Majkl Šermer (Michael Shermer): Šema iza samoobmane

Od kada sam poslednji put bio ovde 2006., otkrili smo da je promena globalne klime prerasla u prilično ozbiljan problem, tako da smo pisali opsežno o tome u časopisu "Skeptic". Istražujemo sve tipove naučnih i kvazi-naučnih kontroverzi, ali ispostavilo se da ne moramo da brinemo ni oko čega, jer će 2012. godine biti smak sveta.

Još jedno obaveštenje: sećate se da sam vam predstavio "Quadro Tracker". Podseća na rašlje za traženje vode. To je samo prazno parče plastike sa antenom koja se okreće. Hodate naokolo i usmeravate je ka stvarima. Kao da tražite marihuanu u ormarićima učenika, pokazaće pravo na nekog. O, izvinite. (Smeh) Konkretno ovaj koji mi je poklonjen, pronalazi loptice za golf, naročito ako ste na terenu za golf i proverite ispod dovoljno žbunova. Pa, u kategoriju "Kakvu štetu mogu naneti ove blesave stvarčice?" spada ovaj uređaj, ADE 651, koji je prodat iračkoj vladi za 40 000 dolara po uređaju. Poput ovog ovde je, potpuno beskoristan, navodno ga pokreće "elektrostatična magnetna jonska privlačnost", što znači "pseudo-naučna budalaština" -- bila bi to odgovarajuća reč -- natrpate u nazivu gomilu zvučnih reči, ali sam uređaj nema nikakvu funkciju. U ovom slučaju, na tačkama prelaska, omogućava ljudima da prođu, jer je vaš mali uređaj za praćenje rekao da su okej, što je zapravo koštalo života. Tako da postoji opasnost u pseudo-nauci, u verovanju u ovakve stvari.

Ono o čemo želim danas da govorim je verovanje. Želim da verujem, kao i vi. Zapravo, ja stojim iza stava da je verovanje prirodno stanje stvari. To se podrazumeva. Jednostavno verujemo. Verujemo u svakakve stvari. Verovanje je prirodno; neverovanje, skepticizam, nauka, nisu prirodni. Teži su. Neugodnije je ne verovati u stvari. Recimo, u stilu Foksa Moldera (Fox Mulder) u "Dosijeu Iks", ko želi da veruje u NLO-e? Pa, svi mi to želimo, a razlog je to što imamo mehanizam za verovanje u mozgu. U suštini, mi smo primati koji traže šeme. Povezujemo tačke: A je povezano sa B; B je povezano sa C. Ponekad je A zaista povezano sa B, i to se zove asocijativno učenje.

Nalazimo šeme, uspostavljamo veze, bez obzira da li je to Pavlovljev pas koji povezuje zvuk zvona sa hranom i onda luči pljuvačku na zvuk zvona, ili Skinerov pacov, koji je utvrdio vezu između svog ponašanja i nagrade, pa zato ponavlja ponašanje. Zapravo, ono što je Skiner otkrio je da, ako stavite goluba u ovakvu kutiju i on mora da pritisne jedan od ova dva tastera, pokušava da otkrije šemu za dobijanje male nagrade u toj kutiji -- a vi samo nasumično dodeljujete nagrade, tako da ne postoji šema, otkriće bilo kakvu šemu. Šta god da su radili pre dobijanja nagrade, ponavljali bi tu određenu šemu. Ponekad se golub okretao dvaput u smeru suprotnom od kazaljke na satu, jednom u smeru kazaljke i kljucnuo taster dvaput. To se zove sujeverje, to je, bojim se, nešto što ćemo uvek imati u sebi.

Zovem ovaj proces "stvaranje šema" -- to jest, skolonost ka pronalaženju smislenih obrazaca kako u logičnom, tako i u nelogičnom skupu. U toku ovog procesa, pravimo dve vrste grešaka. Greška prvog tipa ili lažni pozitiv je verovanje da je šema stvarna, kada zapravo nije. Drugi tip greške je lažni negativ. Greška drugog tipa je verovanje da obrazac nije stvaran, kada to jeste. Hajde da napravimo misaoni eksperiment. Vi ste hominid od pre tri miliona godina, koji šeta afričkom ravnicom. Zovete se Lusi, okej? Čujete šuškanje u travi. Da li je to opasan grabljivac ili samo vetar? Sledeća odluka koju napravite može biti najznačajnija u životu. Ako mislite da je šuškanje poteklo od grabljivca, a ispostavi se da je samo vetar, napravili ste kognitivnu grešku, grešku prvog tipa, lažni pozitiv. Ali sve je u redu. Nastavljate dalje. Obazriviji ste. Budniji. Sa druge strane, ako verujete da je to šuškanje samo vetar, a ispostavi se da je grabljivac, postaćete ručak. Upravo ste osvojili Darvinovu nagradu. Uklonjeni ste iz genetskog fonda.

Problem je u tome što se do stvaranja šema dolazi svaki put kada je šteta od greške prvog tipa manja od pravljenja greške drugog tipa. Uzged, ovo je jedina jednačina u ovom govoru. Imamo problem u opažanju šema, to jest, procenjivanje razlike između greške prvog i drugog tipa je veoma problematično, naročito u situacijama kada je život ugrožen, koje traju delić sekunde. Zato, podrazumevani stav je jednostavno: Verujte da su svi obrasci stvarni -- Svako šuškanje u travi je opasni grabljivac, a ne samo vetar. Zato mislim da smo evoluirali... postojala je prirodna selekcija za razvijanje mehanizama verovanja, za moždanim procesima koji omogućavaju traženje šema, da uvek pronađemo smislene šeme i pripišemo im ova predatorska ili namerna svojstva o kojima ću pričati kasnije.

Pa, na primer, šta vidite ovde? To je glava konja, tako je. Izgleda kao konj. Mora da je konj. To je šema. A da li je to stvarno konj? Ili je više nalik žabi? Vidite, naš uređaj za traženje šema, koji je izgleda smešten u prednjem limbusu -- to je naš mali uređaj za opažanje -- može se lako zavarati i to je problem. Na primer, šta vidite ovde? Da, naravno, to je krava. Kada pripremim mozak -- to se zove kognitivna priprema -- kada pripremim mozak da to vidi, slika se opet vraća, čak i bez šeme koju sam joj namenio. A šta vidite ovde? Neki ljudi vide dalmatinca. Da, evo ga. Evo i pripreme za sliku. Kada se vratim bez pripreme, vaš mozak već ima model, pa ga možete videti opet. Šta vidite ovde? Planetu Saturn. Da, to je dobro. A ovde? Samo uzviknite šta god da vidite. To je sjajna publika, Kris. Jer ovde nema ničeg. Pa, navodno, nema ničeg.

Ovo je eksperiment Dženifer Vitson (Jennifer Whitson) sa Teksaškog Univerziteta u Ostinu, o korporativnom okruženju i povezanosti osećanja nesigurnosti i manjka kontrole sa stvaranjem imaginarnih šema. Zapravo, skoro svako vidi Saturn. Ljudi koji su u uslovima kada osećaju manjak kontrole imaju veće šanse da vide nešto u ovome, gde navodno nema šema. Drugim rečima, sklonost ka nalaženju ovih šema povećava se kada se gubi kontrola. Na primer, igrači bejzbola su čuveni po svom sujeverju kada udaraju lopticu, ali ne toliko kada igraju odbranu. Zato što su igrači odbrane uspešni 90 do 95 odsto vremena. Najbolji udarači uspevaju 3 od 10 puta. Tako da je njihovo sujeverje, njihovo stvaranje šema, povezano sa osećanjem nedostatka kontrole i tako dalje.

Šta vidite baš ovde, u ovom polju? Da li neko ovde vidi predmet? Zapravo, ima nečeg ovde, ali je slika uništena. Dok razmišljate o tome, ovo je eksperiment Suzan Blekmur (Susan Blackmore), psihologa iz Engleske, koja je učesnicima eksperimenta pokazivala ovu uništenu sliku i potom određivala korelaciju između njihovih rezultata na ESP testu: Koliko veruju u paranormalno, natprirodno, anđele i tako dalje. Oni koji su imali najbolje rezultate na ESP testu ne samo da su uočavali više šema u uništenim slikama, već i netačne šeme. Ovo se pokazuje učesnicima eksperimenta. Ova riba je uništena 20%, 50%, a ova koju sam vam pokazao, 70 odsto.

Sličan ogled je sproveo još jedan britanski psiholog, Piter Bruger (Peter Brugger), koji je pronašao da je znatno više smislenih šema opaženo u desnoj hemisferi, putem levog vidnog polja, nego u levoj hemisferi. Tako da ako učesnicima pokažete takve slike koje će završiti u desnoj hemisferi, umesto u levoj, veća je verovatnoća da će se opaziti šeme, nego kada se obrada vrši u levoj hemisferi. Čini se da se u našoj desnoj hemisferi stvara najviše šema. Ono što pokušavamo da uradimo je da uđemo duboko u mozak, da bismo videli gde se sve to dešava.

Bruger i njegova koleginica, Kristine Mor (Christine Mohr), su davali učesnicima L-DOPA. L-DOPA se koristi, kao što znate, za lečenje Parkinsonove bolesti, koja je povezana sa padom u nivou dopamina. L-DOPA povećava nivo dopamina. Rast nivoa dopamina izazvao je uočavanje većeg broja šema, u odnosu na tretman bez dopamina. Čini se da je dopamin jedinjenje koje je povezano sa stvaranjem šema. Zapravo, antipsihotici, koji se koriste za lečenje psihoza, poput paranoje, diluzija i halucinacija, ovo su poremećaji čestog stvaranja šema. To su netačne šeme. To su lažni pozitivi. To su greške prvog tipa. Ako im date lakove, koji su dopaminski blokatori, one nestaju. Zapravo, smanjujete nivo dopamina i njihova sklonost da zapaze takve šeme se smanjuje. Sa druge strane, amfetamini poput kokaina su stimulansi dopamina. Povećavaju nivo dopamina. Samim tim je veća verovatnoća da ćete osećati euforiju, biti kreativniji, naći više šema.

Ustvari, nedavno sam slušao Robina Vilijamsa (Robin Williams) kako govori o tome da misli da je bio mnogo duhovitiji kada je konzumirao kokain, kada je imao taj problem, nego sada. Verovatno dopamin utiče na kreativnost. Mislim da dopamin menja našu percepciju odnosa signal/šum. To jest, našu preciznost u nalaženju šema. Ako ga ima malo, verovatno ćete načiniti više grešaka drugog tipa. Ne vidite prave šeme. Ne želite da budete isuviše skeptični. Ako ste isuviše skeptični, propustićete baš interesantne,dobre ideje. Normalan nivo dopamina, kreativni ste, a opet, nećete poverovati u svašta. Previsok nivo i možda ćete videti šeme svuda. Svaki put kada vas neko pogleda, mislite da ljudi zure u vas. Mislite da ljudi govore o vama. Ako odete predaleko, to se jednostavno naziva ludilom. To je razlika koju možda možemo uočiti između dvojice Nobelovaca, Ričarda Fejnmana (Richard Feynman) i Džona Neša (John Nash). Jedan možda zapaža baš pravi broj šema potrebnih za osvajanje Nobelove nagrade. Drugi isto tako, ali možda vidi isuviše šema. Mi to nazivamo šizofrenijom.

Zato nam odnos signal/šum skreće pažnju na problem opažanja šema. Naravno, svi znate tačno šta je ovo, je l' tako? A koju šemu vidite ovde? Opet, testiram vaš prednji limbus, izazivam konfliktna opažanja šema. Znate, naravno, ovo su "Via Uno" cipele. Ovo su sandale. Prilično seksi stopala, moram priznati. Možda malo fotošopirana. I naravno, nejasne figure koje se ređaju jedna za drugom. Ispostavlja se da ono o čemu mnogo razmišljate utiče na to što vidite. Vidite lampu ovde, znam. Zbog svetla ovde. Naravno, zahvaljujući pokretu za zaštitu životne sredine, svi smo pogođeni patnjama morskih sisara. Tako da je ono što vidite u ovom nejasnom obliku naravno, delfin, zar ne? Vidite delfina ovde, i još jednog i još jednog. Ljudi, ovo ovde je delfinov rep.

(Smeh)

Ako vam damo protivrečne podatke, opet, vaš limbus će raditi punom parom. Ako pogledate ovde dole, dobro je. Ako pogledate gore, dobijate protivrečne podatke. Onda moramo da okrenemo sliku da biste videli da je ovo nameštaljka. Iluzija nemogućeg sanduka. Lako je zavarati mozak u dve dimenzije. Kažete: "Hej, Šermeru, svako može da stvori takvu iluziju uz pomoć knjige o osnovama psihologije." Evo nove, sjajne iluzije "nemogućeg sanduka" u 3D-u Džerija Endrusa (Jerry Andrus), u kojoj Džeri stoji u nemogućem sanduku. Bio je dovoljno ljubazan da nam pošalje ovo i otkrije nam tajnu. Naravno, sve je u uglu kamere. Fotograf je ovamo i ova daska se naizgled preklapa sa onom, i ova sa onom, i tako dalje. Ali čak i kada to sklonim, iluzija je tako moćna zbog načina na koji je naš mozak programiran da nalazi različite šeme.

Ova je relativno nova, koja nas potpuno iznenađuje zbog protivrečnih šemi poređenja jednog ugla sa drugim. Zapravo, to su potpuno iste slike jedna do druge. Ono što radite je upoređivanje tog ugla, sa onim tamo, umesto sa ovim. Tako je vaš mozak zavaran. Opet, vaši uređaji za opažanje šema su zavarani.

Lako je videti lica, jer nam je evoluirao dodatni softver za prepoznavanje lica u slepoočnim režnjevima. Evo nekih lica na padini stene. Nisam čak ni siguran oko ovog -- možda je fotošopirano. Kako god, shvatate moju poentu. Sad, koja od ovih slika vam izgleda čudno? Brzo, koja izgleda čudno? Ona levo. Okej. Okrenuću je, pa će biti sa desne strane. U pravu ste. Relativno poznata iluzija -- prvo je to urađeno sa Margaret Tačer (Margaret Thatcher). Sada, svaki put menjaju političare. Pa, zašto se ovo dešava? Znamo tačno gde se to dešava, u slepoočnom režnju, odmah ovde, negde iznad uha, u maloj strukturi koja se zove "fusiform gyrus". Postoje dva tipa ćelija koje su zadužene za ovo, koje pamte crte lica bilo u globalu ili posebno, ove velike ćelije koje brzo reaguju, prvo gledaju lice u celosti. Tako odmah prepoznajete Obamu. Onda primećujete nešto prilično čudno u vezi sa očima i usnama. Naročito kada su naopačke, aktivirate taj softver za opšte prepoznavanje lica.

Spomenuo sam ranije u našem malom misaonom ogledu, vi ste hominid koji šeta afričkim ravnicama. Da li je to samo vetar ili opasni grabljivac? U čemu je razlika između njih? Pa, vetar je neživ; opasni grabljivac ima nameru u svojim postupcima. Ovaj proces nazivam dodeljivanje namere. To je tendencija da se dodeljuju šeme sa smislom, namerom i delotvornošću, često nevidljivim bićima najvišeg nivoa. Ovu ideju sam dobio od Dena Deneta (Dan Dennett), takođe govornika TED-a, koji je govorio o percipiranju namere.

Mislim da je jedan tip toga proširen da bi objasnio dosta različitih stvari: duše, duhove, aveti, bogove, demone, anđele, vanzemaljce, inteligentne tvorce, vladine zaverenike i svakakve nevidljive entitete, koji poseduju moć i nameru; veruje se da oni opsedaju naš svet i upravljaju našim životima. Mislim da je to osnova animizma, politeizma i monoteizma. To je verovanje da su vanzemaljci nekako napredniji od nas, moralniji i u pričama se uvek tvrdi da će doći sa neba ovde da bi nas sačuvali i spasili. Inteligentni tvorac je uvek prikazan kao natprosečno inteligentno, moralno biće, koje silazi dole da bi stvorilo život. Čak je i ideja da nas vlade mogu spasiti -- to više nije dominantna ideja budućnosti, ali to je, mislim, tip dodeljivanja namere: zamišljamo nekog tamo gore, velikog i moćnog, ko će doći da nas spase.

Smatram da je to, takođe, u osnovi teorija zavere. Neko se krije u pozadini stvari i drži sve konce u rukama, bez obzira da li su to Iluminati ili članovi bilderberške grupe. Ali, to je problem u opažanju šema, zar ne? Neke šeme su stvarne, a druge nisu. Da li su Džona Kenedija (JFK) ubili zaverenici ili jedan atentator? Pa, ako ćete se baviti time -- ima ljudi koji o tome razmišljaju svakog dana -- kao kada sam ja bio u toj priči, ovde -- pokazuju mi gde su bili različiti atentatori. Moja omiljena priča je da je jedan od njih bio u kanalizacionom otvoru. U poslednjem trenutku je iskočio i pucao. Ali naravno, Linkolna su ubili zaverenici. Samim tim ne možemo olako da odbacimo šeme te vrste. Jer, kao što znate, neke šeme su stvarne. Neke zavere zaista jesu stvarne. To možda dosta toga objašnjava.

I za 11. septembar je vezana teorija zavere. To je zavera. Čitavo jedno izdanje časopisa smo posvetili tome. Kada devetnaest članova Al Kaide kuje plan o udaranju u zgrade avionima, to je zavera. Ali to nije ono što misle ljudi koji žele da saznaju istinu o 11. septembru. Misle da je to Bušova vlada uradila iza kulisa. Ali, to je tema za drugo predavanje. Znate li kako znamo da 11. septembar nije delo Bušove vlade? Zato što je uspešno izvedeno.

(Smeh)

(Aplauz)

Mi smo od rođenja dualisti. Naša sklonost dodeljivanju namera jasna je zbog činjenice da možemo uživati u gledanju ovakvih filmova. Zato što možemo zamisliti, u suštini, kako će se odvijati dalje. Znamo da ako stimulišete slepoočni režanj, možete izazvati osećaj vantelesnog iskustva, iskustva bliske smrti, samo tako što ćete elektrodu postaviti na slepoočni režanj. Ili možete to izazvati i gubitkom svesti, ubrzavanjem u centrifugi. Upadate u hipoksiju, smanjen vam je nivo kiseonika u telu. Mozak onda oseća vantelesno iskustvo. Možete upotrebiti -- što sam ja uradio, odvažio se i uradio -- Božanski šlem Majkla Persindžera (Michael Persinger), koji bombarduje vaše slepoočne režnjeve elektromagnetnim talasima. Dobijete osećaj vantelesnog iskustva.

Završiću ovim kratkim video snimkom, koji nekako sve ovo povezuje. Traje samo minut i po. Povezuje sve ovo u moć iščekivanja i moć verovanja. Hajde pustite ga.

Narator: Ovo je mesto koje su odabrali za održavanje njihovih lažnih audicija za reklamu za preparat za usta.

Žena: Nadamo se da ćemo moći da iskoristimo deo ovog u nacionalnoj reklami, zar ne? Ovo je test nekih preparata za usne, koja imamo ovde. Ovo su naši modeli koji će nam pomoći, Rodžer i Met. Imamo ovde naš preparat za usne, a i najprodavaniju marku. Da li ti je problem da poljubiš naše modele radi testa?

Devojka: Nije.

Žena: Sigurno nije? (Devojka: Nije.) Žena: Misliš da je to u redu.

Devojka: To bi bilo u redu. (Žena: Okej.)

Ovo je test naslepo. Zamoliću te da staviš povez preko očiju. Ok, da li vidiš išta? (Devojka: Ne.) Navuci ga da ne možeš da vidiš ni dole. (Devojka: Okej.)

Žena: Ništa ne vidiš sada, je l' da?

Devojka: Da. (Žena: Okej.)

E sad, ono što ću ispitati u ovom testu je kako preparat štiti usne, teksturu, okej, i da li možeš da prepoznaš neki ukus ili ne.

Devojka: Okej. (Žena: Da li si ikada imala test ljubljenja?)

Devojka: Ne.

Žena: Stani ovde. Ok, sada ću te zamoliti da se napućiš. Lepo se napući i malo se nagni, okej?

(Muzika)

(Smeh)

(Smeh)

Žena: Okej. Dženifer, kako je bilo?

Dženifer: Dobro.

(Smeh)

Devojka: O, Bože!

(Smeh)

Majkl Šermer (Michael Shermer): Hvala vam mnogo. Hvala vam. Hvala.