Majkl Tilson Tomas (Michael Tilson Thomas): Muzika i emocije kroz vreme

Kad su me pitali da održim ovaj govor za TED, zagrcnuo sam se, jer, znate, moj otac se zvao Ted i veliki deo svog života, posebno moj muzički život, je u stvari razgovor koji još uvek vodim sa njim, ili neki deo mene koji je njegov nastavak.

Ted je bio Njujorčanin, čovek pozorišta, samouki ilustrator i muzičar. Nije znao da čita note i imao je veoma oštećen sluh. Ipak, on je bio moj najveći učitelj. Čak i kroz škripu njegovih slušnih pomagala, njegovo razumevanje muzike je bilo suštinsko.

Za njega, nije bilo pitanje kuda muzika ide, već o čemu ona svedoči i kuda može da te odvede. Napravio je sliku ovog iskustva, koju je nazvao "U carstvu muzike." Ted je svaki dan ulazio u ovo carstvo improvizujući u Tin Pen Eli stilu kao što je ovo. (Muzika)

Ali bio je oštar kad se radilo o muzici. Rekao je: "Samo su dve stvari bitne u muzici: šta i kako. Ta stvar kod klasične muzike to šta i kako, to je neiscrpno."

Takva je bila njegova strast prema muzici. Oba moja roditelja su je zaista voleli. Nisu znali mnogo o njoj, ali su mi pružili mogućnost da je otkrijem zajedno sa njima. Nadahnut tom uspomenom, želim da pokušam da je dam što većem broju ljudi, da je prenesem kroz sva sredstva. Kako ljudi primaju ovu muziku, kako ona dolazi u njihove živote, zaista me očarava.

Jednog dana u Njujorku, bio sam na ulici i video sam neke klince kako igraju bezbol između tremova, automobila i hidranata. Snažni, lenji dečko je pošao da lupi palicom, zamahnuo i zaista pogodio. Sekund je gledao loptu kako leti, a onda počeo: "Da da da ra ta ta. Da dada dadadada." I optrčao je oko baze. Pomislio sam, zamisli. Kako li se ova austrijska aristokratska zabavna muzika iz 18 veka pretvorila u ovo pobedničko likovanje njujorškog klinca? Kako je to preneto? Kako je on čuo Mocarta?

Kad se radi o klasičnoj muzici, ima veoma mnogo toga da se prenese, mnogo više od Mocarta, Betovena ili Čajkovskog. Jer klasična muzika je neprekinuta živa tradicija stara preko 1000 godina. I svaka od ovih godina je imala nešto jedinstveno i snažno da nam kaže o tome kako je to biti živ.

Sirovi materijal toga je, svakako, svakodnevna muzika. To su sve himne, plesovi i balade i marševi. Ali ono što klasična muzika čini je pročišćavanje sve ove muzike, da bi ih sabrala u njihovu apsolutnu suštinu i iz te suštine stvorila nov jezik, jezik koji govori odlučno i sa ljubavlju o tome ko smo zaista. To je jezik koji se još uvek razvija.

Kroz vekove on se razvio u velika dela na koja uvek mislimo, kao što su koncerti i simfonije, ali čak i najambicioznije remek delo može imati svoju osnovnu misiju da te odnese do nežnog i ličnog momenta -- kao ovaj iz Betovenovog violinskog koncerta. (Muzika) To je tako jednostavno, tako evocirajuće. Izgleda da je jako mnogo emocija u njemu. Ipak, svakako, kao i sva muzika, ova u osnovi nije ni o čemu. Ona je samo dizajn tonova i tišine i trajanja.

A visina tonova, note, kao što znate, su samo vibracije. One su mesta u zvučnom spektru. Bez obzira da li ih zovemo 440 po sekundi, A, ili 3 729, sniženo H -- verujte, tačno je -- one su fenomen. Ali način na koji reagujemo na različite kombinacije ovih fenomena je kompleksan i emotivan i ne potpuno razumljiv. Način na koji reagujemo na njih se radikalno promenio kroz vekove, kao i naše sklonosti.

Tako na primer, u 11. veku, ljudi su voleli komade koji su se ovako završavali. (Muzika) U 17. veku, bilo je više ovako. (Muzika) U 21. veku... (Muzika)

Vaše uši 21. veka su sasvim srećne sa ovakvim poslednjim akordom, čak iako bi vas, ne tako davno, zbunjivao i ometao ili terao neke od vas da istrče iz sobe. Razlog zašto to volite je što ste nasledili, svesno ili nesvesno, promene stare vekovima u muzičkoj teoriji, praksi i modi.

U klasičnoj muzici mi možemo da pratimo ove promene vrlo precizno, zbog muzičkog moćnog, tihog pratioca, načina na koji se prenosio: notnog zapisa. Impuls da se zapiše ili da kažem preciznije, da se kodira muzika postoji veoma dugo. U 200. pre nove ere, čovek koji se zvako Sekulos je zapisao ovu pesmu za svoju pokojnu ženu i uklesao je na njen spomenik u grčkom notnom sistemu. (Muzika)

Hiljadu godina kasnije, želja da se pravi notni zapis je dobila potpuno drugu formu. Možete videti kako se to desilo, u ovim izvodima hrišćanske mise "Puer Natus est nobis", "Dete nam se rodilo". (Muzika) U 10. veku, koristile su se kukice samo da naznače generalni oblik melodije. U 12. veku, postojala je linija, kao linija muzičkog horizonta, da bi bolje prikazala visinu tona.

Potom u 13. veku, više linija i novih oblika nota su potpuno tačno prikazali melodiju, to je vodilo do notnog zapisa koji danas imamo. Notni zapis nije samo preneo muziku, već je potpuno promenio njene prioritete, jer je omogućio muzičarima da zamisle muziku u mnogo široj razmeri.

Inspirisani pokreti improvizacije se mogu snimiti, sačuvati, razmatrati, menjati raspored, praviti složene kompozicije. Od ovog momenta, klasična muzika je postala ono što u stvari i jeste, dijalog između dve moćne strane naše prirode: instinkta i inteligencije.

U ovoj tački počinje stvarna razlika između umetnosti improvizacije i umetnosti kompozicije. Improvizator oseća i svira sledeći interesantan ton, ali kompozitor razmatra sve moguće tonove, testira ih, određuje glavne tonove, dok ne vidi kako oni mogu dati moćnu i skladnu, najinteresantniju i najtrajniju kompoziciju. Neki od najvećih kompozitora, kao Bah, su imali kombinacije ove dve stvari. Bah je bio veliki improvizator sa umom šahovskog šampiona. Mocart takođe.

Ali svaki muzičar postiže različit balans između vere i razloga, instinkta i inteligencije. Svaki muzički period je imao različite prioritete, različite stvari da prenese, različite "šta" i "kako". Prvih osam vekova ove tradicije, veliko "šta" je bilo da se slavi bog. Do 15. veka, muzika koja se zapisivala pokušavala je da oslika božju volju kao što se može videti u dizajnu noćnog neba. "Kako" je bio stil nazvan polifonija, muzika mnogo nezavisnih glasova koji su sugerisali način na koji se pomeraju planete u Ptolomejevom geocentričnom svemiru. Ovo je bila prava muzika sfera. (Muzika)

Ovo je vrsta muzike koju bi Leonardo da Vinči poznavao. Verovatno je njeno ogromno intelektualno savršenstvo i smirenost značilo da se nešto novo mora desiti -- nov radikalan pokret, koji se i desio 1600. god. (Muzika) Pevač: Oh, gorki udarac! O, zla, surova sudbino! Oh, zle zvezde! Oh, pohlepni raju!

MTT: Ovo je, svakako, bilo rođenje opere i njen razvoj je postavio muziku na radikalan novi pravac. Šta -- sada ne oslikava božju volju, već opisuje previranje emocija čoveka. A "kako" je bila melodija, koja je slagala tonove da formira akorde.

Akordi su bili u stanju da reprezentuju neverovantne šarolikosti emocija. Osnovni akordi su oni koje i danas imamo, trozvuci, ili dur, za koji mislimo da je srećan ili mol, koji doživljavamo kao tužan. Koja je stvarna razlika ova dva akorda? To su ova dva tona u sredini. To je ili osnovno E, 659 vibracija u sekundi ili sniženo E, na 622. Velika razlika između ljudske sreće i tuge? 37 prokletih vibracija.

Ono što ovde vidimo je da postoji ogroman suptilan potencijal predstavljanja ljudskih emocija. Kad je čovek počeo da više razumeva svoju kompleksnu i ambivalentnu prirodu, harmonija je postala složenija da bi to opisala. Ispada da je bila sposobna da objasni emocije više nego reči.

Sa ovom mogućnošću, klasična muzika se vrlo zamahala. To je vreme kad su velike forme počele da nastaju. Osetio se i efekat tehnologije, jer je štampanje stavilo muziku, notne zapise, u ruke izvođača svuda. Novi i poboljšani instrumenti su učinili mogućom eru virtuoza. To je vreme kad su velike forme nastale -- simfonije, sonate, koncerti.

U ovim velikim vremenskim tekovinama, kompozitori kao Betoven su ušli u suštinu života. Dela kao Peta Betovenova simfonija su u osnovi svedočila kako je njemu bilo moguće da ide od tuge i besa, u periodu od pola sata, precizno korak po korak svog puta, do momenta kada je mogao preći u radost. (Muzika)

Ispostavilo se da se simfonija može korisititi za mnogo kompleksnije stvari, kao vezivanje za kulturu, za nacionalizam ili potrebu za slobodom ili granice senzualnosti. Ali kojim god pravcem je muzika išla, jedna stvar je doskora uvek bila ista, a to je da kad su muzičari prestali da sviraju, muzika je stala.

To je momenat koji me jako fascinira. Nalazim da je suštinski. Šta se dešava kad muzika stane? Kuda ide? Šta je ostalo? Šta ostaje publici na kraju izvođenja? Da li je to melodija ili ritam ili raspoloženje ili gledište? I kako to može promeniti njihove živote?

Za mene, to je intimna, lična strana muzike. To je deo koji prenosi. To je deo muzike "zašto". Za mene je to najsuštinskiji deo od svega. Uglavnom je to odnos dve osobe, profesor-student, izvođač-publika, i negde oko 1880. dolazi ova nova tehnologija koja je prvo mehanički, zatim analogno, pa digitalno kreirala nov čudesan način prenosa stvari, mada bezličan. Ljudi su sad mogli da čuju muziku non stop, čak i kad nije bilo neophodno da sviraju instrument, čitaju muziku ili čak idu na koncerte.

Tehnologija je demokratizovala muziku čineći sve dostupnim. Ona je lansirala kulturnu revoluciju u kojoj su umetnici kao Karuzo i Besi Smit bili u istoj ravni. Tehnologija je gurnula kompozitore do ogromnih ekstrema, koristeći kompjutere i sintisajzere da kreiraju dela neverovatne intelektualne složenosti van mogućnosti izvođača i publike.

U isto vreme je tehnologija, preuzimajući ulogu nota, poremetila ravnotežu između instinkta i inteligencije mnogo više prema instinktivnoj strani. Kultura u kojoj sad živimo preplavljena je muzikom improvizacije koja je iseckana, razbacana, slojevita i bog zna, distribuirana i prodavana. Šta je dugoročna posledica ovog po nas ili muziku? Niko ne zna.

Pitanje ostaje: šta se dešava kad muzika stane? Šta ostaje ljudima? Sad kad imamo neograničen pristup muzici, šta ostaje sa nama?

Dozvolite mi da vam ispričam priču o tome šta mislim pod "zaista ostaje sa nama". Bio sam u poseti rođaku u staračkom domu i zapazio sam drhtavog starog čoveka koji je išao preko sobe u hodalici. Prišao je pianinu koji je tu bio, ljuljajući se pokušao da odsvira nešto kao ovo. (Muzika)

Rekao je nešto kao: "Ja... dečak... simfonija... Betoven." Odjednom sam se setio, rekao sam: "Prijatelju, da li ti pokušavaš da odviraš ovo?" (Muzika) On je rekao: "Da, da. Bio sam dečak. Simfonija: Isak Štern, koncert, čuo sam ga." Pomislio sam, gospode, koliko mnogo mora ova muzika da znači ovom čoveku, da je ustao iz kreveta, prešao sobu, da bi se setio uspomene na ovu muziku koja mu, pošto sve u njegovom životu nestaje, još uvek znači tako mnogo?

To je razlog zašto svako izvođenje shvatam vrlo ozbiljno, zašto mi mnogo znači. Nikad ne znam ko bi mogao biti tu, ko će to da upija i šta će to značiti nekom u njegovom životu.

Sad sam uzbuđen jer postoji više šansi nego ikad pre da se ova muzika podeli. To je ono što podstiče moj interes u projektima kao što je TV serija "Zadržati kompoziciju" sa Simfonijom San Franciska koja govori o pričama iza muzike, i rad sa mladim muzičarima Nove svetske simfonije na projektima koji istražuju potencijal novih centara za izvođenje za zabavu i obrazovanje.

Svakako, Nova svetska simfonija vodi do YouTube simfonije i projekata na internetu koji dolaze do muzičara i publike po celom svetu. Uzbudljiva stvar kod ovog je da je to samo prototip. Tu ima uloga za mnoge ljude -- profesore, roditelje, izvođače -- da zajedno istražuju. Svakako, veliki događaji privlače mnogo pažnje, ali ono što je važno je šta se zaista dešava svaki dan. Trebaju nam vaša gledišta, vaša radoznalost, vaši glasovi.

Sad su mi uzbudljivi susreti sa ljudima koji su stoperi, šefovi, programeri, taksisti, ljudi za koje nikad ne bih pomislio da vole muziku i koji je prenose. Ne treba da brinete da li išta znate. Ako ste radoznali, ako imate sposobnosti da se zapitate, ako ste živi, znate sve što treba. Možete početi bilo gde. Pomalo lutajte. Pratite tragove. Izgubite se. Iznenadite se, inspirišite, zabavite se. Sva ta "šta", sva ta "kako" su tu negde, čekaju da otkrijete njihovo "zašto", da zaronite i prenesete ih.

Hvala vam.

(Aplauz)