđa, oruđa koja nisu lopate i pijuci. Ta oruđa su stvari koje nosimo sa sobom. Tako da je celokupni uticaj toga marginalizacija toliko mnogo poslova. I ja sam to shvatio, nadam se ne prekasno, jer ne znam da li ću moći da snimim još 200 ovakvih emisija, ali uradićemo maksimalno koliko možemo. A najvažnija stvar koju trebate znati i zaista se suočiti s njom, je ta da sam pogrešio u vezi sa mnogo stvari, ne samo u vezi sa testisima na mojoj bradi, grešio sam mnogo više.

Naša, tj. moja ideja je dobra kampanja za promovisanje ovih poslova, manuelnih poslova, zanatskih veština. Neko mora da priča o zaboravljenim vrednostima. Mislim na priče koje smo slušali od dedova, priče sa kojima je većina nas odrasla ali koje smo, razumete, nekako zaboravili bar malo.

Obama želi da stvori dva i po miliona poslova. Infrastruktura je ogroman posao. Ovaj rat objavljen radu, koji verujem da postoji, ima svoje žrtve kao svaki rat. Prva žrtva je infrastruktura, stavljanje zanatskih škola u drugi plan. Svake godine - manje električara, manje stolara, manje vodoinstalatera, manje varioca, manje postavljača cevi, manje energetičara. Infrastrukturni poslovi o kojima svi pričaju su ustvari ti ljudi, oni kojih ima sve manje i manje. U međuvremenu, imamo dva biliona dolara, najmanje, bar prema američkom udruženju građevinara, koje treba da potrošimo kako bismo napravili bar pomak u infrastrukturi, koja sada ima ocenu 2 minus.

Ako bih se kandidovao za nešto, a ja to ne radim, rekao bih da poslovi koje se nadamo da stvorimo, poslovi koje želimo da stvorimo, neće biti stvoreni ukoliko to nisu poslovi koje ljudi žele da rade. Znam da je poenta ove konferencije veličanje stvari koje su nama bliske i drage, ali takođe znam da čisto i prljavo nisu suprotnosti. To su dve strane iste medalje, kao inovacija i imitacija, kao rizik i odgovornost, kao peripetija i anagnorisis, kao ono jadno malo jagnje, za koje se nadam da više ne pati i kao moje vreme koje je isteklo.

Bilo je divno govoriti ovde, a sad se vratite na posao, hoćete li? (aplauz)